Када сам једном приликом у младости боравио у Паризу, већ првог дана сам купио примерак „Госпође Бовари“ у књижари под називом Joie de Vivre у Латинској четврти. Читао сам га до дубоко у ноћ, а зору сам дочекао са јасном представом о томе какав писац желим да будем. У тајне умећа писања романа почео сам да проничем управо захваљујући Гиставу Флоберу.
Нико није више допринео развоју романа од „пустињака из Кроасеа“. Он је открио да је приповедач најважнији лик који романописац ствара, као и да овај може бити свеприсутан, боголик и безличан или неко од ликова који учествују у радњи. Схватио је, такође, да приповедача може бити више и да се они могу смењивати. Флобер је тако створио модерни роман и поставио темеље за мноштво разних алата и техника којима ће Џејмс Џојс касније обогатити ову књижевну врсту и тиме јој омогућити да уђе у нову фазу свог развоја.
Интересантно је, међутим, да романописац који је највише профитирао од Џојсових изума није био Европљанин, већ један Северноамериканац из беспућа Мисисипија, човек у чијим рукама је ова форма попримила временску и просторну флексибилност која је остављала простора за најразличитије врсте претеривања: Вилијам Фокнер. Фокнер је био класа за себе, али оно што га је чинило ненадмашним није била невероватна дрскост која му је омогућила да напише романе као што су „Док лежах на самрти“ и „Бука и бес“, најкомпликованије икад написане, већ лакоћа са којом је обмањивао новинаре, представљајући им се као обичан фармер, заљубљеник у коње, и одбијајући да разговара о романескној техници јер, како им је говорио, о томе није знао ништа. Захваљујући Флоберу, Џојсу и Фокнеру, модерни роман ће се одвојити од класичног као нова и јединствена стварност.
О томе колико је Флобер био заокупљен структуром романа сведоче писма која је током пет година рада на „Госпођи Бовари“ писао својој љубавници Лујзи Коле. Прошло је, дакле, доста времена пре него што су ова писма могла да се сакупе у књигу (вероватно најважнију икада написану) о основним својствима модерног романа као савршено осмишљеног облика књижевног изражавања, другачијег од свега што му је претходило.
Ово је био флагрантан и помало необичан раскид са прошлошћу. Кључну улогу играло је објашњење да уређујући фактор приче може бити или имитација свезнајућег Бога или једноставно лик који не може знати више од онога што обични људи попут нас знају о другима (подразумева се, дакле, да је његово знање несавршено). У неким романима, као што је случај са „Госпођом Бовари“, може постојати и боголики, свезнајући приповедач и различити ликови-приповедачи, чија се ограничења не смеју губити из вида.
На нивоу прозе Флобер је увек веровао да лепота реченице зависи од њене музикалности и да само један погрешно изабран слог, попут погрешно изабраног тона, може нарушити њено музичко савршенство, којем је писац приписивао магијски карактер. Пет година које је провео пишући „Госпођу Бовари“ биле су најбогатије и најкреативније са становишта структуре романа. Ако ћемо искрено, стварни творац модерног романа био је Гистав Флобер.
Прича о Еми Бовари и писма која је скоро свакодневно примала Лујза Коле представљају темељ модерног романа, али требало је да прође извесно време да би се то признало. Невидљиви приповедач је Флоберова најважнија креација: реч је о некоме ко зна све о причи коју приповеда, ко је упознат са свим збивањима, али се не разоткрива, ко заправо крије своје присуство глумећи безличност и кога све време прекидају други ликови у причи (њима је дозвољено да наслуте његово присуство и постојање, али само ако се тиме не иде даље од онога што појединац треба или може да зна).
Угао фокуса увек зависи од боголиког приповедача, и он је тај који појављивање и нестајање ликова прилагођава току приче. Унутар тог оквира може се сазнати и испричати апсолутно све.
„Нови роман“, који је Флобер измислио пишући „Госпођу Бовари“, дозвољава све, али до одређених граница. На пример, стварање привременог колективног лика, попут одељења у које на почетку романа стиже нови ученик Шарл Бовари. Одељење је, дакле, један лик који ће се разбити на више различитих у тренутку када маса ученика почне да се диференцира и појединци добију сопствене личности. Све је могуће и кохерентно унутар шеме коју је створио Флобер, све док романописац поштује правила и не дозвољава да му ишта поремети концентрацију, јер и најмања грешка би могла бити погубна и довести до урушавања целокупне конструкције романа.
Флоберу није било нимало лако да себи обезбеди пуних пет година неометаног рада на књизи која је од њега захтевала даноноћну посвећеност. Како би се ослободио других обавеза, морао је да смисли болест која би деловала довољно убедљиво његовом оцу, лекару по занимању, који се надао да ће млади Гистав кренути његовим стопама и пронаћи стабилан посао. О Флоберовој чувеној болести, кризама које су га обузимале и епизодама током којих је падао на под и видео звезде, књижевни критичари и лекари непрекидно расправљају већ више од сто година.
Верујем да је ову болест измислио како би могао да ради у миру и посвети све своје време писању, што никако не значи да понекад није падао на под, видео необично светлуцање, повраћао и слично. На сву срећу, његова писма Лујзи Коле су сачувана. Сачувала их је, нека јој је благословена успомена. Лујзина писма Флоберу, са друге стране, спалила је злобна Флоберова нећака, ужаснута њиховим „порнографским“ садржајем, и тим чином на себе навукла мржњу свих флобероваца (укључујући и мене, наравно).
Да ли је Флобер имао икакву представу о револуцији коју ће покренути његова „Госпођа Бовари“? Не можемо бити сигурни. Претпостављам да је током вишегодишњег рада на роману размишљао искључиво о ономе што пише и да вероватно није могао ни да замисли какву ће популарност доживети његово откриће. Не верујем да је био свестан монументалног значаја невидљивог, апсолутног приповедача, који ће направити цезуру између новог романа и старог („класичног“). Ово није једини случај у историји књижевности да је неко, готово случајно, открио један сасвим нов наративни систем и њиме изазвао револуцију (као Борхес својим кратким причама, на пример).
Увек сам се дивио Флоберу и осећао према њему наклоност какву осећамо према, рецимо, неком ујаку или деди. Више не могу ни да пребројим колико пута сам одлазио у Кроасе како бих ходао стазама којима је он ходао, посетио места која је он посећивао, викао на „месту за викање“, где је одлазио да се увери у савршенство својих ритмичних реченица. Не сећам се ни колико пута сам носио цвеће на гробље препуно гробница и крстова. Посетио сам чак и болницу у којој је радио његов отац, лекар који је био приморан да га издржава док је радио на свом роману. Прошло је две стотине година од Флоберовог рођења, а стил писања романа који је измислио још је жив и млад. Верујем да ће такав остати и у наредних двеста година.
Марио Варгас Љоса
Извор: Лагуна