Постоји једна страшна законитост у историји: неко увек жртви намеће кривицу и ствара климу разумевања према џелату или било каквом „извођачу радова” злочина
Енес Халиловић, песник, прозни и драмски писац, новинар и уредник часописа „Сент”, увек је другачији, свака његова нова књига је изненађење, као и збирка песама „Секвоја”, у издању Културног центра Новог Сада, поводом које је недавно примио Награду „Кочићево перо” Задужбине „Петар Кочић Бањалука – Београд” за висока достигнућа у савременој књижевности и оданост лепоти Кочићеве мисли и речи. Енес иначе много путује, а у књижевности експериментише у различитим жанровима, и по томе је увек нов, али ма у ком роду да обликује своје идеје, његово је утемељење у традицији родног Новог Пазара и приповедања које као да је чуо од прастарих усмених казивача.
Он прича и у поезији „Секвоје” богатим укрштајима слика и језиком који се обраћа средишту сваког људског бића, а то је његова савест. „Демокрит је учио од Леукипа: / зато га нигде не помиње”, цела је песма „Надутост”. Халиловић је добитник награда: Златне значке за допринос култури КПЗ Србије, „Виталове”, „Бранко Миљковић”, „Стеван Сремац”, „Ђура Јакшић”, „Меша Селимовић”, и многих других, а поводом скорашње, која носи Кочићево име, каже:
Изненађен сам признањем. Необичан је осећај понети награду са именом Петра Кочића јер сам са његовом прозом одрастао и пре него сам се описменио. Као дете, док су ми читали и причали приче и бајке пред спавање, осетио бих немир па после не би било лако заспати. Поред „Мартина Крпана” једна од тих прича која уноси немир била је и „Јаблан” Петра Кочића. Сва велика књижевна дела написана су у тренуцима кад писац има поверења и у реч и у слободу. „Секвоја” је једна од ваших најмудријих, али и најмрачнијих збирки… Зашто сада оваква поезија, да ли су дубока сазнања обично и најтежа?
Сва дубока сазнања имају на крају, на дну свог смисла, пар једноставних одговора које, у журби, човек заборавља. У вртлогу свакодневице човек, ма колико упућен на своју главу, обично нема дистанцу са које може лагодније да анализира ток сопства у свету којим је окружен. Поезија, ма колико деловала као сањарење и ирационални став, постаје средство којим са дистанце, из другог угла, увиђамо законитост пролазности свега што видимо. Много је магли, а једна је истина.
У каквој су вези мотив најстаријег дрвета, паралелепипед, као геометријска фигура, и необична архитектоника ваше збирке?
Ја сам песник који се игра, не само речима у појединачним песмама него и формом књига. Није без разлога Хомер „Одисеју” испевао у 24 поглавља. Није без разлога Вергилије „Енејиду” испевао у 12 поглавља. Као и у „Зидовима”, и у „Секвоји” сам формом желео да укажем на двострукост истих појмова, на пре и после, долазак и одлазак, на простор унутар и изван рама. Позвао сам читаоце да наслутимо тродимензионалност. Као што кроз призму светлост промени угао, тако и кроз поезију значења провирују тамо где их нисмо очекивали. Дрво које расте у два правца, чему стреми?
Велика је тајна међусобни однос простора и времена. На сваком човеку је да мисли, на физичару да трага по законима и низовима бројева, на песнику је да пева. Све видљиво је у својим токовима прецизније него што то можемо наслутити. Сврха симбола није виђење њега самог него тумачење свега осталог. Страх и смрт неки су од најчешћих мотива „Секвоје”, а поједине песме настајале су током низа година. Може ли се живети са страхом достојно и да ли су сви страхови погубни?
Страхови су ваљда различити као и људи. Има оних који су корисни кад их сретнете, има и оних који су погубни кад се јаве. Поезија је била и биће не лек од страха него поступак разумевања страхова у појединцу и страхова у групама, који извирују данас из свих средстава комуникације. Погледајте колико је у медијима реклама за неке производе како се људи не би разболели од неке болести. Постоји глобална употреба и огромна злоупотреба човековог страха од смрти. Можда је у корену поезије страх од неприпадања друштву и породици. Љермонтов је говорио да песник не виче ради себе него ради вас. То је тачно када песник зрене и укаже на процесе, али када је почео да виче – можда је песник говорио са циљем да увери људе: ја постојим, ја сам ту, међу вама. Књига која се угнездила на грудима читатељке као младунче кенгура у торби мајке. Да ли је то песнички сан?
Питате ме о песми „Нека жена и ја”, коју сам записао на основу једног пријатног догађаја. У аутобусу сам гледао жену која прочита моју књигу и потом је стави на груди. Путује, мисли нешто. Сен Џон Перс каже: „Књиге нам прочитане, снови нам окончани (…).” Поезија има читаоце и свако време је време поезије. Чак и некад у прадруштву поред огњишта када су певали, чак и данас када је самоћа појединца ресурс за читање поезије – она није изгубила улогу. Највећи непријатељ поезије која то јесте, била је и биће поезија која то није и она као таква збуњује народ.
Злоба личи на злобника, као што песма личи на песника, каже један од ваших стихова. Зашто вам је изнова важно да се сећате предака, невиних, и свих жртава прошлих ратова?
Одувек су врата смрти служила као кључ живота. Својим делима, а поезијом нарочито, додиривао сам гробове многих жртава, многих народа у многим временима. Постоји једна страшна законитост у историји: неко увек жртви намеће кривицу и ствара климу разумевања према џелату или било каквом „извођачу радова” злочина. Став о томе сам дао у краткој причи „Ништа чудно”. Недавно, када је моја драма „Земља” изведена у Шумарицама, био сам сведоком да је песник, од древних времена до данас, потребан људима не за разумевање трагике него за тумачење бола који се не може уништити него се као материја трансформише.
Извор: Марина Вулићевић/politika.rs
