Пише: Харис Имамовић
У Коначном паду, Емануел Тод је 1976. написао да ће се совјетски систем распасти у наредних 10–15 године. Није знао тачно када, јер догађаје је немогуће предвидјети, али је знао да ће доћи до тога, јер је трендове могуће предвидјети. Бар је он то успио више пута демонстрирати.
У случају Совјетског савеза користио се необичним демографским индикаторима: нпр. стопом смртности новорођенчади. Иако је СССР изгледао тада јако моћно, Тод је казао да се ради сигурно о држави у распаду, јер је у њој годинама расла стопа смртности новорођенчади. Заједница, која је све мање у стању да заштити своје најмлађе и најрањивије чланове, сигурно се распада.
Тод је, затим, 2002. објавио књигу Након Царства, у којој је антиципирао пад утјецаја Сједињених Држава, што је такођер тада звучало чудно. Јер тада, уочи рата у Ираку, САД су изгледале као супер сила без такмаца.
Међутим, Тоду је већ тада било јасно да деиндустријализација Запада носи са собом озбиљне посљедице, којих тада многи нису били свјесни. Америка, која је 1945. године држала 45% свјетске индустрије, и Америка, која је измјестила своје фабрике у Кину и другдје, нису једна те иста земља.
Вријеме је показало да је уистину тако. Уз остало, сурово демантујући (из данашње перспективе, сулуде) оцјене Стратегије националне сигурности Сједињених Држава из 2002 — да ће Кина и Русија, прихватајући капитализам и економске слободе, временом постати либералне демократије.
Тод је прошле године објавио књигу која носи драматичан наслов: Пораз Запада (Ла Défaite de l’Occident).
Пораз Запада код њега значи пораз идеје трансатланског савеза, те продубљење јаза између два главна елемента Запада: Сједињених Држава и Европе. Можда се и то чинило немогућим прошле године, када је Тод објавио своју нову књигу, али видимо ових дана да тај јаз све више долази до израза. Амерички предсједник је казао да је “ЕУ формирана да сјебе Америку”, док њемачки канцелар говори да НАТО треба замијенити новом европском одбрамбеном алијансом.
Тод каже да је заправо изненађујуће што су САД уопће ушле, преко посредника, у сукоб са Русијом 2021. А не са Кином, која већ више од деценију слови за главног америчког такмаца. Сада већ давне 2011. Хилари Клинтон је, као Обамин државни секретар, најавила пребацивање фокуса (и ресурса) САД са Европе на Кину.
Трампову политику многи у Европи тумаче као ирационалну, израз његовог карактера и сл. Али она је заправо само израз увјерења које већ дуже вријеме сазријева у САД-у. Примјера ради: у јануару 2023, двије године прије доласка Трампа на власт, think thank Rand Corporation, близак Пентагону, објавио је анализу под насловом — Избјегавање дугог рата.
Ту се мање-више каже све ово што Трамп и његови људи говоре ових дана:
Апсолутна побједа Украјине није реална. Као ни побједа Русије. Зато је потребан споразум. Аутори препоручују кодифицирање украјинске “несврстаности”/неутралности (дакле, крај НАТО пута Украјине). Постоје докази, веле они, да “Кремљ перципира рат скоро као питање опстанка”, те је спреман уложити много више од Запада.
Што дуже рат буде трајао, веле даље, све је већа опасност отварања директног сукоба америчких и НАТО трупа са Русима, а већ је први човјек америчке војске за вријеме Бајдена, генерал Марк Мили, казао да је приоритет број 1 да америчке трупе не улазе у сукоб с руским.
Надаље, продужетак рата диже цијене хране и енергије, те онемогућава САД да се преусмјере на Кину, итд.
Зато, кажу закључују, САД мора обесхрабрити оптимизам Украјинаца да ће, како вријеме буде пролазило, бити у све бољој позицији. Ово, веле аналитичари Ранда, може зазвучати непријатно, али САД морају штити своје интересе, пазити на трошкове и ризике рата.
Један од битних мотива, због којих САД желе крај рата, јесте што немају довољно материјала. То, дакле, још 2023. пишу аналитичари Ранда, think thanka повезаног с Пентагоном.
Наведени проблем су почели признавати и владини званичници; нпр. потпредсједник Ј. Д. Венс у полемици са хисторичарем Ниалом Фергусоном: “Послати нови пакет помоћи Украјини? Да ли је Ниал свјестан стварности на терену, бројчане предности Руса, испражњених магацина у Европи и њихове истрошене индустријске базе?”
Емануел Тод скреће пажњу на то да је Америка некада сама држала 45% свјетске индустријске производње. Данас — само 17%.
Поређења ради, Кина држи 29% свјетске индустрије.
Не само Америка, већ је скоро цијели Запад де-индустријализиан. Британија је држала преко 9% свјетске индустрије, данас само 1,8%. Слично је са Француском. Нијемци и Јапанци нешто боље стоје, као и источна Европа.
Шта су посљедице?
У чланку Како је Америка покварила своју ратну машину, у Foreign Affairsu, објављеном у јулу 2023, Мајкл Бренес каже да изјаве Бајдена и Блинкена да ће подржавати Украјину “док год буде требало” немају везе с реалношћу. Јер с обзиром на интензитет рата, односно трошења материјала, америчка војна индустрија то не може поднијети.
Америчка војна индустрија је, каже Бренес, 1980. године запошљавала 3,2 милиона радника, а данас три пута мање: 1,1 милион. Осим смањења капацитета, у процесу де-индустријализације, десила се и квалитативна промјена.
Драгутин Ненезић: О европском предлогу/споразуму – шта се (ни)је изгубило у преводу
Наиме, Американци знају направити најквалитетније оружје, попут Јавелина, који праве разлику у првим мјесецима рата. Али проблем настаје када треба производити муницију која током дугог рата разлику прави квантитет.
Позивајући се на извјештаје Политика и WSJ, Бренес скреће пажњу на то да је Украјина за првих шест спржила залихе пројектила за Јавелине, које су САД годинама производиле. Слично је са пројектилима Стингер: Украјина је за 6 мјесеци потрошила оно за што је САД требало годинама да испоручи, итд.
Узимајући у обзир наведене потешкоће, Тод одбацује као бесмислицу да је Вашингтон гурнуо Кијев у рат. Он сматра да је заправо обратно, те да су Сједињене Државе упале у клопку. Америка није хтјела овакав рат у Украјини.
За разлику од САД, Русија се спремала за овај рат још од 2014. То се, каже Тод, види по отпорности њене економије на санкције.
Још 2014, руска централна банка је успоставила СПФС (Russian Financial Messaging System). У априлу 2015, НПСК (National Payment Card System) је покренут, који гарантира функционисање картица издатих од руских банака на државној територији чак и у случају западних санкција. У исто вријеме, руска централна банка креира “Мир” card payment sistem.
Ангела Меркел и (тадашњи француски предсједник) Francois Hollande касније су говорили да су потписали споразум у Минску како би дали Украјинцима времена да се наоружају. Тод примјећује да су Украјинци заиста тако размишљали, али да Меркел и Холанд нису, те да се ради о накнадно измишљеној памети.
Вашингтон је једини наоружао Украјину.
Трампов први државни секретар Рекс Тилерсон је, на саслушању у Сенату, казао да је Обамина неодлучна политика охрабрила анексију Крима,
Тилерсон је казао да би он Украјинце снадбио са што више “одбрамбеног наоружања“ и подржао их америчким обавјештајним капацитетима. По његовом мишљењу, једино што је могло зауставити руски улазак у Украјину, био би одлучан одговор: “Да, узели сте Крим, али ово се овдје сад зауставља.”
Шта је онда Вашингтон хтио у Украјини, ако није хтио рат?
Једно од великих изненађења рата, по Тоду, јесте слом европске воље. Видјели смо Шолца и Макрона, у Кремљу за дугим столом са Путином, на почетку рата, али то није дуго трајало. Десио се обрат. Нијемци и Французи су од највећих опонената рата постали највећи заговорници, а, ево, Американци од највећих заговорника украјинског отпора — највећи опоненти. Шта се десило?
Нијемци и Французи су деценијама уочи рата сарађивали с Русима, настојећи направити протутежу Америци, нарочито након Ирака 2003. године. Путин, Читац и Шродер су одржали чувену конференцију у којој су се заједнички успротивили потезима САД-а. Био је то огроман ударац Вашингтону.
Руско-њемачка сарадња је била највећа ноћна мора америчких елита. Њихова стратешка опсесија јесте да се Њемачка одвоји од Русије. Зато је Збигњев Бжежински препознао Украјину као средство раздвајања Европе и Русије. Американци, након зближавања Путина и Меркел, почињу на самиту у Букурешту 2008, форсирати на кредибилној перспективи чланства у НАТО-у за Украјину.
Али Европа упркос анексији Крима наставља сарадњу с Русијом. Сјеверни ток 2 није обустављен, након 2014, упркос притисцима из Вашингтона.
И Трамп је радио у свом првом мандату на разбијању руско-европске осовине.
Како вели Тод, када сагледавамо Трампову политику према Украјини, видимо једну контрадикцију. С једне стране су га сви оптуживали да ради за Русе, али истина је да је Трамп 2017. почео наоружавати Украјину, након што је Обама то отворено одбио (што је непријатна чињеница коју либерална јавност наклоњена Демократама потискује).
Надаље, Трамп је у првом мандату пријетио да ће напустити НАТО, али су у његовом мандату, након дуго времена примљене нове чланице: Црна Гора и С. Македонија. Дакле, open door policy је остала кредибилна.
Тод каже да не може објаснити ову контрадикцију. Можда би ово могло бити објашњење:
Трамп је подржавао ПЕРСПЕКТИВУ чланства Украјине у НАТО-у, али не и само ЧЛАНСТВО.
Милош Милојевић: Идеолошко преобликовање републиканске странке
Иако разлика није на први поглед видљива, она постоји: јавно подржавате право Украјине да приступи НАТО-у, говорите да ће се то десити, а на затвореним састанцима сте против уласка Украјине у НАТО (“засад”).
Стварање кредибилне перспективе ширења НАТО-а и охрабривање аспирације Украјинаца да постану дио НАТО-а било је згодно средство за Американце: да раздвоје Русију и ЕУ; да учине да се Русија плаши ЕУ, и обратно; да се ЕУ плаши Русије, након агресивне реакције Кремља на саму замисао чланства Украјине у НАТО-у.
Циљ овакве политике јесте да се смањи руско-европска политичка и економска сарадња, која слаби амерички утјецај у Европи али и генерално.
Међутим, иако су држали НАТО перспективу Украјине живом, “кредибилном”, ни Бајден ни Трамп нису хтјели Украјину у НАТО-у. То признају и бивши демократски званичници.
Нпр. Мајкл Мек Фаул, бивши амбасадор САД у Москви и једна од водећих фигура међу Демократима на тему Украјине, каже: “Састао сам се са Зеленским у љето 2021., дан након што се он састао с Бајденом у Вашингтону. Био је дубоко разочаран што Бајден Украјини није понудио ништа ново у погледу мапе пута за чланство у НАТО-у, већ исту стару, нејасна америчка позиција Трампове администрације.”
Разумљиво је зашто су Американци били против чланства, јер би то значило да обавезују америчке трупе да штите Украјину од Русије. То никад нико није желио (након Ирака и Афганистана); ни Обама ни Трамп ни Бајден.
То вели и Тод: Американци сигурно нису хтјели дуги рат у Украјини. Видимо данас и зашто. Бит ће да се опасна игра с перспективом чланства у НАТО-у отела контроли Бајдену и Блинкену, те су САД заглавиле у рату који нису хтјеле.
Али шта је била алтернатива? Да су прије 2022. казали да нема чланства за Украјину у НАТО-у? То би значило ноћну мору за њих. Јер би Русија и ЕУ наставиле сарадњу. Сјеверни ток 2 је био завршен. Стратегија Бжежинског би пропала.
Шта све ово значи за период пред нама?
Американцима сада одговара мир, али онај који не би релаксирао Европљане, већ онај у којем се Европљани плаше наставка руске агресије. У таквом миру, САД су још потребне ЕУ и самој Украјини. У таквом миру, ЕУ која је сигурносно овисна о Америци, морала би пратити Американце у њиховом економско-сигурносно такмичењу с Кином.
Трамп, с једне стране, покушава да се што прије извуче из Украјине, а с друге стране да (преко споразума о минералима) остане присутан, јер је Америци потребно обоје.
Али, Емануел Тод сматра да је извјесније поновно приближавање Русије и Европљана, конкретно Нијемаца и Француза. Европа неће бити задовољна, већ сада није — америчким одлукама у Украјини, као некад у Ираку.
Али зар је могуће да ЕУ, након агресије, обнове односе с Русима?
Па то се већ десило. Нијемци су, упркос анексији Крима, наставили са Сјеверним током 2.
Не постоји препрека да Кремљ и Берлин поново нађу заједнички језик, након неког Трамповог мира, који би значио крај перспективе чланства Украјине у ЕУ и признање редуцирања њене територије у корист Русије. Тим више, што Европљани већ оптужују САД за лош исход рата.
Сјећамо се и ми тог периода.
Садашњи њемачки предсједник Стејнмер, а тада МВП је 2007. написао: „Русија је незамјењив партнер од стратешког значаја за ЕУ. Паневропски мировни поредак и трајно рјешење важних сигурносних проблема, од Балкана (сиц!) до Блиског Истока, могу бити остварени само уз Русију, никако без ње нити против ње.“
То вријеме, у којем је ЕУ отворено радила с Русијом на креирању “паневропског мировног поретка”, обиљежило је де факто гашења ОХР-а (са инсталирањем Кристијана Шварц Шилинга умјесто Ешдауна). То вријеме је обиљежио успо Додика, према којем ЕУ не подузима репресивне мјере, без обзира шта власт РС-а ради, све док не проглашава де јуре отцјепљење и не изазива оружани конфликт.
Сјећамо се попуштања Европске комисије пред захтјевима Додик, у случају Лајчакових амандмана, као и у случају страних судија и тужилаца. Додик направи кризу, ЕУ нема интерне сагласности да га санкционише, због чега уђе у преговоре с њиме и да би га умирила испуни неке од његових захтјева: поништи Лајчакове амандмане, повуче стране судије и тужиоце из Суда БиХ.
Сјећамо се и шта је бивши високи представник Инзко казао о томе: “Најмрачнији дан за мене је био када су међународне судије и тужиоци који су овдје радили по разним тужилаштвима и судовима, када су морали да иду кући 2009. године. То је за мене био најцрњи дан.”
На концу је 2019, Европска комисија попустила пред Додиковим притисцима на Уставни суд, те међу 14 приоритета уврстила и позив да се подузму мјере како би се „реформисао Уставни суд, укључујући и рјешавање питања међународних судија и осигурало провођење његових одлука“.
Дакле, осигурати провођење одлука суда кроз његову реформу (у Парламентарној скупштини БиХ, гдје Додик има право вета) значи осигурати провођење пресуда кроз преговоре с Додиком. Не кроз притисак на Додика који би укључивао и санкције, па чак и акцију ЕУФОР-а.
Да ли ће онда Европска унија на исти начин гледати на провођење одлука Суда БиХ у актуелном процесу против Додика? Индикативна је у том погледу изјава хрватског премијера Андреја Пленковића да треба причекати другостепену пресуду Додику.
Драгослав Рашета: Нова дипломатија САД – Трампов „обрнути Кисинџер“
Једини начин да таква политика ЕУ поново не буде на снази у БиХ у идућем периоду јесте да Трампова администрација настави исту политику, као и Бајденова, у БиХ, а да је ЕУ, у мањој или већој мјери прати, као што је пратила и Бајденову.
То значи да Трампови људи не само начелно подржавају Дејтон (као што већ јесу, у изјави портпарола Стејт Департмента), већ и да користе своју силу (санкције нпр.) како би принудили Додика да поштује пресуду Суда БиХ.
Колико је то реално, нека читалац сам просуди. Не можемо предвидјети догађаје, али можемо трендове.
Бајденова администрација је водила своју политику у БиХ, у периоду генералне обнове кохезије Запада (након почетка рата у Украјини), али сада смо у новим условима, у којима растуће тензије између САД и ЕУ указују на разбијање политичког јединства еуроатлантске заједнице.
БиХ је опстајала и током ранијих криза Запада (нпр. оне након пада Берлинског зида и нестанка совјетске пријетње; као и оне у времену изградње Сјеверног тока 2), а захваљујући жилавом отпору већине свог становништва пројектима њене подјеле.
“Мирна подјела” би била могућа само уз сагласност Сарајева, без те сагласности — сецесија није сецесија, јер не може бити наметнута као fait accompli. Ту већ говоримо о покушају сецесије са неизвјесним исходом, односно уводу у правни хаос и у нови конфликт.
Како примјећује ЦИА у свом извјештају у БиХ: мотивација ВРС била је у томе да принуди Владу РБиХ да потпише сагласност на сецесију РС-а. То се упркос и екстремном војном притиску није десило. Након краха операције Садејство ‘95, руководство Републике Српске је, под принудом из Београда, невољко потписало Дејтон.
Србија може поново потцијенити пробосанске снаге (које углавном чине Бошњаци, али не само Бошњаци и не сви Бошњаци), то не треба искључити. Како примјећује Тод у Поразу Запада, Русија је потцијенила Украјину, када је започела рат са само 120.000 трупа, вјерујући да ће заузети Кијев и инсталирати своју власт. Тренутно, са 600.000 трупа, Русија контролише 20% територије Украјине, тј. држи линију фронта која је дуга нешто више од 1000 километара, скоро као међуентитетска линија у БиХ.
Рат је радикално непредвидљив и чак и суперсиле, као што су САД и Русија, праве мискалкулације, те се у коначници нађу у ситуацијама, које нису замишљали на почетку конфликта. Остварена будућност из преспективе њој претходеће садашњости по правилу изгледа бизарно.
Ко је 1990. могао замислити да ће БиХ организовати армију која може држати линију фронта наспрам ЈНА; или да ће двије године касније САД и Иран заједно радити на наоружавању Армије БиХ; или да ће европске владе, које су 1993. подржавале подјелу БиХ, двије године касније подржати ваздушне нападе на српске положаје, итд.
Свако ко мисли да зна како би се завршио евентуални рат у БиХ, у најмању руку је неозбиљан.
С тим у вези, дејтонска Босна и Херцеговина, упркос свим својим слабостима, није тако крхка структура. Страх од војне мискалкулације, непредвидивост међународних околности и свијест о пробосанском отпору са којим би се суочили, демотивише власти у Београду и Бањалуци да крену у сецесију/анексију, иако је и досад било воље.
Сличан страх одвратио је странце, а и значајан дио пробосанских структура, од тога да инсистирају, по сваку цијену, на де-дејтонизацији уставног уређења БиХ, јер такво што не може провести Суд у Стразбуру већ само нека оврходитељска сила на терену. САД, па ни ЕУ, нису показали вољу да троше своје ресурсе у ту сврху, а Бошњаци сами немају снаге за такву врсту трансформације Дејтона.
БиХ, дакле, захваљујући балансу моћи, односно немоћи — може опстати и у најгорим могућим међународним околностима; није неизбјежан чак ни сукоб. Али, као што показује начин на који је закључен Дејтон, као и сви значајнији искораци у пост-дејтонском периоду, без подршке колико-толико уједињеног Запада, тема пробосанске политике неће толико бити напредак, колико мукотрпна одбрана стечених позиција.
Извор: Medium
