Пише: Бојан Муњин
Са стајалишта политичког прагматизма то је супротно просперитету и бољем стандарду према западним цивилизацијским стандардима. На другој страни је духовно упориште којим сагледавамо смисао нашег живота, наших права, личне одговорности и дужности према себи и другима.
Када је Завод за проучавање културног развитка у Београду 2022. године објавио књигу под називом „Српски културни образац“, његов директор Марко Крстић је на корицама књиге додао поднаслов „најважнија књига српске културе“, с увјерењем да је српски културни образац средишња тема на позорници мишљења, полемика и расправа између разних страна српске културе. Књига представља антологију текстова мислилаца, писаца и знанственика, од Слободана Јовановића, Исидоре Секулић и Милана Кашанина, до новијих радова Бојана Јовановића, Богољуба Шијаковића, Милоша Ковића и других, који су српски културни образац сагледавали из различитих углова. Уз Слађану Илић, књигу је уредила и Јана Алексић с Института за књижевност и уметност у Београду, с којом разговарамо о српском културном обрасцу као средишњој теми истоимене антологије.
Што је то српски културни образац?
За српски културни образац рекли бисмо да је то телос (сврха, суштина) и симболички израз српског народа и његове културе. То је појам који одређује или дефинише српски народ, не само као етнију него и као духовну заједницу. То је, такође, сумарни опис и осмишљавање пресудних догађаја у нашој хисторији, будући да су њихови исходи и последице формирали наш духовни и културни лик данас.
Колико је српски културни образац дио српског националног идентитета?
Српски културни образац се данас кристалише као питање националног идентитета и културне самосвести, али када је, на пример, Слободан Јовановић средином 20. века дефинисао културни образац, он га је примарно тумачио у склопу ширег културног и цивилизацијског контекста стварања институција културе, развоја српског грађанског друштва, одређених навика и модела понашања појединаца. У модерној српског историји ти модернизацијски процеси нису још увек били довршени. У том смислу, културни образац није изједначен са националним идентитетом, али јесте његова допуна.
Гојко Перовић – Косовски завет – посвећено Митрополиту Амфилохију
Велики заокрет
Српски културни образац, према налазима у овој књизи, изграђен је и на дјелима значајних личности у српској хисторији који чине темељ тог обрасца. Тко су ти знаменити људи?
Једна личност, неупитна за ауторе у овој књизи и за српски културни образац у целини је свети Сава, његово дело и наслеђе. Затим, то је предање о кнезу Лазару, као и Косовски завет, као тачка у жижи српског културног обрасца. Постоје различита тумачења древних и савремених култура, које спомиње у књизи Бојан Јовановић, али у Србији ова подела на традиционално и модерно друштво није до краја изводљива, и то показују, на пример, радови Милана Радуловића и Милоша Ковића, зато што смо ми имали културни образац још у доба Немањића и то је наша културна основа до данас.
Што би то значило?
Свети Сава је заједно са Стефаном Немањом тај процес културне трансформације и прелазак са претхришћанског, старословенског на хришћански модел културе, довршио изградњом државних, политичких и културних институција свога доба, пре свега осамостаљивањем наше државе, а потом и наше православне цркве. На то се после надовезало предање о Косовском завету, након којег су уследили и други елементи, који су у новијој историји нашој, деловали и на дисконтинуирано осмишљавање српског културног обрасца и његових чинилаца. То су сеобе Срба, секуларизација, процеси модернизације према западноцивилизацијским моделима, искуства два светска рата, геноцид над Србима на простору НДХ, југословенско искуство и његово наслеђе, коначно, постмодернистички епохални процеси који разграђују наше стабилне идентитетске одреднице.
Како српски културни образац који је створен прије осам вјекова функционира у српском друштву данас?
Оно што може да буде опасност за сагледавање српског културног обрасца данас је то што га многи поистовећују са идеологијом или доктрином, а он то није. Главно питање је колико смо ми успели кроз векове да трагом основа и суштине довршимо и до краја изградимо српски културни образац. Од 15. до 19. века, када је Србија била под влашћу Османског царства и на рубним деловима под влашћу Хабзубршке и потоње Аустроугарске монархије, српски културни образац, обликован у средњовековној српској држави, био је једино наше идентитетско упориште. Када смо након Првог и Другог српског устанка, у првим деценијама 19. века, отпочели изградњу модерне српске државе, окренули смо се западним традицијама и то је било природно полазиште једне модерне државе у настајању. Ипак, то је собом носило и ризик промене културне парадигме и идеје о сопственој култури.
Када смо у првим деценијама 19. века отпочели изградњу модерне српске државе, окренули смо се западним традицијама и то је било природно полазиште. Ипак, то је собом носило и ризик промене културне парадигме и идеје о сопственој култури
Како је било са српским културним обрасцем за вријеме трајања државе Југославије?
Стварањем државе Срба, Хрвата и Словенаца по завршетку Првог светског рата, српски културни образац доживљава разне своје преображаје. У заједничкој држави он престаје бити само „српски“, али у свеопштом процесу модернизације он доживљава и нужни процес секуларизације. Православни елементи, светосавски лик и дело и косовско опредељење на известан начин су апстраховани и секуларизовани, како би се сви чланови новонастале заједнице могли томе прилагодити. Након Другог светског рата, чак и расточени модели српског културног обрасца се потискују да би се изградила социјалистичка идеја „новог човека“. Остају Вук Караџић и Доситеј Обрадовић, због њиховог просветитељског деловања, међутим са нагласком на народњачки карактер њиховог наслеђа, пре свега Вуковог.
Колико је у односу на српски културни образац ова политичка промјена била дубока?
Тада се одвија потпуни заокрет културне самосвести српског народа. Оно што је познато као „српско становиште“, о чему је писао Црњански у својој полемици са Крлежом, већ је између два светска рата било проблематизовано, а након 1945. године оно је потпуно ишчезло са културног хоризонта. Духовно-религиозна компонента српског културног обрасца је изостављена, па током 45 година преовлађује дубокосежни атеистички вакуум. Тај вакуум ће распадом федеративне државе 1991. године и угаснућем социјалистичке утопије бити замењен великим безнађем, што је, у ствари, била криза у добром смислу те речи, јер је она многе продрмала и поново поставила питање властитог идентитета. Тада се српски културни образац и српско становиште враћају у јавни простор, у почетку врло рудиментарно и популистички, али касније на плодотворнији, софистициранији начин. Тема српског културног обрасца се активира у академским и јавним расправама о пројекцији развојних путева српске културе.
Четрдесет и пет година Југославије преовлађује далекосежни атеистички вакуум. Тај вакуум ће распадом федеративне државе 1991. и угаснућем социјалистичке утопије бити замењен великим безнађем
Између неба и компромиса
Што је то светосавска етика?
Светосавље је плодан концепт за одређење симболичког зрачења личности светог Саве унутар српског културног простора који се одржао кроз векове. Њега су у нашој новијој културној историји именовали и увели у јавну расправу велики теолози Николај Велимировић и Јустин Поповић. У њиховом тумачењу светосавље вид православног хришћанства је аутентизован и индивидуализован обележјима српске културе. То је православље српског стила и искуства, историје и погледа на свет. Оно што ови тумачи истичу је подухват светог Саве да из целокупног хришћанског духовног простора и средњовековне византијске цивилизације издвоји оно што спада у самосвојно српско духовно и религиозно искуство. Институционално, то специфично српско хришћанско искуство је самерљиво са Српском православном црквом која је аутокефална, аутентична и самостална верска заједница још од средњег века.
На који начин се Срби препознају у култури православља?
То „ми“ у хришћанској терминологији је међу Србима човечност. То је чојство, јунаштво. Али то је и храброст да се остане свој. А бити свој међу Србима укључује духовну компоненту живота и вертикалу који тај живот спаја са Богом. Ако бисмо ушли у неку српску богомољу, без обзира на то од када она датира, онда бисмо у њој јасно могли да осетимо ту енергију, то зрачење и то осећање повезаности неба и земље, што јесте суштина хришћанства српског духовног искуства. У ту духовно-историјску вертикалу нашег постојања интегрисано је све: сви цивилизацијски наноси кроз векове, од старих времена, од Лепенског вира до данас и сви контакти и укрштања на нашем простору од истока до запада, севера и југа. То је та велика синтеза која се догодила баш на овом месту где ми данас живимо.
Што је то српско становиште, које наводите уз мисао Милоша Црњанског?
Српско становиште је посматрање историјских догађаја, данашње стварности и, ако хоћете, став и однос према животу из наше, домаће перспективе. То је и освајање права на заступање властитог става. Српско становиште је именилац развијене самосвести српског народа. Као што други народи имају право да колективно искажу став о себи и о животу, хајде да ми то право себи не ускраћујемо, већ да створимо услове да самоуверено кажемо шта мислимо о суштинским питањима нашег друштва и света, некада и данас.
У српски културни образац спада и Косовско опредјељење. Што би то значило?
Косовско опредељење је у новозаветном смислу одговор на сваки тектонски поремећај који нас задеси и у којем се питамо: Шта да радимо? Шта да урадимо у тренутку највеће опасности, а да при томе останемо људи, верни сами себи и националној идеји у најбољем смислу те речи. Кнез Лазар је на Косову пољу, на подлози монашке православне и светосавске традиције, одабрао Царство небеско. Направио је тај кључни, пресудни избор. Друга могућност је да се направи компромис са било којим непријатељем, од Косовског боја 1389. до аустријског ултиматума 1914. или приступања Тројном пакту 1941. године. Ми то нисмо учинили.
Зар компромис не би спасао српски народ у многим хисторијским неприликама?
Компромис као одабир овоземаљског царства, гледано из угла историје кратког трајања, може бити политички пожељан, али дугорочно, носи ризик губљења културног идентитета, па и однарођивања. Остати доследан себи подразумева жртву и страдање. Са компромисом се не задобија Царство небеско, као стање досегнутог спокоја у суштини природе постојања, надвладавање историје и сопствених слабости. Задржавање властитог идентитета могуће је једино преко хода против струје, преко жртвовања, а никако преко компромиса. Страдање нашег народа део је наше културе, али и наше историје, јер ми никада нисмо били освајачки него страдалнички народ. Како то вели Николај Берђајев, „унутрашње историјско памћење пренесено је у историјску судбину“.
Данас ће ипак многи гласати за политички прагматизам, зар не?
Са стајалишта политичког прагматизма, можемо кудити Лазарев избор на Косову који није избор земаљске среће, просперитета и бољег стандарда, него је избор духовних вредности. То је та клацкалица која нас са једне стране данас чини незадовољнима зато што лоше живимо – према западним цивилизацијским мерилима – што се стално мучимо у оваквим и онаквим трзавицама и политичким несугласицама. Са друге стране, постоји и духовно упориште које нам омогућава да се измакнемо из перспективе свакодневице и олакшава нам да на шири начин сагледамо смисао нашег живота, наших права, личне одговорности и дужности према себи и другима. Такав поглед није ни популаран ни атрактиван. Тешко је изаћи из комфорне зоне, али размислимо о предачком и човечанском позиву да пливамо против струје да бисмо постигли праве вредности.
Да ли у српском културном обрасцу постоји столица и за друге и другачије?
Са једне стране, супстанца нашег културног обрасца је, између осталог, и топлина добродошлице за другог. Са друге стеране, ако чврсто заузмемо наше становиште, у могућности смо да се огледамо у туђем становишту. На томе се заснива културна и духовна самосвојност, али и размена. Верујем да је у томе духовна снага, на пример, манастира Градац, којег је саградила жена француског рода Јелена Анжујска, у којем су се сусрели и исток и запад. У Србији то је традиција домаћина и домаћинског односа и поштовања за сваког госта, без изузетка. Наш културни образац је, као што сам рекла, образац човечности и заједништва, у којем нема себичности. Зашто? Зато што сваког човека по тој духовној вертикали доживљавамо као одраз слике Божије на земљи.
Извор: П-Портал
