Пише: Бранко Анђић
Занимање за хиспаноамеричку књижевност имало је своје успоне и падове, али никад није престало. Старе, већ помало безубе лавове сменили су млади, славе и хвале жељни. У Геопоетикиној новој едицији биће и једни и други
Аура, чувена новела Карлоса Фуентеса, била је прва објављена књига коју сам превео са шпанског језика, готово ме срамота да кажем пре колико година. Било је то у време кад су југословенски читаоци имали на располагању тек шачицу преведених дела латинскоамеричких писаца, али и пробуђену глад за њима; чувени прозни “бум” нас је на препад освојио, а издавачима су преко ноћи омекшала срца, па су широм отворили врата нама, преводиоцима-почетницима, као никад раније.
Ко је у то време био млади интелектуалац у успону, песник са књигом Бранка Миљковића у торби, тек пристигао у престоницу, студент филозофије, социологије, политичких наука, није могао да у “Коларцу”, уз векију или шток, освоји згодну колегиницу разговором о суштини ако није прочитао Сто година самоће, ако није умео да упореди Киша и Борхеса или да се позове на џезерску душу Хулија Кортасара.
Почео сам да преводим дебеле књиге; да правим изборе и антологије; да по књижарама Париза и Барселоне бесомучно купујем новитете који су пристизали у хрпама од друге стране Атлантика; еуфорија – моја и свеопшта – кулминирала је издањем два легендарна кола савременог хиспаноамеричког романа која су удружени југословенски – дакако, државни – издавачи опремили мушки, нештедимице, за најбоље библиотеке од ораховине; дао сам свој обол том подухвату преводом подебелог романа Хосеа Доноса Бестидна ноћна птица, идеалном књигом, како рече једна наша књижевница, да се њом притисне још топли пишингер.
ПОПУЊАВАЊЕ РУПА
Занимање за хиспаноамеричку књижевност је од тада имало своје успоне и падове, али никад није престало; навикли смо се да читамо те књиге као да их пишу комшије, па чак и земљаци, старе, већ помало безубе лавове сменили су млади, славе и хвале жељни, спремни да докажу одбојност према свеколиком епигонству. Борхес, Кортасар, Гарсија Маркес, Фуентес, Варгас Љоса, Доносо, Капрентјер у међувремену су постали и наши класици, а данас су миљеници наше публике Саманта Швеблин, Гиљермо Мартинес, Хорхе Волпи, Луиса Валенсуела, Ана Марија Шуа, Јури Ерера, Гвадалупе Нетел… пристижу и многи други.
Иако више нема великих државних издавача, уз дужно поштовање значајног изузетка Службеног гласника, врло шаролико хиспаноамеричко друштво доспева до наших читалаца; свет се драстично променио од почетка осамдесетих година прошлог века, и мада нам преостаје само да сетно уздишемо за десетинама изврсних часописа којима се наша – српска и југословенска – култура тада дичила љуљушкајући се лагодно на државним јаслама, данашња информатичарска технологија која царује светом појевтинила је производњу књига и омогућила мноштву малих издавача да прошири регистрар издања и скромно, али никако неумешно, крене у корак са светским новитетима. Можда су данас постала ретка издања за регале, можда тврди повез сада делује помало анахронично, али књига има више но икада, макар имале уску маргину, ситна слова, сумњив папир и макар се распадале после другог прелиставања.
Шта нам преостаје у таквој ситуацији? Остаје нам попуњавање рупа, оног што нам је у тој трци промакло.
Замислите, рецимо, да неко у Сао Паолу, граду Мексику или Буенос Ајресу каже како систематски прати европску књижевност! Свеколику европску књижевност, од Финске до Португалије! Ако не претенциозно, таква изјава деловала би барем помало наивно. Исто је данас рећи тако нешто за латинскоамеричку књижевност. Зелени континент се већ поодавно веома примакао славним европским узорима, дише им за врат, а некад и претиче, млади латинскоамерички писци-космополити данас не осећају никакав комплекс ниже вредности према својом европском цеховском браћом и сестрама, и као што су својевремено Хенрија Џејмса могли да својатају и Енглези и Американци, а Семјуела Бекета и острвљани и Французи, данас смо навикли да нам је свеједно ко од мајстора пера где живи и ради. А млади лавови и лавице углавном не живе тамо где су рођени, има их свуда по свету, али их то не спречава да буду дичне перјанице својих (још увек) националних књижевности. Рупе се, дакле, не могу попуњавати географски, национално, па чак ни регионално; било би то једнако продавању песка у Сахари, донкихотовски наивно. Може се, међутим, узети ситно сито и пажљиво проучити оно најбоље, оно што на њему остаје.
Кад то урадим, често се присећам Фуентесове Ауре, а потом ми мисли скрећу на барем десетак ремек-дела хиспаноамеричке књижевности које нисмо ни превели ни читали, јер на њих није дошао ред. Стару Европу смо темељно пречешљали јер смо имали за то неупоредиво више времена – скоро миленијум година предности! Зато нам нису, на пример, промакли Чеховљева Шведска шибица, Булгаковљева Ђаволијада, Цвајгова Новела о шаху, пет божићњих новела Чарлса Дикенса, сва она минијатурна ремек-дела деветнаестовековних класика – руских, француских и немачких поготову, као што нам, наравно, нису промакле ни прве новеле у Бокачовом Декамерону, Петронијевом Сатирикону и Чосеровим Кентерберијским причама.
За хиспаноамеричку прозу нисмо имали толико времена, тек неколико деценија попуњених објављивањем великих романа и најбољих збирки приповедака. Истина је, међутим, да је већина најбољих хиспаноамеричких аутора писала новеле, и то врло добре новеле; неке од њих чине праву лабораторију њиховог потоњег умећа, реторту у којој су се кували занатски трикови, језик и теме који ће касније осванути у неким од “дебелих” књига, одавно у Пантеону светске књижевне баштине; као Фуентесова Аура, такав је, на пример, случај са раном новелом Марија Варгаса Љосе Los Cachorroc (у нашем преводу – Фићфирићи) која ће се, узгред буди речено, наћи у првом колу нове Геопоетикине едиције хиспаноамеричке новеле.
А оне, хиспаноамеричке новеле, нису досад стигле на ред у плановима наших издавача. Има само неколико изузетака: осим Ауре (која је претходних деценија доживела још неколико дискретних пиратских издања мањих уздавача), новеле Морелов изум Адолфа Биоја Касареса и Доносових гласовитих новела Џоли Мадам и Тајанствени нестанак маркизице Лорија, редак подухват је успешно извела кућа ИПЦ Медиа објавивши у једном тому све новеле Алвара Мутиса под насловом Пустоловине и недаће Макрола осматрача.
ШТА ЈЕ НОВЕЛА
Нова едиција Геопоетике би да попуни ту празнину. Почев од септембра ове године, сваких шест месеци, дакле, у пролеће и у јесен, Геопоетика ће објављивати по две досад необјављене хиспаноамеричке новеле у оригиналним преводима. Основно, ако не и једино мерило биће уметнички квалитет; едиција неће бити оптерећена никаквим формалним ограничењима као што су национална заступљеност, хронологија, припадност одређеним поетичким оријентацијама, тематици, стилу.
Едиција хиспаноамеричке новеле покушаће да поштује само једно некњижевно начело: у сваком пару (колу) биће по једна новела из пера “класика” и друга, “савремена”, у ширем смислу те речи; међу “класицима”, у обзир долазе новеле Марија Варгаса Љосе, Хуана Рулфа, Кристине Пери Роси, Марија Бендетија, Хуана Карлоса Онетија, Фелисберта Ернандеса, Хосеа Доноса и других, док се међу најзвучнијим именима “савременика” предвиђа објављивање новела Хуана Вљора, Марија Бељатина, Орасија Кастељаноса Моје, Маргарите Гарсије Робајо, Лауре Рестрепо, Едуарда Халфона, Мемпа Ђардинелија, Леонарда Валенсије, итд.
Од свог настанка, новела је била тешко одредив начин књижевног изражавања чије већ само име уноси забуну. Истина је да се она мигољи прецизном дефинисању, као што се мигољи и издавачима: краћа од романа, а дужа од приче, остаје у зони сумрака јер издавачи најчешће објављују романе или приче. У данашње време, као да је свима лакше да кажу “кратки роман” него новела; у нашој књижевности имамо два сјајна примера: Андрићеву Проклету авлију и Шћепановићева Уста пуна земље, оба дела много ближа новели него роману. Старац и море, типична новела Ернеста Хемингвеја, најчешће је у америчкој литератури такође означавана као кратки роман, баш као и Морелов изум Адолфа Биоја Касареса.
Уместо да нам помогне, повратак у књижевноисторијску прошлост као да само повећава збрку: једна дефиниција новеле казује да је то “затворен, кратки прозни облик који због своје дужине, односно краткоће, има чвршћу и постојанију структуру од романа”. Прве новеле почивају у ренесанси, са већ поменутим делима Бокача, Петронија и Чосера, и везују се за традицију усменог приповедања, веома различитог од данашњег схватања тог књижевног облика.
Недоумице се не смањују ни кад је реч о имену: етимолошки, новела је термин везан за “новост”, дакле, за нови догађај који се препричава, док је за Гетеа новела “догађај који се десио неочекивано”. Ваљда због тих елемената новости и изненађења, у покушају да се одреде битне карактеристике новеле, речено је да је за њу типично “сажето збивање у тренутку неке кризне ситуације” и да, по правилу, треба да има “изненадни обрт” на завршетку. Отуд је било покушаја да се техника писања новеле упореди са драмским текстом.
На шпанском говорном подручју “новела” значи роман, па се зато за новелу најчешће користи и пише француски облик ноувеле, како би се направила разлика од романа. У енглеском језику, пак, нарочито у америчкој ранијој традицији, новела је била синоним за Short Story, дакле, за кратку а не за дугачку причу.
Шта ли би тек данас имале да кажу Кристина Пери Роси, Лаура Рестрепо и Маргарита Гарсија Робајо Вуку Караџићу који је новелу јасно и гласно прогласио “мушком причом”! Јао си га њему, боље да се покрије преко главе!
Чини се, дакле, да нико нема тапију на канонско одређивање шта је новела и које су њене битне одлике; али, опет, пракса је јача од теорије, сви је пишу и нико не мари за мишљење оних који пишу о књижевности а не пишу књижевност.
Чини ми се да за новелу долазе бољи дани. Данашње време јој погодује: хронични синдром одсуства усредсређености који је, кажу психолози, једна од последица културе друштвених мрежа и визуелног заппинга, свео је драстично број оних који су данас спремни да се ухвате у коштац са “дебелим” књигама. Стрпљење је постало веома ретка особина, а слика – најчешће на паметном телефону – буквално почиње да вреди стотину речи. Не би ме изненадило кад би романи, чију смрт књижевни пророци најављују већ добрих сто година, у скорој будућности све чешће постајали новеле. Не знам да ли би то било боље или горе за судбину прозе, али би можда таква тенденција носила у себи и делић историјске правде према једном неправедно занемареном роду.
Извор: Време
