Пише: Милош Лалатовић
Ако се за неку личност може рећи да је утицао на сваку битну супкултуру у двадесетом вијеку, онда је то Вилијам Бароуз.
Рођен давне 1914. године исте, када и почиње Први свјетски рат, у угледној и богатој америчкој породици. Ово му је омогућило да од ране младости живи пуним плућима, путује по свијету и води ексцентрични начин живота. Тако се током Другог свјетског рата задесио на нашим просторима, Дубровник. Ту склапа формални брак са дјевојком, која је била Јеврејка, да би је извукао од нациста. Брак није конзумиран, али је са поменутом особом остао у пријатељским односима до краја живота.
Крајем четрдесетих година оснива заједно са Аленом Гинзбергом и Џеком Керуаком умјетнички покрет коме је Керуак дао назив бит покрет или битници. Битници су били хипици по слободном понашању много прије ових. Експериментишу са дрогама, путују, слушају џез, имају слободан однос према сексуалности, па и према хомосексуалној, којој је и сам Бароуз углавном припадао. Педесетих година жени се ипак други пут са Џоан Волмер, једна од ријетких жена коју је Бароуз волио. Обадвоје су били зависници, па је Бароуз да би финансирао њихову зависност једно вријеме продавао хероин и марихуану. Пријетила им је затворска казна, па се селе у Мексико. Током игре са пиштољем несрећним случајем је усмртио своју жену. Адвокат га је извукао затворске казне. Са Џоан је имао сина.
Под утицајем свог пријатеља Алена Гинзберга почиње да пише о својим искуствима са наркотицима. Тако настаје његова књига Џанки, гдје се говори о животу зависника, почев од начина набавке дроге, осјећаја и проблема која она изазива. Ипак, његово култно дјело је роман Голи ручак, који је једно вријеме био цензурисан. Поред ових написао је већи број романа, збирки кратких прича и есеја.
За разлику од осталих битника разликовао се од њих по много чему, био је старији од већине, углавном су рођени између двадесетих и тридесетих година, по природи је био мизантроп, за разлику од његовог најбољег пријатеља Алена Гинзберга, који је одисао хипијевским оптимизмом и љубављу.
Утицао је на све битне људе свих супкултура, на битнике, хипике, посебно на Џима Морисона, Мика Џегера, па онда изузетно на америчку пјевачицу Пети Смит, Дејвида Боувија, Лу Рида, Ницо, умјетника Енди Ворхола, па до Курта Кобејна, који је изразио жељу да га упозна пола године прије него што ће трагично завршити живот самоубиством. Чак су имали и неку врсту књиге преписки под називом“ Звали су га свештеник“. Говорио је након сусрета са Кобејном, “нешто није у реду са тим дјечаком, мршти се без разлога“. Поред писања Бароуз се успјешно бавио сликањем, а појављивао се и у неколико филмова.
Вилијам С. Бароуз је умро Августа 1997. године, неколико мјесеци после његовог најбољег пријатеља Алена Гинзберга. Многи су то описали, као да се то тако десило да би наставили започети разговор.
