Пише: Бранимир Јовановић
Да је Србија у кризи, сада се већ сви слажу. Економски раст прошле године био је свега око два одсто, најмањи још од пандемије. Сви у региону су били бољи. Босна и Херцеговина је порасла око 2,5, Црна Гора и Македонија око 3–3,5, Албанија и Косово око четири одсто. Чак су и Хрватска и Бугарска, које по правилу расту нешто спорије, јер су развијеније, имале бржи раст, око три процента.
И није само раст БДП-а у питању. Криза се већ види и у другим индикаторима, пре свега на тржишту рада. Број запослених у трећем кварталу 2025. био је за око 50.000 мањи него у истом периоду претходне године. Око половине тог пада се објашњава губитком посла, а друга половина емиграцијом, што додатно забрињава, јер показује да одлазе и људи који раде.
Све оне приче о економском тигру данас делују тако надреално. Нису више ни смешне, него само тужне. Пребрзо је тигар остао без даха. Али тако то обично бива са балонима. Ако не пукну одмах кад их надувате, лете неко време. Пад је, ипак, неминован, и обично дође много брже него што сте мислили.
Ко је отерао стране инвеститоре
Зашто се српски тигар од балона издувао? Структурно, ту нема велике дилеме. Слабији раст је последица пада страних инвестиција, које су прошле године биле за око трећину мање него претходне. Оно где још увек постоји несугласица је – зашто се то десило? Власт и даље тврди да су блокадери отерали инвеститоре. Моја прва реакција на ово је – јесу ли блокадери отерали инвеститоре и у Македонији, Босни, Црној Гори и Албанији, где су инвестиције такође пале, негде чак и више него у Србији?
Искрено, било би добро да је то право објашњење, јер би то значило да ће се, чим се домаћа политичка криза смири, инвеститори брзо вратити и да ће тигар поново полетети. Али, нажалост, проблем је већи. Он је повезан са ширим процесом успоравања глобализације, и са чињеницом да су стране инвестиције последњих година ослабиле готово свуда.
Иако још нема званичних података за целу годину, процене указују да су стране инвестиције у свету у 2025. биле тек око један одсто светског БДП-а. На том мршавом нивоу су већ неколико година. Поређења ради, 2007. су достигле око пет процената светског БДП-а. Након тога кренуо је пад. У почетку је то била нормална корекција након претходне хиперглобализације. Али последњих година више није реч о корекцији. Стране инвестиције су се практично спустиле на ниво из средине 1990-их.
Зашто су стране инвестиције последњих година пале тако ниско? Зато што је свет после рата у Украјини постао много нестабилнији и неизвеснији. Број конфликата се повећао, подела између Истока и Запада се продубила, а међународна сарадња је потпуно нестала. Инвеститори то не воле. Њима је потребна стабилност, или бар предвидивост: да знају да се правила игре неће мењати, или, ако се већ мењају, да то неће бити нагло и драстично.
Протекле године је овоме највише кумовао човек који наводно покушава да Америку учини поново великом, а у ствари свет чини лошијим, свакога дана, у сваком погледу. Царинама које је уводио, па онда повлачио, забранама извоза појединих производа из Америке, интервенцијама у Ирану и Венецуели, најавама да ће анектирати Гренланд, можда и Панамски канал, изјавама да је Канада 51. америчка држава…
Ово се најбоље види по индексу неизвесности економских политика, који су развили амерички економисти Бејкер, Блум и Дејвис. Прошле године је он био највиши у последњих 40 година, откако се мери. У „нормалним“ временима, пре пандемије, углавном се кретао око 100 – свет је био мање-више известан, иако не нужно стабилан. Током пандемије скочио је на око 1.500, јер се сви сећамо колика је тада била неизвесност. После тога се донекле смирио, али никада до претпандемијског нивоа. Прошле године, након Трамповог повратка, достигао је око 3.300, двоструко више него на врхунцу пандемије. У последњим месецима се мало спустио, али је и даље око 1.500, практично на пандемијском нивоу.
Бранимир Јовановић: Овим темпом Србија ће тек за 100 година достићи просечан стандард ЕУ
Ова економска година биће за Србију мало мање лоша од прошле
Шта све ово значи за годину која предстоји? Наш Институт је недавно објавио редовне економске прогнозе за Источну Европу. За Србију очекујемо да ће 2026. бити нешто боља од 2025, или, можда тачније – мало мање лоша. Раст БДП-а прогнозирамо на 2,8 одсто, што је за нијансу више од оних два одсто прошле године. Инфлација би требало да се спусти са 4,1 на око 3,5 одсто, док би се стопа незапослености благо смањила, са 8,5 на 8,3 процента.
Разлози за ова нешто боља очекивања су у томе што делује да је најгоре, бар када је светска економија у питању, иза нас. Трамп је, нажалост, још увек ту, и биће и даље непредвидив. Али се чини да неће правити толико глупости као прошле године, бар на економском плану, јер је схватио да тиме пуца сам себи у ногу.
Стање у америчкој привреди је прилично лоше, и он то добро зна, ма колико то негирао. Раст БДП-а је у прва три квартала 2025. био око 2,5 одсто, што је океј за Америку, али је то углавном било због инвестиција у вештачку интелигенцију, док је остатак привреде малтене на апаратима. Чак ни вештачка интелигенција у последње време не стоји сјајно – акције највећих фирми већ неко време падају и све се више прича да се балон полако издувава. Берза им такође не стоји добро – америчка берза је у 2025. расла спорије од већине других у свету, укључујући и европске.
Долар је на најнижем нивоу у последњих пет година, и то, заједно са царинама, диже цене. Инфлација је и даље око 2,7 одсто, далеко од оних два процента, које је обећавао. Тржиште рада је најслабије од пандемије – у 2025. отворено је само око 600.000 нових радних места, три пута мање него у 2024. Јавни дуг је већи од 120, а дефицит око седам одсто БДП-а. Није случајно што су прошле године добили снижење кредитног рејтинга од чак две агенције, нити то што им ниједна агенција више не даје највиши рејтинг. Све је то последица погрешних економских политика, због којих Трамп Америку полако, али сигурно, чини мизерном, уместо великом.
Трамп ово сасвим добро зна, и поред тога што стално истиче да је стање сјајно, па ће се зато вероватно мало смирити, бар када су економске политике у питању. То се већ види по његовим последњим потезима. Одлука да номинује Кевина Ворша за новог председника ФЕД-а уместо Кевина Хесета је јасан сигнал тога, као и недавни трговински договор са Индијом. Због тога су очекивања да ће се стране инвестиције у свету наредне године мало опоравити, што ће утицати позитивно и на Србију.
Али успоравање глобализације неће стати, и стране инвестиције ће и даље бити релативно слабе. Можда ће се мало опоравити у односу на оних један одсто светског БДП-а из прошле године, али се никако неће вратити на пет одсто. Зато Србија више не може да рачуна на стране инвестиције од седам одсто свог БДП-а, као што је могла у последњих двадесетак година. То значи да мора да мења економски модел ако жели да се врати на стопе раста БДП-а од четири одсто и можда више.
Мирослав Здравковић: Значај агенција за обезбеђење и коцкарница за српску економију
Четири рецесије у последњих 15 година
Економски модел који Србија тренутно има заснива се на два стуба – државним инвестицијама у инфраструктуру и привлачењу страних инвестиција, пре свега у производњи. Њега је почела да примењује актуелна власт, и он је – то се мора признати – имао и неке добре резултате. Србија је постала регионални центар када је производња у питању, нарочито у аутомобилској индустрији, а изграђено је и доста путева.
Али модел је био превише нестабилан, што се види по томе што је Србија имала чак четири рецесије у последњих 15 година. То се дешавало зато што два стуба нису довољна да обезбеде стабилан раст. Као што столица није стабилна ако има само две ноге, тако не може бити ни привреда. Потребан је трећи стуб – а то су домаће инвестиције. Ако су стране инвестиције и инвестиције у инфраструктури у Србији међу највишим у Европи, домаће инвестиције су међу најнижима.
Како подстаћи домаће инвестиције? Оно што наш институт заговара деценијама, не само за Србију, него за читаву Источну Европу, јесте – индустријска политика. Потребно је много више простора него што га има за овај текст да се детаљније објасни шта то значи, али укратко – држава би требало да изабере секторе који могу бити носиоци раста у будућности и да дизајнира посебне мере којима ће их подржати. Веома важно – то мора да обухвати све фазе производног циклуса: од ресурса и енергије, преко истраживања и развоја, саме производње, па све до маркетинга и постпродајних услуга.
Чекајући промену власти и економског модела
Добра вест је да ово није измишљање топле воде, јер су многе земље током протеклих деценија примењивале индустријску политику. Аустрија се после Другог светског рата развила управо због ње, а најновији пример је Кина, која је на овај начин постала светски лидер у производњи електричних аутомобила (и не само њих). Све што би Србија требало да уради јесте да погледа шта су други радили, и да то примени код себе.
По свему судећи, 2026. ће бити изборна година и, ако смем да изнесем своју личну прогнозу, доћи ће и до промене власти. Али сама промена власти није довољна да би се живот побољшао. За то је потребна промена начина владања, а она се не односи само на владавину права и борбу против корупције. Она подразумева и промену економског модела.
Ако дође до промене економског модела, Србија може од 2027. надаље да почне да остварује знатно боље економске резултате, и то у дужем року. Можда неће бити економски тигар, али, да будемо реални, и не треба, јер тигровима место никад није било овде. Може, међутим, постати сасвим пристојна држава, која ће се развијати добро и праведно, и у којој ће људи моћи пристојно да живе.
Извор: Радар
