Пише: Рамиз Хаџибеговић
Феномен сестринске љубави, који је за многе загонетка, али и велика тема која у свом ткању има позлату истине, омогућава да уђемо у душу нашег народа, да откријемо другу страну те душе и народног идентитета и да разоткријемо праву истину о овој појави.
Љубав сестре према брату назвао бих култивисаном ориги налношћу, у којој егзистира хиперсензибилан и интензиван унутрашњи дијалог разума и емоција на простору где живе митови и легенде. То је историјска, нацио нална и литерарна прича, још увек присутна и снажна, јер демистификује идентитет црногорске жене, приказујући га у свом сјају и свој суровости.
Сестринску љубав пожељно је анализирати у контексту позиције и улоге оца, сина и брата, будући да је мушкарац одувек и у свему имао ексклузивно право и привилегије, у породици посебно. У томе су значајну улогу имали родитељи, који су правили разлику између мушког и женског детета. Син је наследник, темељ, ослонац, ратник, осветник. Он је будућност породице и братства; на њему остаје потомство. Рођење детета била је, као и свуда, посебна радост, али много већа кад се роди син јер је тиме био осигуран продужетак лозе. Женско је туђа нафака, а фамилија без мушке деце сматрала се уклетом. Породица са више синова била је посебно цењена и поштована, а куће без мушке деце називане су празне куће, пустош, пустиње, пусте пећине, ископане куће… Мајке су преузимале на себе терет опстанка и васпитања, очеви су били за рат, а брат за љубав. Основни женин задатак је био да рађа ђецу, првенствено синове. Мајке и сестре увек су биле хероине огњишта, јер су све своје муке живеле тихо и нечујно, бринући о добробити читаве фамилије. То је интимна реалност породичних односа и тајни у периоду тешких ломова, на граници сна и јаве. Јован Цвијић каже: Кад ове жене нису сасвим утучене бедом мучног живота, неспор- но су најотменији тип југословенске жене.
За нашу жену брат је најважнији мушкарац у животу. Он је одувек био на почетку и на крају. У својству брата, он је одржавао, а у својству оца, продужавао породичну и братственичку лозу. Сестра је уверена да је њена љубав темељ и ослонац света и човека, своје фамилије и братства. Зато је љубав према брату њена најјача емоција, јача и од мајчине. Њена љубав је недосегнут критеријум у емоционалним односима у породици. Без мрље на образу, без длаке на језику, бескомпромисна, она је целог живота ту своју љубав бранила, хранила и штитила као ватру на огњишту, у условима када је човек био ближи смрти него животу, у амбијенту када нико, па ни жене, није поштеђен патњи и неизвесности, горких разочарања и потресних збивања, претњи и испаштања туђих или непостојећих кривица.
У ковитлацу свакодневних невоља, где није било места за снове, лелујајући између два живота, оног реалног и оног у сновиђењима, осетљиве сестре осетљивог народа – савијене под отупљеним моралним визијама и имагинарним кривицама, конфликтном оданошћу, неконтролисаним жудњама, неоствареним љубавима, нападима горчине, лудачким тешкоћама, дуготрајном бедом, исцрпљеношћу, отуђеношћу – своју љубав према брату у вечност су упредале. Њихова љубав је терала инат времену, дотицала небо, ројила звезде, враћала смисао посусталима, давала снагу онима који су остајали без ње, доносила радост укућанима. Сестра је ту љубав доживљавала као страст, као велику привилегију и огромну радост живљења. Таквим емоцијама она је, спутавајући логичко размишљање, бојила свој живот и чинила га пуним.
Многи психолози сматрају да после односа родитеља и деце, највећи степен повезаности и блискости постоји у романтичној вези и браку. Биће да су закинути за сазнање о односу сестре и брата, чија је веза била доживотна. Перцепција о сестринској љубави, о границама, интензитету и природи таквих осећања, није само оскудни збир чињеница о тој појави већ снажна емоција која испуњава сваку њену пору и мисао. Колико се сестра удаљавала од родитеља и себе, толико се везивала за брата, а то је стање велике осећајне и сазнајне зрелости. То је симбиотски однос у којем се стално прелазе границе између љубави и жртвовања; преплет нежног и брижног и велики искорак ка разумевању ове тајне.
Рамиз Хаџибеговић: Чојство изнад племенских оквира
Сестрина љубав није патетика, нити сентимент сладуњавих осећања, већ интензиван доживљај који у души ствара истовремено болове и сету, узвишеност и тугу. Њена љубав, која извире из истих крвних судова њене мајке, интимни је покушај да се опстане и постане, на простору који није благородан за уживање, већ пун муке, тегобе, уклетости, бесмислено смислене самоће. Њена љубав, као јединствен феномен духа, јесте борба против несреће, против узалудности живота и пропалих нада, против свеукупне ништавности. То је заветна нота која превазилази живот и архетипска наслага која у братственичким и племенским срединама има много учвршћених негативних образаца, где се сестре никада не жале ни на шта. Поносно и достојанствено проводе живот, оскудевајући у свему, интегришући тако сву своју лепоту самотништва. Њихов живот се одвијао понајвише у сновима и у машти, јер негде се, ваљда, морао одвијати: живело се кроз јунаке својих братственика, живело се више у нестварном него у стварном животу.
Зато је њихова љубав према брату пуна космичке туге, колективног бола и личне трагике. Наша жена, осорна, разновида, са јаким осећањем части, између поноса и жртвовања, љутита, а потом испуњена кајањем, пуна непатвореног живота, бескрајно скромна, отресита, несавладива, динамична, драга, дирљива, брзорека, неустрашива, отворена и искрена у патњи и у малим побунама и непристајањима, своју љубав према брату не затрпава, не декорише, не замајава, не увија у седам кожа, не скрива иза седам брава.
Иако одмерена, горда, промишљена и шкрта у свему, чак и у осмеху, она поседује притајену страсну природу која сагорева унутрашњим емоцијама. Таква митопоетска љубав личи на орнаменте и боје најлепшег ћилима. Њена љубав је богата, експресивна, распричана и речита. Љубав је њено уточиште, инспирација, њена судбина, коб, нежност према свему што је окружује. Она носи живот брата, настањујући његову душу у себи, у својој души, не знајући да ли њена љубав одјекује из даљине црногорског крша или долази из народне душе. Своју емоцију, која егзистира између разлога и изговора, истине и заблуде, проклетства и судбине, поверења и усамљености, доживљава као божанску, демонску, анђеоску привилегију.
На простору где је увек вишка историје а мањка душевног мира, где је живот између оскудице и сирове и сурове животне егзистенције, где ноћи никад нису биле тихе, где се славуј ретко чуо, изузев мајчиног тихог тела, повремено очевог беса, ритмичког рада срца и јутарње светлости, сестринска милост се радовала љубави према брату. У таквим условима, између жеље да брат буде срећан и страха да у животу не буде несрећан, прожета осећањем своје одговорности, сестра је увек била спремна да се жртвује за њега. Са суженом свешћу, оптерећена предрасудама, она није у стању да домисли било какву истину осим уверења да јој је братовљева срећа битнија од сопствене. То је темперамент који иде до краја у болу и страсти. Међу женским ликовима у Горском вијенцу посебно место заузима сестра Батрићева, која у жалости за братом сече косу, гребе лице, да би на крају скончала на његовом гробу. Куда си ми улетио, / мој соколе, / од дивнога јата твога, / брате рано? /…/ мој свијете изгубљени, / сунце брате, / моје ране без пребола, / рано љута, / моје очи извађене, / очни виде?! Бол за братом толико је снажан да је за Ђурђем косу одрезала, за ђевером лице изгрдила, а за братом очи извадила.
После губитка брата, сестра је знала чувати успомену на њега тако да сећања никада не избледе. Познати су примери сетринске заклетве и њене освете за братовљеву смрт. Поред ратних вихора и сурових закона природе, један од разлога за њену бригу за брата била је и крвна освета, која је трајала дуго, и превише. Иначе, у традицији и правној пракси Црне Горе није забележен случај да сестра убије брата. Сестра је у свему била највећи ослонац брату, његова подршка, снага, инспирација. Још као дете, она своје срце преда брату.
Њене спонтане и неспутане емоције долазе дубоко из утробе, из оне непредвидиве тајне људске душевности, чиме негира себе, јер је више одана њему него себи. Без жеље да ту врсту љубави величам, преиначим или злоупотребим овим есејом, тврдим да је она биће са два срца. Једно притворно, несавладиво женско, и друго братско. То није илузија, ни имагинација, већ реално импресивно осећање које нема меру и границу. Тој емоцији у којој се спаја и измирује импулсивност и разложност, силовитост и префињена нежност, она даје своју овоземаљску меру и боју.То је протејска љубав префињене дестилисане осећајности, али и нешто моћније, из чега се осећа мирис и дах људи и земље. Ако хлеба и воде није било довољно, њене љубави није никад недостајало. Таква љубав је највеће могуће сродништво у патњи и радости.
То издвојено стање њене љубави, то главоболно душевно стање, то мало ватриште среће, осветљава њен трновит пут живота. Она живи наспрам себе, своје злехуде судбине, свог живота и света. Дани, године, проведени без радости, без наде на радост, задовољство и спокојство, на детињство у коме најмање има дечјег живота, поремећена и сиромашна младост, која потискује сан, игру, занос, илузије, шале. Њој није недостајао широк свет јер га је имала у себи, налазећи непознате просторе и људе у распуклом дивљем нару пуном црвеног сока. Оне су опстајале у условима које би мало ко данас поднео, живећи релативно кратко и умирући брзо, као на пропутовању кроз сурови и нестални свет који им није нудио ништа, а тражио све. Од живота никад мажена, у својој осами и самоћи и сама жељна љубави и живота које нема ко да јој пружи онако како би желела, она такав живот слави својом љубављу према брату, бранећи га од свакојаке унакажености. Њена љубав призива душевност Достојевског, мудрост Андрића, има Брехтову горчину, Бекетову пустош, Селимовићев аманет. Од њених емоција пуца природа, разум, говор, тишина. То је љубав која се разлаже и топи у јаду и беди.
Иако девичански, она воли мушки, снажно, убитачно искрено, непатворено. Њена љубав, која има натрухе трагичке интонације и која као да није од овог света, личи на летњу олују која носи све пред собом, докида живот и кидише на себе, порађа бол. Човека увек убија његова највећа страст, писао је Андрић. Као скучени усуд и лична самосвест, таква љубав сиромаши, зна да зароби, трује али и лечи. Њена ирационална љубав има карактеристике самодеструкције од које не може да дише. Љубав према брату сваку сестру савлада док и сама не буде савладана. Кроз такву емоционалну патњу она игнорише своју стварност, губећи саму себе.
Сестринска љубав је доминантан порив и моћ, колосална страст која постаје супротност за уобичајене и познате врсте љубави. Та опсесивна емоција, која егзистира од екстазе до очаја, не види мане, недостатке, слабости, ружне склоности, пороке. Она обавија и растаче то крхко људско створење, а понекад може бити толико снажна да изазове калеидоскопске халуцинације. Њена љубав, као магија страсти, распламсава осећајност и патњу пробуђене енергије доводећи њену емоцију до крајности, неретко до апсурда, што личи на утопију савршене љубави: Ја ћу себи опет родити дете, али мени мајка никад брата више.
Живимо у времену лажних конвенција и етикеција, лишеном темељних принципа људскости, морала, етике, љубави за ближње, поштовања различитости, индивиду алности и самосвојности, породичне и друштвене хипокризије. Зато оваква љубав има димензију поетичке и етичке самосвести најплеменитијих осећања. Емоције које има сестра за брата потврђују тезу Умберта Ека да је „људско биће истински изузетно створење“.
Откад је света, патња је патња, рат је рат, љубав је љубав. Па ипак, ово самосвојно биће које је посебно и јединствено, које се не да туђим навикама, горопадно, са оволиком количином енергије и емоција, постаје питомо, нежно, крхко, опседуто мисијом која помера границе људских емоција. У жељи да има свој свет, она својим емоцијама корача у братовљев, иако њен лагум подсвести тражи за себе све оно што даје брату. Кроз своју емотивну нарацију, она увек поручује брату да га њене очи, невидне и свевидне, више него мајчине, прате и када је иза невид-зида. Преко своје љубави она даје посебну виталност животу, нудећи му људски смисао, слути и схвата и оно што јој очима измиче. Као сведок властите савести, тетовирана дубоко у крвотоку, њена љубав је нечујна, дискретна, неуморна, фасцинантна. Она живи на њеним трепавицама. Та емоционална катарза, којом дарује брата, увек су пробуђени тренуци њеног живота.
Сестре су знале многе братске тајне, које никоме ни за шта не би одале. Са њима су живеле као са најсветлијим мудростима од трајне вредности. Све је то плавило њихов доживљај братовљеве душе и његове свакодневице. Била је то без гранична оданост и могућност да сестра разуме братовљев свет али не и свет око себе. Она је таквим својим односом знала упитомити све око себе – и људе и природу. Можда је њена разбокорена љубав оплемењена колосалност мајчинске љубави, али је свакако саткана од бајки, месечине и прозрачне свиле михољског лета. Преко огњишта, сукоба и смрти, њена љубав је стапала реалност и фикцију али и говорила све светске језике.
Једино сестра која може да се сагне у себе и да дохвати оно анђеоско, иза и испред ауре љубави, у прилици је да осети мирис пламена истине и искре врлине. Таква љубав, у којој почива доживљај света, потоња баца своју сенку далеко, али не даље од живота и стварности. Као најаутентичнија емоција, она саму себе разгорева и сагорева и није ништа друго до тријумф живота над обичајима. Ерудиција ове љубави досеже до оседеле брижности. Њена наглашена брига и осећање, врлина оданости и привржености, претаче се у нешто више од саме себе. Сестре у браћи перцепирају и виде Бога, за кога би урадиле све. Стара мудрост каже да „божанско није у ономе ко је предмет дивљења, него у ономе ко се диви“.
Сестринска љубав је врхунска милосрдна доброта; млаз воде испуштен из славине; најплеменитије лудило; алхемија љубави; плацента емоција; афирмација народне душе; деконструкција стварности; најчистија љубав; песма над песмама; узнемиравајућа и задивљујућа искреност; светлост духа; култ истине; сведочанство времена… Сваког јутра сестра умива брата својом љубављу, у којој се скрива недо – кучива истина реалности због које има смисла опстајати и трајати. Са њим дише. Њихова душа је суптилна и сложена у гордој усамљености и традицијској навици. Умети волети јесте култура, васпитање, карактер и менталитет, али истовремено и трагање за истином.
Живот свакога одбија од себе, а противљење том одбијању јесте љубав према свему што је вредно наших осећања. За разлику од мајчинске љубави, сестринска љубав је најчистија љубав која се ни себи не казује и не открива. Њена љубав, која уме да буде рафинирана и суптилна, храбро стаје на црту свим осталим емоцијама. Као што је оловка краљица цртања, тако је и ова емоција краљица љубави. То је крст који само она носи. То је духовна љубав која ништа не тражи а све даје. Ничија душа није тако пространа, суптилна и сложена у гордој усамљености и традицијској навици. Оне чистотом своје љубави, која је дубока као сан, поништавају живот. Своју љубав разумеју само до извесне мере јер нису свесне њене тајне и дубине.
Љубав сестре према брату једна је од тајни нашег идентитета, па је треба посматрати као саставни део наше културе и духовног наслеђа. То је јединствена и потпуно аутентична појава, врлина и димензија времена у којем су живели наши преци. Она говори о нашем карактеру, о нашим судбинама, о нашој историји, тра – дицији, о патњи и борби за најсветлије националне и људске циљеве. Можемо је одгонетати али је не можемо одгонетнути. За данашње схватање, многима је таква љубав необјашњива, јер је то преливање емоција изван и преко онога што се сматра нормалним, а она нема способност да саму себе објасни. Уосталом, скривање емоција распрострањеније је у савременом друштву него у традиционалном. Како год такве емоције тумачили, све ће бити тачно и нетачно. Она није метафора, а ако и јесте, онда је то жива и истинита метафора. Она је победа љубави и најинтимнија афирмација народне душе. Волети толико није врлина, али је људски. Наизглед апсурдно, али због такве своје љубави сестре су биле најсрећније јер су успевале да, саосећајући и препуштајући се тој емоцији, достигну пуноћу свог срца. Остаје дилема да ли је таква љубав тамна страна у светлу духа или светла страна у тами духа. Било како, сестринска љубав је чудесан портрет једне земље, њеног народа, једног времена, традиције и култа фамилије.
Са крицима и јауцима свога времена, у доста измењеној физиономији, сестрина љубав према брату још живи изнад арахаичног идиома црногорског крша, настојећи да буде путоказ и духовни тестамент будућим сестрама.
Извор: Нова Зора
