Piše: Branimir Jovanović
Da je Srbija u krizi, sada se već svi slažu. Ekonomski rast prošle godine bio je svega oko dva odsto, najmanji još od pandemije. Svi u regionu su bili bolji. Bosna i Hercegovina je porasla oko 2,5, Crna Gora i Makedonija oko 3–3,5, Albanija i Kosovo oko četiri odsto. Čak su i Hrvatska i Bugarska, koje po pravilu rastu nešto sporije, jer su razvijenije, imale brži rast, oko tri procenta.
I nije samo rast BDP-a u pitanju. Kriza se već vidi i u drugim indikatorima, pre svega na tržištu rada. Broj zaposlenih u trećem kvartalu 2025. bio je za oko 50.000 manji nego u istom periodu prethodne godine. Oko polovine tog pada se objašnjava gubitkom posla, a druga polovina emigracijom, što dodatno zabrinjava, jer pokazuje da odlaze i ljudi koji rade.
Sve one priče o ekonomskom tigru danas deluju tako nadrealno. Nisu više ni smešne, nego samo tužne. Prebrzo je tigar ostao bez daha. Ali tako to obično biva sa balonima. Ako ne puknu odmah kad ih naduvate, lete neko vreme. Pad je, ipak, neminovan, i obično dođe mnogo brže nego što ste mislili.
Ko je oterao strane investitore
Zašto se srpski tigar od balona izduvao? Strukturno, tu nema velike dileme. Slabiji rast je posledica pada stranih investicija, koje su prošle godine bile za oko trećinu manje nego prethodne. Ono gde još uvek postoji nesuglasica je – zašto se to desilo? Vlast i dalje tvrdi da su blokaderi oterali investitore. Moja prva reakcija na ovo je – jesu li blokaderi oterali investitore i u Makedoniji, Bosni, Crnoj Gori i Albaniji, gde su investicije takođe pale, negde čak i više nego u Srbiji?
Iskreno, bilo bi dobro da je to pravo objašnjenje, jer bi to značilo da će se, čim se domaća politička kriza smiri, investitori brzo vratiti i da će tigar ponovo poleteti. Ali, nažalost, problem je veći. On je povezan sa širim procesom usporavanja globalizacije, i sa činjenicom da su strane investicije poslednjih godina oslabile gotovo svuda.
Iako još nema zvaničnih podataka za celu godinu, procene ukazuju da su strane investicije u svetu u 2025. bile tek oko jedan odsto svetskog BDP-a. Na tom mršavom nivou su već nekoliko godina. Poređenja radi, 2007. su dostigle oko pet procenata svetskog BDP-a. Nakon toga krenuo je pad. U početku je to bila normalna korekcija nakon prethodne hiperglobalizacije. Ali poslednjih godina više nije reč o korekciji. Strane investicije su se praktično spustile na nivo iz sredine 1990-ih.
Zašto su strane investicije poslednjih godina pale tako nisko? Zato što je svet posle rata u Ukrajini postao mnogo nestabilniji i neizvesniji. Broj konflikata se povećao, podela između Istoka i Zapada se produbila, a međunarodna saradnja je potpuno nestala. Investitori to ne vole. Njima je potrebna stabilnost, ili bar predvidivost: da znaju da se pravila igre neće menjati, ili, ako se već menjaju, da to neće biti naglo i drastično.
Protekle godine je ovome najviše kumovao čovek koji navodno pokušava da Ameriku učini ponovo velikom, a u stvari svet čini lošijim, svakoga dana, u svakom pogledu. Carinama koje je uvodio, pa onda povlačio, zabranama izvoza pojedinih proizvoda iz Amerike, intervencijama u Iranu i Venecueli, najavama da će anektirati Grenland, možda i Panamski kanal, izjavama da je Kanada 51. američka država…
Ovo se najbolje vidi po indeksu neizvesnosti ekonomskih politika, koji su razvili američki ekonomisti Bejker, Blum i Dejvis. Prošle godine je on bio najviši u poslednjih 40 godina, otkako se meri. U „normalnim“ vremenima, pre pandemije, uglavnom se kretao oko 100 – svet je bio manje-više izvestan, iako ne nužno stabilan. Tokom pandemije skočio je na oko 1.500, jer se svi sećamo kolika je tada bila neizvesnost. Posle toga se donekle smirio, ali nikada do pretpandemijskog nivoa. Prošle godine, nakon Trampovog povratka, dostigao je oko 3.300, dvostruko više nego na vrhuncu pandemije. U poslednjim mesecima se malo spustio, ali je i dalje oko 1.500, praktično na pandemijskom nivou.
Branimir Jovanović: Ovim tempom Srbija će tek za 100 godina dostići prosečan standard EU
Ova ekonomska godina biće za Srbiju malo manje loša od prošle
Šta sve ovo znači za godinu koja predstoji? Naš Institut je nedavno objavio redovne ekonomske prognoze za Istočnu Evropu. Za Srbiju očekujemo da će 2026. biti nešto bolja od 2025, ili, možda tačnije – malo manje loša. Rast BDP-a prognoziramo na 2,8 odsto, što je za nijansu više od onih dva odsto prošle godine. Inflacija bi trebalo da se spusti sa 4,1 na oko 3,5 odsto, dok bi se stopa nezaposlenosti blago smanjila, sa 8,5 na 8,3 procenta.
Razlozi za ova nešto bolja očekivanja su u tome što deluje da je najgore, bar kada je svetska ekonomija u pitanju, iza nas. Tramp je, nažalost, još uvek tu, i biće i dalje nepredvidiv. Ali se čini da neće praviti toliko gluposti kao prošle godine, bar na ekonomskom planu, jer je shvatio da time puca sam sebi u nogu.
Stanje u američkoj privredi je prilično loše, i on to dobro zna, ma koliko to negirao. Rast BDP-a je u prva tri kvartala 2025. bio oko 2,5 odsto, što je okej za Ameriku, ali je to uglavnom bilo zbog investicija u veštačku inteligenciju, dok je ostatak privrede maltene na aparatima. Čak ni veštačka inteligencija u poslednje vreme ne stoji sjajno – akcije najvećih firmi već neko vreme padaju i sve se više priča da se balon polako izduvava. Berza im takođe ne stoji dobro – američka berza je u 2025. rasla sporije od većine drugih u svetu, uključujući i evropske.
Dolar je na najnižem nivou u poslednjih pet godina, i to, zajedno sa carinama, diže cene. Inflacija je i dalje oko 2,7 odsto, daleko od onih dva procenta, koje je obećavao. Tržište rada je najslabije od pandemije – u 2025. otvoreno je samo oko 600.000 novih radnih mesta, tri puta manje nego u 2024. Javni dug je veći od 120, a deficit oko sedam odsto BDP-a. Nije slučajno što su prošle godine dobili sniženje kreditnog rejtinga od čak dve agencije, niti to što im nijedna agencija više ne daje najviši rejting. Sve je to posledica pogrešnih ekonomskih politika, zbog kojih Tramp Ameriku polako, ali sigurno, čini mizernom, umesto velikom.
Tramp ovo sasvim dobro zna, i pored toga što stalno ističe da je stanje sjajno, pa će se zato verovatno malo smiriti, bar kada su ekonomske politike u pitanju. To se već vidi po njegovim poslednjim potezima. Odluka da nominuje Kevina Vorša za novog predsednika FED-a umesto Kevina Heseta je jasan signal toga, kao i nedavni trgovinski dogovor sa Indijom. Zbog toga su očekivanja da će se strane investicije u svetu naredne godine malo oporaviti, što će uticati pozitivno i na Srbiju.
Ali usporavanje globalizacije neće stati, i strane investicije će i dalje biti relativno slabe. Možda će se malo oporaviti u odnosu na onih jedan odsto svetskog BDP-a iz prošle godine, ali se nikako neće vratiti na pet odsto. Zato Srbija više ne može da računa na strane investicije od sedam odsto svog BDP-a, kao što je mogla u poslednjih dvadesetak godina. To znači da mora da menja ekonomski model ako želi da se vrati na stope rasta BDP-a od četiri odsto i možda više.
Miroslav Zdravković: Značaj agencija za obezbeđenje i kockarnica za srpsku ekonomiju
Četiri recesije u poslednjih 15 godina
Ekonomski model koji Srbija trenutno ima zasniva se na dva stuba – državnim investicijama u infrastrukturu i privlačenju stranih investicija, pre svega u proizvodnji. Njega je počela da primenjuje aktuelna vlast, i on je – to se mora priznati – imao i neke dobre rezultate. Srbija je postala regionalni centar kada je proizvodnja u pitanju, naročito u automobilskoj industriji, a izgrađeno je i dosta puteva.
Ali model je bio previše nestabilan, što se vidi po tome što je Srbija imala čak četiri recesije u poslednjih 15 godina. To se dešavalo zato što dva stuba nisu dovoljna da obezbede stabilan rast. Kao što stolica nije stabilna ako ima samo dve noge, tako ne može biti ni privreda. Potreban je treći stub – a to su domaće investicije. Ako su strane investicije i investicije u infrastrukturi u Srbiji među najvišim u Evropi, domaće investicije su među najnižima.
Kako podstaći domaće investicije? Ono što naš institut zagovara decenijama, ne samo za Srbiju, nego za čitavu Istočnu Evropu, jeste – industrijska politika. Potrebno je mnogo više prostora nego što ga ima za ovaj tekst da se detaljnije objasni šta to znači, ali ukratko – država bi trebalo da izabere sektore koji mogu biti nosioci rasta u budućnosti i da dizajnira posebne mere kojima će ih podržati. Veoma važno – to mora da obuhvati sve faze proizvodnog ciklusa: od resursa i energije, preko istraživanja i razvoja, same proizvodnje, pa sve do marketinga i postprodajnih usluga.
Čekajući promenu vlasti i ekonomskog modela
Dobra vest je da ovo nije izmišljanje tople vode, jer su mnoge zemlje tokom proteklih decenija primenjivale industrijsku politiku. Austrija se posle Drugog svetskog rata razvila upravo zbog nje, a najnoviji primer je Kina, koja je na ovaj način postala svetski lider u proizvodnji električnih automobila (i ne samo njih). Sve što bi Srbija trebalo da uradi jeste da pogleda šta su drugi radili, i da to primeni kod sebe.
Po svemu sudeći, 2026. će biti izborna godina i, ako smem da iznesem svoju ličnu prognozu, doći će i do promene vlasti. Ali sama promena vlasti nije dovoljna da bi se život poboljšao. Za to je potrebna promena načina vladanja, a ona se ne odnosi samo na vladavinu prava i borbu protiv korupcije. Ona podrazumeva i promenu ekonomskog modela.
Ako dođe do promene ekonomskog modela, Srbija može od 2027. nadalje da počne da ostvaruje znatno bolje ekonomske rezultate, i to u dužem roku. Možda neće biti ekonomski tigar, ali, da budemo realni, i ne treba, jer tigrovima mesto nikad nije bilo ovde. Može, međutim, postati sasvim pristojna država, koja će se razvijati dobro i pravedno, i u kojoj će ljudi moći pristojno da žive.
Izvor: Radar
