Објављивање Епстајнових досијеа шокирало је јавност незамисливим причама о педофилији, искоришћавању жена и дрском моралном посрнућу владајуће класе. Иако су управо те приче изазвале највећи талас јавног огорчења, дубља анализа Епстајнових досијеа открива унутрашњи свијет у којем милијардерска класа координише контролу над информацијама, међусобно сарађује у прикривању злочина и увећава своје богатство на рачун радничке класе.
У овој епизоди, Крис Хеџис разговара са Морин Ткејсик, истраживачком новинарком која је проучавала и писала о Епстајновим досијеима за часописе Американ Проспект и Нејшен. Ткејсик открива ко су били главни актери пљачке Совјетског Савеза након његовог распада, шта се заиста крије иза изненадне оставке Лерија Самерса на Харвардском универзитету, као и детаље контроверзи повезаних са смрћу медијског магната Роберта Максвела и низ других тема.
Поред тога што је обезбјеђивао жене за богате и моћне мушкарце, Џефри Епстајн постао је и њихов поуздани финансијски управник, усмјеравајући новац према Израелу и другим припадницима елитних кругова. Епстајн је такође имао изузетан таленат за стицање повјерења њихових супруга, попут Валерије Васерман, супруге Ноама Чомског, или Сун-Ји Превин, супруге Вудија Алена. Ткејсик описује Епстајна као „магнет за овакве комбинације старијих богатих мушкараца и знатно млађих супруга“, човјека који је те везе користио како би новац остарјелих богаташа преусмјеравао ка циљевима који су одговарали њему и класи коју је представљао.
Водитељ: Крис Хеџис
Извршни продуцент: Макс Џонс
Увод: Маргарет Флауерс
Транскрипт: Маргарет Флауерс
Екипа: Дијего Рамос и Софија Менеменлис
Транскрипт:
Крис Хеџис: Финансијска мрежа Џефрија Епштајна често се занемарује у објављеним Епштајновим досијеима. Он није био само трговац људима и злостављач дјевојчица и жена, већ се налазио у самом средишту владајуће милијардерске класе, глобалне класе која не контролише само наше економије и политику, него и наше системе информисања и образовања. Истраживачка новинарка Морин Ткејсик анализирала је те досијее како би повезала блиске везе између Епштајна и наше глобалне финансијске елите.
Са мном је, да разговарамо о овој Епштајновој класи, Морин Ткејсик, уредница истраживачке рубрике у часопису Американ Проспект. Морин, желим да разговарамо о два текста која се баве питањем како је Епштајн дошао до новца. Први је објављен у Нејшену и носи наслов „Лери, превише смо те добро знали“. Други је објављен у Проспекту, под насловом „Новине се нису саме убиле“. Али почнимо од твог текста у Нејшену, јер нас он враћа на распад Совјетског Савеза, на отимање државне имовине које је створило руски олигархијски круг из којег израста Путин [НАПОМЕНА УРЕДНИКА: Владимир Путин је окончао владавину Волстрита и олигарха над Русијом, због чега САД желе његово уклањање], као и на Лерија Самерса, бившег предсједника Харварда, и Џефрија Епштајна – сви су они ту укључени. Дакле, препуштам теби.
Морин Ткејсик: Наравно. Занимљиво је, све се увијек враћа на 1991. годину. То је година када је Џефри навео Леса Векснера да му потпише пуномоћје. То је година када…
Крис Хеџис: Могу ли само да те прекинем? Имаш ли неку теорију зашто је Векснер то учинио? Ријеч је о човјеку који је био на челу компаније „Викторијаз сикрет“, а огромне количине Векснеровог новца, имовине и свега осталог пренесене су на Епштајна.
Морин Ткејсик: То је било отприлике истог мјесеца, можда чак и исте седмице када је почео да кружи тајни меморандум Полицијске управе Коламбуса о Векснеровим везама са организованим криминалом и његовој повезаности са бруталном ликвидацијом његовог рачуновође, изведеном у стилу мафијашких атентата. Тај човјек је требало да свједочи у замјену за блажу казну због прилично озбиљних оптужби за утају пореза. Колико се сјећам, није подносио пореске пријаве пуних седам година.
Дакле, тај човјек, који је важио за нешто попут мафијашког рачуновође, спремао се да свједочи и разговара са ФБИ-јем. Онда је пронађен мртав. Било је веома ружно. Не сјећам се свих морбидних детаља. Али Полицијска управа Коламбуса почела је да мапира све Векснерове везе, као и везе његовог највећег закуподавца малопродајних простора, породице Таубман. Истраживали су и човјека који је некада посједовао клуб Сан Франциско Фортинајнерс, али је касније био приморан да га прода након што га је Национална фудбалска лига практично истиснула. Био је типичан мафијашки лик. Заборавила сам му име – мислим да се звао Џо нешто, неко италијанско презиме. Његов рачуновођа био је Шапиро. Углавном, притисак је растао, а сигурна сам да је Векснер, какав је био, имао много веза и унутар полиције у Коламбусу.
Говорило се и да је осамдесетих година сексуално злостављао младе дјечаке који су регрутовани преко манекенске агенције. То је гласина која се упорно понављала годинама. Читала сам о томе и у једној књизи. Дакле, нешто се приближавало. Неки људи су били на трагу Векснеру. А мени се, једноставно на основу временског слиједа догађаја, чини да је то можда био један од разлога због којих је све препустио Џефрију Епштајну – да би имовину и послове склонио од федералних истражитеља. Мени то има прилично смисла.
Али 1991. године дешавале су се и многе друге важне ствари. Једна од најзначајнијих био је распад Совјетског Савеза. Истовремено, Роберт Максвел, издавач школских уџбеника, новински магнат, дугогодишњи сарадник Мосада и крупни, увијек насмијани човјек, купује „Њујорк дејли њуз“, лист који је тек изашао из изузетно тешког и разорног штрајка. Његови тадашњи власници, компанија „Чикаго трибјун“, потрошили су огроман новац – нешто око 250 милиона долара – покушавајући да сломе синдикат. Били су надомак успјеха. А онда се појављује Максвел и каже:
„Купићу ‘Њујорк дејли њуз’ ако ми дате 60 милиона долара да то учиним.“
А у „Трибјуну“ су одговорили:
„Па, 60 милиона долара је ипак јефтиније од 150 милиона колико процјењујемо да би нас коштало испуњавање свих обавеза из синдикалних уговора које бисмо морали да исплатимо. Тако да – наравно, лист је ваш.“
У редакцији „Њујорк дејли њуза“ завладало је одушевљење. А онда, седам или осам мјесеци касније, Максвел пада са своје јахте и умире – мада не нужно тим редослиједом, а готово сигурно не тим редослиједом.
Врло брзо након тога откривено је да у Максвеловој компанији „Максвел комуникејшенс“, односно у његовом медијском и комуникационом царству, недостаје 1,4 милијарде долара готовине коју је компанија, према свим књигама и извјештајима, требало да има на располагању.
Гдје је тај новац? То је велика мистерија. Банковни рачуни породице замрзнути су широм свијета, а Кевин Максвел је, у извјесној мјери, практично стављен у кућни притвор. Ако се добро сјећам, био је најстарији син, али и онај који је већ преузимао главну улогу у вођењу послова.
У то вријеме Гилејн Максвел борави у Њујорку и свима се жали да је потпуно без новца, да нема ни цент на свом имену. Поставља се питање како су се уопште извукли из те ситуације.
Наиме, један новинар листа „Мирор“ уочио је Гилејн како наређује послузи на јахти да уништи све што пронађе, да исјече документа и баца папире преко палубе. Због тога је била под озбиљном сумњом. Ипак, наставила је да живи у Њујорку и одлучила је да тамо остане. У Епштајновим досијеима пронашла сам документ који, по мом мишљењу, баца много свјетла на оно што се заиста догодило.
Истовремено, наравно, Совјетски Савез се распада. А Лери Самерс, нисам сигурна да ли је тада већ био пријатељ са Епштајном, заправо не знам када је постао толико близак Џефрију Епштајну као што се чини да је био непосредно прије његове смрти. Али Самерс је у то вријеме један од водећих људи Свјетске банке и шаље свог штићеника Андреја Шлајфера, младог економисту са Харварда, рођеног у Русији, који је као дијете дошао у Америку и факултет завршио са свега шеснаест година или отприлике у том узрасту.
Био је једна од нових звијезда економске струке, човјек о коме се много говорило. Лери га поставља на чело пројекта приватизације Русије, односно надзора над приватизацијом око 225.000 државних предузећа. Тај посао обавља група економиста сличних такозваним „чикашким момцима“, само што су ови били харвардски момци, распоређени унутар администрације Бориса Јељцина.
Све се завршава тако што ти људи постају невјероватно богати, док готово нико не обраћа пажњу на чињеницу да се Русија у међувремену потпуно урушава. Привреда се распада. Рубља губи практично сваку вриједност. Велики дио кредита које је Русија требало да добија од Међународног монетарног фонда ради стабилизације валуте једноставно нестаје.
Догађале су се крајње сумњиве ствари. Рецимо, ММФ би пребацио Русији милијарду долара, а потом нико не би могао да утврди гдје је тај новац завршио. Говоримо о изузетно мутним и врло сумњивим пословима.
Године 1997, након што се појавио узбуњивач, неко ко је остао кратких рукава у подјели плијена, Америчка агенција за међународни развој (УСАИД), која је финансирала читав овај пројекат, обуставља сва средства и практично избацује те људе из Русије. Покренута је истрага о томе шта се заиста догодило.
Испоставило се да су зарадили огроман новац улажући у приватизовану руску имовину. А велики дио тог новца потицао је из средстава која су, према првобитном плану, требало да буду подијељена руском становништву у облику ваучера.
Тај програм данас је предмет општег подсмијеха. Обични људи продавали су своје ваучере за векну хљеба, док је супруга Андреја Шлајфера, менаџерка хеџ фонда која је радила за Тома Стајера, постајала изузетно богата. Исто важи и за њиховог сарадника и сувласника у пословима, човјека по имену Лен Блаватник, који ће им касније помоћи тако што ће накнадно дати старије датуме читавом низу докумената.
Лен Блаватник, који је касније постао и близак пријатељ свих људи из Епштајновог круга, данас вриједи око 30 милијарди долара. У једном тренутку био је најбогатији човјек у Великој Британији, па је добро да га запамтимо. Читава ова епизода, као и велики дио онога што се дешавало у Русији деведесетих година, односно огромна пљачка која је тада спроведена, створили су услове да се Путин касније појави као спасилац.
Крис Хеџис: Само да те прекинем на тренутак, јер бих желио да уђемо мало дубље у детаље. Дакле, они купују државна предузећа по смијешно ниским цијенама и тако стварају олигархијску класу. Али каква је била улога Шлајфера и тих људи? Знамо како су олигарси за безвриједан новац куповали фабрике и стварали огромна богатства. На који начин су харвардски економисти и људи повезани са УСАИД-ом такође зарађивали? Како је тај механизам функционисао?
Морин Ткејсик: Мислим да је Лен Блаватник ту кључна фигура. Блаватник је прилично тајанствен лик. Практично га нема у новинским извјештајима из тог периода. Ја нисам успјела да пронађем готово ништа о њему прије 1997. године.
Тада Кристија Фриланд, бивша, а можда и садашња министарка финансија Канаде, нисам сигурна, објављује веома хвалоспјеван текст о њему. Представља га као узор америчког сна, човјека који се невјероватно обогатио у Русији, и све то описује као нешто дивно и вриједно дивљења.
Прије тога, међутим, готово да није било јасно чиме се он уопште бавио.
Он се 1990. године појављује као извршни директор једне компаније са сједиштем у Џерзи Ситију. Наводно је био укључен у финансијске операције преузимања предузећа задуживањем, везане за једну дистрибутивну компанију. Завршио је МБА студије на Харварду. Али много тога остаје нејасно. Његова биографија прије 1997. године, када се појављује као један од првих олигарха, прилично је магловита.
Уз то, он редовно тужи људе који га називају олигархом. Не вјерујем да је био нарочито успјешан у тим тужбама, али зато је можда најсигурније рећи наводни олигарх. У сваком случају, његов животни пут прије тог периода остаје углавном непознат.
То важи за многе људе из тог круга. Нисам најбоља у претраживању руских новина и архива на интернету, али сам доста времена провела истражујући ове личности. Ипак, један образац се јасно појављује када се све то пажљивије проучи.
Углавном је ријеч о људима који су напустили Совјетски Савез седамдесетих и осамдесетих година, најчешће преко Израела. Било је и Јермена, као и понеког Мађара или Аустријанца који су се нашли у том кругу, али највећи број чинили су совјетски Јевреји који су били дисиденти, противници комунистичког система. Многи од њих су преко Израела стизали у Њујорк или Тексас, а затим су се враћали чим је совјетска држава почела да се урушава.
Зато не могу са сигурношћу да кажем како су сви они дошли до свог богатства. За неке се тврдило да су годинама возили таксије. Блаватник је у међувремену студирао на Харварду. Али постоји читав низ веза које су многи од тих људи одржавали, а у Блаватниковом случају ја заиста не знам све детаље.
Међутим, код неких других личности, попут Грега Лучанског, који ће се касније појавити у овој причи, постоје документоване везе са организованим криминалом. Због тога их неки посматрају као дио шире руско-ционистичке криминалне мреже.
Мислим да управо ту лежи разлог због којег су заговорници приче о „руском утицају“, као и људи попут Рејчел Медоу, могли да тврде: „Епштајнови досијеи у ствари указују на то да је Епштајн био руски обавјештајац.“
Балкан – Срце Епстинове мреже: Дјевојке из Босне, Србије, Албаније и са Косова и трагови до врха УН
Па да, Русија се заиста појављује веома истакнуто у свим овим причама. Али углавном зато што се тамо деведесетих година могао зарадити огроман новац, док је истовремено велики дио становништва живио у сиромаштву и глади.
Крис Хеџис: Само да додам нешто што неки људи не знају, а што је открио Сај Херш. Џонатан Полард, агент ЦИА који је ухапшен због шпијунаже, јер је Израелу достављао повјерљиве информације, а који је касније ослобођен и сада живи у Израелу, открио је Израелу цјелокупну мрежу америчке обавјештајне службе у Русији. Израел је потом те информације размјењивао за пуштање совјетских Јевреја.
Морин Ткејсик: [смијех] А то је било када? Средином осамдесетих? Многи људи којима сам се ја бавила дошли су прије тога, још седамдесетих година. То је нит о којој сам заправо читала на много мјеста. Али, свакако, они који су тамо били осамдесетих били су још кориснији.
Наравно, 1991. није била почетак свега тога. Већ се дешавала огромна пљачка, као и отворена мафијашка преузимања многих предузећа. То је био амбијент са којим су морали да рачунају.
Постојали су ти људи које су називали „крововима“, односно заштитницима, који су водили рекеташке мреже око државних предузећа. Да бисте приватизовали било које од тих предузећа, морали сте да исплатите њих и читаве њихове структуре.
Дакле, ријеч је о врло необичној операцији, која се ослањала на велики број људи што су познавали опасне играче широм бившег Совјетског Савеза. Све се радило што је могуће брже, под идеолошким кишобраном шок-терапије слободног тржишта, односно фридмановске економије Милтона Фридмана.
Не знам колико је Лери Самерс био непосредно укључен у Шлајферово лично богаћење, али је свакако учинио све што је могао да то заташка.
Крис Хеџис: Гдје је Шлајфер данас?
Морин Ткејсик: Шлајфер је и даље на Харварду. Још увијек је професор на Харвардском универзитету. Његова супруга, након што је први пут увећала њихово богатство улагањима у Гаспром и разне фабрике алуминијума у власништву Лена Блаватника, касније се поново појављује у једној великој финансијској операцији, овога пута заједно са Полом Сингером током аргентинског државног банкрота. Била је међу такозваним „непопустљивим“ власницима обвезница који су одбили нагодбу и на крају остварили добитке од око хиљаду одсто.
Дакле, са Шлајфером је све у реду. Лери Самерс је, међутим, прошао нешто другачији пут. Напушта Клинтонову администрацију. Одлази из Свјетске банке, постаје министар финансија Сједињених Држава, вјероватно је у међувремену обављао још неке функције које сада прескачем. Потом 2001. године постаје предсједник Харварда и готово одмах почиње да изазива незадовољство.
Као што сте рекли, желио је да угаси Катедру за класичне студије, што…
Крис Хеџис: Да, био сам директно укључен у све то. Није имао никакво поштовање према хуманистичким наукама. Укинуо је Катедру за санскрит. Водио је прави рат против хуманистике. Био је обичан филистар. Али хајде да се вратимо на Епштајна, Самерса и Шлајфера.
Морин Ткејсик: Оно што сам пронашла у досијеима било је заиста занимљиво. Часопис Нејшен ме је замолио да напишем неку врсту осврта на Лерија Самерса поводом његове друге оставке на Харварду, која се догодила прије недјељу или двије.
Прегледајући Епштајнове досијее, наишла сам на фасцинантну преписку, односно читав низ порука које су размјењивали Епштајн и његов веома близак пријатељ Питер Менделсон, који је, ако се не варам, сада у Великој Британији оптужен због…
Крис Хеџис: Он је бивши високи функционер Лабуристичке партије и некадашњи амбасадор Уједињеног Краљевства у Сједињеним Државама… [Напомена уредника: Менделсон је био једна од најважнијих личности Лабуристичке партије, али никада није био њен лидер.]
Морин Ткејсик: И заправо један од главних архитеката из сјенке Блеровог „Новог лабуризма“, односно клитоновске неолибералне политике у британском издању.
Дакле, Менделсон и Епштајн размјењују поруке о разним реформама из закона Дод-Френк и њиховим британским еквивалентима, које су имале за циљ да обуздају злоупотребе финансијског сектора, ограниче банкарске бонусе и уведу строжи надзор над финансијским институцијама. Много разговарају о тим темама. То је период када Џефри Епштајн не комуницира директно са Леријем Самерсом тако често.
Што је разумљиво. Самерс је тада на челу Националног економског савјета и вјероватно није било пожељно да превише често размјењује електронску пошту са Џефријем Епштајном, иако су се, по свему судећи, састајали.
Међутим, Менделсон и Епштајн непрестано размјењују поруке о томе како би могли да ограниче или ослабе поједине реформе. Покушавају да укину порез на банкарске бонусе у Великој Британији. Посебно мрзе Волкерово правило, један од кључних елемената послијекризне регулативе који је представљао дјелимичан повратак принципима некадашњег закона Глас-Стигол.
Фајненшел тајмс: Како су разоткривене везе Питера Менделсона и Џефрија Епстина?
Док разговарају о томе, Менделсон пише:
„У реду, идем у Давос. Шта би требало да кажем Лерију? Да ли он уопште зна да смо ти и ја пријатељи?“
На шта Епштајн одговара:
„Мораш да поменеш Андреја Шлајфера. Када је Лери био на Харварду, прошао је кроз веома тежак период због Андреја Шлајфера и читавог тог скандала. Обавезно помени то име. Тако ће знати да ти може вјеровати.“
А Менделсон одговара отприлике:
„У реду.“
Али види се да баш и не схвата на шта Епштајн циља. Тада му Епштајн поново пише:
„Не, не, не. Мораш да поменеш Андреја Шлајфера. Тако ће знати да може да се отвори.“
Неколико мјесеци касније, када се Менделсон спрема за нови сусрет са Самерсом, Епштајн га поново подсјећа:
„Слушај, мораш да поменеш Шлајфера. Немој да заборавиш да поменеш Шлајфера.“
А Менделсон одговара:
„Да, сјећаш се да смо већ разговарали о томе? Поменуо сам га у Давосу и било му је веома непријатно. Не знам чак ни да ли ћу успјети да га видим насамо.“
Међутим, једна ствар коју Епштајн изричито каже јесте:
„Ја сам му помогао да прође кроз то. Био сам уз њега. Подржавао сам га хиљаду посто током тог Шлајферовог скандала.“
Он нигдје не објашњава о каквој је конкретно помоћи ријеч нити улази у детаље. Али начин на који непрестано тражи од Менделсона да Самерсу помене Шлајфера, иако то нема никакве везе са темама о којима разговарају, оставља снажан утисак да је ријеч о нечему што има призвук притиска или компромитујућег материјала.
Не знам на који је начин Епштајн могао да помогне Самерсу током афере Шлајфер. Ту можемо само да нагађамо. Али знамо да је истрага била огромна.
Харвард је само на судске и адвокатске трошкове потрошио најмање десет милиона долара, а вјероватно и знатно више. Била је то афера у којој је институција повезана са Харвардом дословно била оптужена за превару америчке владе, што је прилично невјероватно.
Додуше, срећом по Харвард, није била ријеч о самом универзитету већ о истраживачком центру и својеврсном корпоративном тинк-тенку који је дјеловао под његовим окриљем. Али када вас суд прогласи кривим за превару америчке владе, по правилу више немате право да добијате средства од америчке владе.
Наравно, у пракси увијек постоје начини да се таква правила заобиђу. Искрено, никада нисам видјела да је америчка влада заиста трајно искључила некога зато што ју је преварио, јер су то често исти кругови који финансирају изборне кампање и политичке структуре.
Ипак, чак и у таквим околностима, било је веома необично, нарочито око 2000. године, да један универзитет, а поготово Харвард, буде повезан са случајем у којем је оптужен за превару федералне владе.
То је било заиста мрачно и скандалозно поглавље. Лери је успио да цијелу ствар углавном држи подаље од насловница. Али о свему је објављен текст од чак 22.000 ријечи у часопису Институционал инвестор. Тај текст улази у огромне детаље и прилично је невјероватан. Показује до које мјере је читава та екипа изгубила сваку контролу.
Текст излази почетком 2006. године. Неко га анонимно шаље у манила ковертама члановима универзитетског сената. Почео је да кружи Харвардом. Пензионисани професори су били огорчени и говорили су:
„Ово је отишло предалеко.“
И занимљиво је да то нису били професори хуманистичких наука, које Самерс није нарочито цијенио, већ професори рачуноводства, математике и других „тврдих“ дисциплина.
Самерс је објавио оставку већ неколико седмица касније, у фебруару те године. Као што сам рекла, то се догодило прије двадесет година, практично исте ове седмице. Била је то велика ствар.
Кејтлин Џонстон: Кад год је густо — умијешај Русију: случај Џефрија Епстина
Ипак, речено ми је да би Самерс сваки пут када би неко касније покушао да покрене ту тему, настојао да је одмах угаси.
Тако се временом створила слика да је оставку поднио због своје чувене изјаве како „жене не могу да се носе са математиком“, иако је ту изјаву дао више од годину дана раније. Или због сталног омаловажавања Корнела Веста, наводно зато што је снимао реп албум, а вјероватније зато што је представљао све оно што Лери Самерс није.
Крис Хеџис: Ту је и питање Харвардске корпорације, јер је она изгубила готово трећину свог фонда задужбине због лоших инвестиција. И то је важна тема. Али да се вратимо Епштајну. Дакле, током те пљачке коју су спроводиле структуре блиске америчким финансијским круговима, у сарадњи са руским олигарсима, гдје се налазио Епштајн? Да ли постоје назнаке да је дио његовог богатства настао управо кроз тај процес?
Морин Ткејсик: До сада још нисам детаљно истражила однос између Епштајна и Блаватника, који је заиста фасцинантна, али истовремено и врло тајанствена личност.
Међутим, један невјероватан документ који сам пронашла у досијеима почиње да баца много свјетла на то колико је распад Совјетског Савеза био важан за Епштајнов круг, његову мрежу веза и можда за добар дио његовог мистериозног богатства.
Као што сам већ рекла, 1991. године Роберт Максвел, новински барон и медијски магнат, пада са своје јахте и умире.
Постоје бројни извјештаји о том случају. Неки судски медицинари тврдили су:
„Не, задобио је ударац у главу. Очигледно је био ударен.“
Али већ неколико седмица након његове смрти открива се да из његове компаније „Максвел комуникејшенс“, односно читавог његовог издавачког царства, недостаје 1,4 милијарде долара.
Највећи дио тог новца нестао је из пензионих фондова запослених у листу Дејли мирор.
Све је било блокирано за породицу Максвел. Његов насљедник, човјек по имену Кевин Максвел, много старији брат Гилејн Максвел, која је била најмлађе дијете у породици, одмах је доспио под озбиљну сумњу. Али и она је била подједнако сумњива.
Наиме, када су дошли по Максвелово тијело како би га пребацили у Израел, јер је, наравно, морао бити сахрањен у Израелу, иако нико јавно није признавао да је цијелог живота био сарадник Мосада, један новинар листа Дејли мирор, кога је Гилејн сама повела са собом, видио ју је како наређује послузи да уништи све што пронађе.
Говорила им је да пронађу сва документа на јахти, све папире и било какав материјал који би могао бити важан, да га исјеку и уклоне. Зар то није занимљиво?
Дакле, цијела породица налазила се под облаком сумње. Истовремено су били и практично без новца. Гилејн је у својим њујоршким елитним круговима непрестано говорила:
„Боже мој, немам ни пребијене паре. Потпуно сам пропала. У ужасном сам положају.“
Управо тада, а према овом свједочењу главну улогу у томе имао је Кевин Максвел, она се повезује са Џефријем Епштајном.
Према ријечима једног човјека који је 2020. године дао исказ америчким властима, Епштајн у почетку није знао све детаље приче. Тај свједок звао се Џејмс Хет.
Формално је био руководилац у телекомуникационој индустрији, али је у стварности радио за обавјештајне службе. Представљао се као телекомуникациони менаџер, а највећи дио времена проводио је у Совјетском Савезу, посебно у Летонији, гдје је радио на приватизацији телекомуникационих компанија.
Тамо је упознао многе људе који се појављују у овој причи. Године 2020. обратио се ФБИ-ју и рекао:
„Слушајте, посједујем велики број информација. Дружио сам се са овим људима годинама. Могу вам објаснити шта су радили и како су сви повезани.“
Управо су те везе биле кључне. Како су се сви ти људи уклапали у исту мрежу?
Према Хетовим ријечима, Кевин Максвел је, по савјету свога оца, поставио Џефрија Епштајна као човјека који ће у случају кризе управљати породичним новцем и бринути о њиховој имовини.
Оно што је посебно занимљиво јесте да новац који је нестао из компаније Максвел комуникејшенс никада није у потпуности пронађен. Породица је располагала стотинама фиктивних компанија, углавном регистрованих у Лихтенштајну, кроз које је новац непрестано пребациван.
Вођене су бројне стечајне истраге. Пронађен је можда дио средстава, можда половина, али велики дио новца једноставно је нестао без трага.
Према овом свједочењу, значајан дио средстава завршио је у мрежи компанија које је контролисао човјек по имену Григориј Лучански.
Лучански је рођен у Грузији, али је велики дио живота провео у Летонији. У то вријеме Летонија је била један од кључних центара за прање новца и веома важна лука за илегалну трговину нафтом. Огромне количине новца пролазиле су кроз ту земљу.
Лучански је, према овом опису, важио за једног од главних криминалних босова у Летонији. Спријатељио се са Џејмсом Хетом јер је овај радио на приватизацији телекомуникационог сектора.
Да би се такви послови уопште могли спровести, морало се сарађивати са људима попут Лучанског. Хет га описује као „кров“, што је био термин за криминалне заштитничке мреже које су окруживале државна предузећа. Свако ко је желио да приватизује неко предузеће морао је да плати тим структурама.
Дакле, Лучански је био човјек из подземља са базом у Бечу и снажним везама у Летонији. А према овом документу, Епштајн је за њега прао новац и дио тих средстава враћао Гилејн Максвел.
Истовремено је, наводно, обезбјеђивао средства која су омогућавала породици Максвел да опстане након финансијског слома.
Према овом свједочењу, дио тог новца извлачен је и преко листа Њујорк дејли њуз, новина које је Роберт Максвел купио непосредно прије своје смрти.
Тај лист је купио почетком 1991. године, непосредно након катастрофалног штрајка који га је потресао. Потом, у стечајном поступку, новине купује Морт Закерман, човјек рођен у Монтреалу, добро познат у њујоршким друштвеним круговима и у то вријеме бивши партнер Глорије Стајнем. Он је посједовао U.S. News & World Report, а тада и Atlantic Monthly.
Закерман купује Њујорк дејли њуз након вишемјесечних преговора током којих се сматрало да ће новине преузети Конрад Блек. Све је већ било договорено. Практично је само требало ставити потпис на завршне папире.
Али Блек је имао проблема са синдикатима, што је још један занимљив детаљ читаве приче.
Разговарала сам са неким новинарима из Њујорк дејли њуза и они су ми рекли да је кључну улогу имао Синдикат дистрибутера новина. Управо тај синдикат могао је да одлучи ко ће, а ко неће постати власник листа.
Проблем је био у томе што је та организација важила за практично продужену руку организованог криминала. Налазила се под истрагом, а њен предсједник је тек био изашао из затвора након осуде по чак 124 тачке оптужнице за рекетирање и организовани криминал.
Убрзо је требало поново да заврши иза решетака јер је пао на тесту за кокаин баш у вријеме када су се ови послови одвијали.
Када је Максвел куповао новине, представници тог синдиката су му, према причама из тог времена, дословно пријетили смрћу. И изгледа да га је управо то увјерило да ипак закључи посао.
Међутим, некако је Морт Закерман у посљедњем тренутку успио да преотме лист од Конрада Блека, још једне веома занимљиве личности, иако многи кључни детаљи куповине још нису били ријешени.
Према тврдњама овог свједока, а то би требало провјерити кроз стечајну документацију како би се видјело на који начин је то правно изведено, из Њујорк дејли њуза су извлачени веома велики износи новца.
Он тврди да су огромне суме извлачене из новина и потом распоређиване Гилејн Максвел и осталим члановима породице, мислим да их је било деветоро…
Крис Хеџис: Преко Епштајна?
Морин Ткејсик: Да, Епштајн је био тај који је то радио. А треба имати у виду да је Епштајн био и изузетно близак пријатељ Морта Закермана.
Крис Хеџис: Зар не постоје електронске поруке у којима му шаље жене?
Морин Ткејсик: Да. Закерман је веома занимљив лик. У једној поруци Епштајн пита тада седамдесетдвогодишњег Морта Закермана: „Да ли је 31 година ипак превише младо?“
И ту долазимо до још једне ствари која се често превиђа када се говори о Епштајновој мрежи. Он није богатим и утицајним мушкарцима доводио само малољетнице. Повезивао је многе од њих са одраслим женама, будућим супругама и љубавницама.
Љубавница Леона Блека, на примјер, била је потпуно пунољетна. Вјерујем да је управо он упознао Леса Векснера са његовом супругом Ебигејл, чији је отац, ако се добро сјећам, тада био директор израелске авио-компаније Ел Ал.
Епштајн је био необично близак са многим женама из тих кругова. Био је веома близак са Сун-Ји Превин. Био је веома близак са Венди Мардок, рођеном Венди Ден…
Крис Хеџис: И са Валеријом Чомски. Желио бих да касније нешто кажеш и о томе. Али ту је и биограф некадашњег принца Ендруа. Након што је већ било одштампано 60.000 примјерака његове књиге, морао је да уклони тврдње, односно наводе, да је Епштајн упознао Меланију са Трампом.
Морин Ткејсик: Занимљиво је што то помињете, јер постоји човјек по имену Паоло Замполи. Он се обично наводи као особа која је упознала Меланију и Трампа. И данас су веома блиски.
Био је присутан и недавно, када је Меланија предсједавала једном догађају повезаном са Савјетом безбједности. Замполи је дио Трампове администрације и ради у Стејт департменту као нешто попут вишег савјетника за специјалне међународне пројекте или сличне послове.
У то вријеме и он се налазио унутар те шире мреже. Водио је манекенску агенцију. Разговарала сам са многим људима блиским Замполију о питању да ли је заиста он упознао Трампа и Меланију или је то био Епштајн.
Искрено, веома је тешко знати.
Замполи ни приближно није био тако моћан и утицајан као Епштајн. Што се тиче моралне репутације, не бих рекла ни да је био ишта бољи. Али Меланија је покренула бројне тужбе и у многима од њих добила спор. Тужила је практично свакога ко је доводио у питање службену верзију приче о њеном упознавању са Трампом.
Постоји и словеначки новинар који је објавио опсежно истраживање у којем тврди:
„Не, није био Епштајн. Био је Замполи. Али Меланија је у то вријеме била веома скупа пратња. Радила је као манекенка у низу клубова у Милану који су били познати као прикривени бордели. Тако је упознала Трампа.“
Меланија је тужила готово свакога ко је поново објавио те тврдње.
Тај новинар је касније објавио још једну књигу…
Епстинови фајлови: Нестваран број докумената и истина која и даље измиче јавности
Али једна ствар коју Словенци увијек истичу јесте да се службено тврди како је Меланија упознала Трампа 1998. године, док су се у Словенији још 1996. већ чуле приче о младој манекенки у успону која наводно излази са Доналдом Трампом.
Она, заправо, уопште није била успјешна манекенка. Једна од заиста занимљивих ствари јесте то што су словеначки новинари врло темељно истражили тај дио приче и разговарали са људима из модне индустрије. Кастинг директори су говорили:
„Она је веома лијепа, има одличну кожу и косу, веома води рачуна о себи, али нема нимало харизме и била је веома лош модел.“
Дакле, није имала много посла. Ипак, некако је 1996. године добила трогодишњу Х-1Б визу, а према службеној причи Трампа је упознала тек двије године касније.
Мислим да многи од оних који доводе у питање званичну причу о Меланији вјерују да је она Трампа упознала много раније, да је визу добила зато што је Трамп желио да је има, и да се све то морало гурнути под тепих јер је Трамп у то вријеме још био у браку, чак се није био ни раздвојио од Марле Мејплс, а ко зна шта је ту још све било.
Али да, Џефри Епштајн је био у самом средишту читаве те мреже. Био је пријатељ са многима од њих. Замполи је био веома близак са Жан-Ликом Брунелом. Све те манекенке, укључујући и Замполијеве моделе, често су живјеле у згради која је била у власништву брата Џефрија Епштајна. Дакле, сви ти послови и кругови били су међусобно повезани.
Крис Хеџис: Да те питам нешто, јер у тексту за Проспект износиш занимљиву тезу о Епштајновом односу са много млађим супругама људи као што су Чомски и Вуди Ален. Поменула си то. Објасни.
Морин Ткејсик: Мислим да је био изузетно близак са Сун-Ји Превин.
Крис Хеџис: То је супруга Вудија Алена и његова некадашња пасторка.
Морин Ткејсик: Један од разлога због којих сам почела да размишљам о свему овоме јесте чињеница да Морт Закерман већ дуго болује од узнапредовале деменције. Изгледа да му је дијагноза постављена негдје око 2013. године. Након тога одлази код Епштајна и у суштини га пита:
„Шта да радим?“
Има двије кћерке. Прву је добио са бившом супругом, женом са којом је био у браку свега неколико година. Другу је добио под прилично нејасним околностима. Вјероватно је ријеч о комбинацији донаторке јајне ћелије и сурогат-мајке, али њена биолошка мајка није позната јавности. Дакле, прилично необична породична ситуација.
У сваком случају, није дјеловао као човјек који жели да своје огромно богатство једноставно остави кћеркама.
Постоје и неки сестрићи, али он се у суштини обраћа Епштајну са питањем:
„Шта да радим са свим овим новцем?“
У том тренутку ријеч је о око 2,8 милијарди долара.
А Епштајн му одговара:
„Пошаљи то мени. Ја ћу смислити шта да радимо.“
Другим ријечима, како да се организује насљеђивање, избјегну порези и сличне ствари.
Закерман му потом шаље огромну количину финансијске документације. Епштајн након прегледа каже:
„Ово је потпуни хаос. Мораш све да препустиш мени. Ја то могу да средим, али сви твоји фондови и правни аранжмани морају бити исписани изнова.“
Нисам сигурна зашто је то тражио, али изгледа да људи из Џеј Пи Моргана, код којих је Епштајн упутио Закермана, нису добро радили свој посао.
А онда му непрестано понавља:
„Зашто се једноставно не ожениш? Ако се ожениш, нећемо морати да рјешавамо све ове проблеме. Нећемо морати да се бавимо пореским питањима, насљедством и свим осталим. Било би много једноставније када би се само оженио.“
То ме је навело на размишљање да је Епштајн био нека врста магнета за овакве комбинације: веома стари богаташ и много млађа супруга.
Био је нешто млађи од већине тих људи. Дјеловао је модерније, свјетовније. Није био један од тих остарјелих милијардера. На примјер, био је млађи од Вудија Алена и много више укључен у савремене друштвене кругове.
Он и Сун-Ји Превин били су изузетно блиски.
Али мислим да је ту постојала још једна ствар. Послије читања великог броја преписки између Епштајна и Морта Закермана, почела сам другачије да гледам и на однос Епштајна и Леса Векснера.
Код тих људи стиче се утисак да њихово богатство заправо није у потпуности њихово. Као да постоји нека шира структура којој они на одређен начин припадају или одговарају.
У једном тренутку Закерман пита:
„Коме ја морам да оставим свој новац? Коме ти мораш да оставиш свој новац?“
А Епштајн одговара:
„Не знам. Шта желиш? Нешто јеврејско? Алцхајмерову болест?“
На шта Закерман каже:
„Па, јеврејски Алцхајмер.“
Једна од очигледних претпоставки била је да ће огромне количине новца на крају завршити код различитих ционистичких организација.
Закерман је био у самом врху тог свијета. Извјесно вријеме руководио је организацијом познатом као Конференција предсједника главних америчких јеврејских организација. Према писању листа Форвард, ту функцију су понекад неформално називали и „краљ Јевреја“.
И уопште, стиче се утисак да код самог врха олигархијске класе постоји стална свијест да се богатство не може понети у гроб. Зато многи од њих, како старе, постају све нервознији и опсједнути питањем шта ће бити са њиховим новцем и на који начин могу да заштите себе, своје насљеђе и своје интересе.
Епштајн је био човјек који је на неки начин ублажавао њихове егзистенцијалне страхове и дилеме око новца, насљеђа и старости. Али истовремено их је подстицао да све једноставно препусте својим супругама.
Закерман је, рецимо, био веома отпоран на многе Епштајнове приједлоге. Дјеловао је као изузетно шкрта особа. Епштајн би му говорио:
„Зашто једноставно не пристанеш да платиш љетни камп за дјецу својих рођака? У чему је проблем?“
Међутим, стиче се утисак да је Епштајн полазио од логике да, чим новац пређе у руке супруге, он постаје још подложнији утицају њега и његове мреже.
Тада он има још већу моћ да одлучује куда ће та средства бити усмјерена, које универзитете треба финансирати, које галерије подржати, које институције ставити под свој утицај.
Зато мислим да је то тема која заслужује много озбиљније истраживање.
Једна ствар која ме брине када је ријеч о Чомском јесу његови архиви и рукописи. То ми је стално падало на памет док сам читала преписку која укључује Валерију и Чомског.
Очигледно је да је Чомског, као што сте и сами примјетили, привлачило Епштајново знање о управљању имовином и насљеђем.
Али у Чомсковом случају, посебно ако знамо колико је био плодан у преписци и колико је одговарао на писма и електронску пошту, поставља се питање шта ће се догодити са свим тим материјалом након његове смрти.
Ко ће први доћи до тих докумената?
Хоће ли ту бити и Мосад?
Такве ствари су се, колико сам чула, дешавале и раније.
Зато мислим да је Епштајн имао више разлога да жели блиске односе са Чомским. Али оно што га је издвајало јесте чињеница да је био изузетно вјешт у придобијању повјерења жена.
Крис Хеџис: Да те питам нешто. Главна пажња јавности усмјерена је на педофилске мреже, сексуално искоришћавање дјевојчица и злостављање жена. Али ти, чини ми се, тврдиш да је због тога промакао један други, можда подједнако важан аспект Епштајнових досијеа, а то је финансијска мрежа чији је он био централна фигура.
Морин Ткејсик: Да. Оно што ми је било посебно упечатљиво, ако се поново вратимо на оног британског обавјештајца који је радио у телекомуникацијама, јесте прича о човјеку по имену Григориј Лучански.
Лучански је деведесетих година био практично опсесија Централне обавјештајне агенције. Вилијам Сафајер је о њему писао колумне још 1995. године.
У то вријеме владала је велика неизвјесност око тога шта ће се догодити са Русијом. Сјећам се панике због Жириновског и страха од хаоса који је добрим дијелом настао као посљедица политика које су западне силе подстакле или додатно погоршале.
Када је ријеч о Лучанском, главна сумња била је да је укључен у читав низ сумњивих операција. Појављивао се на бројним догађајима Демократске странке у Сједињеним Државама.
Чак је добио и сусрет са Билом Клинтоном, а према овом свједочењу тај састанак је организовала управо Гилејн Максвел.
У том периоду Гилејн је, у суштини, радила као његов посредник и организатор контаката.
Крис Хеџис: Не мислиш на Чомског, него на Епштајна.
Морин Ткејсик: Да, мислим на Епштајна.
Односно, Гилејн Максвел је у том периоду, према овом свједочењу, радила као посредник Григорија Лучанског. Била је ангажована у његовим пословима и организовању контаката.
У најоштријим и најратоборнијим извјештајима који су тада писани о Лучанском, он се појављује као један у дугом низу веома сумњивих страних донатора Демократске странке и Клинтонових политичких кампања средином деведесетих година.
Припадао је истом кругу људи као Чарли Три и остали актери из тих афера.
У то вријеме постојале су и сумње да је био укључен у трговину нуклеарним материјалима намијењеним Ирану. [Напомена уредника: Лучански је добио тужбу за клевету против листа Тајмс из Лондона јер новине нису успјеле да докажу тврдње да је био укључен у кријумчарење нуклеарног оружја.]
Али управо је то оно што је било толико упечатљиво док сам читала све те материјале.
Постоји још један важан детаљ: Лучански је био пословни партнер Марка Рича, човјека кога је Бил Клинтон помиловао посљедњег дана свог предсједничког мандата.
Марко Рич био је још једна од тих фигура које су трговале иранском нафтом. Није га нарочито занимало од кога узима новац. Био је потпуно лишен идеолошких обзира. Истовремено је био циониста, али је без проблема пословао са Ираном. Управо су такви послови били један од разлога због којих је првобитно и био оптужен.
И то је, у ствари, једна од главних поука читаве приче.
На крају се све своди на богаћење и обрачун са противницима.
Ти људи, у суштини, нису одани ниједној држави. Нису истински одани никоме.
И то је један од најдепресивнијих утисака које сам стекла читајући Епштајнову преписку.
Епштајн је био ужасан човјек. Заиста лош човјек.
Али, на неки чудан начин, дјелује људскије од многих људи са којима је био окружен.
Сигурно људскије од Морта Закермана.
Тешко је уопште обухватити ту чињеницу.
Можда није био људскији у суштинском смислу, већ је само боље од осталих умео да остави утисак људскости.
Јер био је веома лош човјек, али је знао да глуми нормално људско биће.
И мислим да је то дио онога што се овдје дешавало.
Када говоримо о Епштајну и Морту Закерману, важно је поменути и Ехуда Барака.
То је важно ставити у шири контекст.
Ехуд Барак био је дугогодишњи политички ривал Бењамина Нетанјахуа. Деведесетих година важио је за једног од најлибералнијих и најпрогресивнијих политичара у Израелу.
Ипак, истовремено је био јеврејски супремациста, а према многим критичарима и присталица ашкенаске надмоћи.
Са висине је гледао на Мизрахи и Сефардске Јевреје.
У једном тренутку он каже Епштајну…
„Више не морамо да увозимо те, да тако кажем, другоразредне Јевреје, попут Мизрахија из Јемена, Марока или Египта. Сада можемо да бирамо какве Јевреје желимо и требало би да доводимо квалитетнији људски материјал.“
Јер, у суштини, ријеч је о људима који су били опсједнути еугеником.
Али истовремено је то био и политички прорачун. Као што знате, главну бирачку базу Ликуда, Нетанјахуове странке, чине Мизрахи и Сефардски Јевреји, као и Јевреји досељени из Совјетског Савеза.
То су заједнице које су деценијама трпјеле дискриминацију и предрасуде.
Постоје заиста шокантне приче из тог периода. На примјер, случајеви у којима су бебе одузимане родитељима у болницама и потом даване или продаване ашкенаским породицама педесетих година. Такве ствари су се заиста дешавале.
То је, између осталог, био и један од мотива који се помиње у причама о човјеку који је убио Јицака Рабина.
Ти људи су педесетих година често имали више разумијевања за Арапе него већина тадашње израелске елите.
Међутим, временом је то потпуно нестало. Управо из тих кругова настали су неки од најватренијих присталица Ликуда, каханизма и јеврејског супремационизма у Израелу.
То је политичка струја са чијим посљедицама живимо и данас.
У међувремену, стара генерација лабуристичких циониста, ашкенаска елита, ти такозвани прогресивни Ашкенази, све више се сели у Берлин и друга европска мјеста и постепено губи политички утицај у самом Израелу.
Тако се може видјети да су прилике, колико год биле лоше у вријеме када је Епштајн писао све те поруке, у међувремену постале још горе.
Крис Хеџис: То је заправо прозор у свијет владајуће класе.
У томе је суштина.
Није ријеч само о томе што су све људе, укључујући дјевојке и жене, посматрали као предмете које могу користити.
Оно што си ти истражила и о чему си писала показује и нешто друго: степен криминализације тог свијета.
И, наравно, постоји читава мрежа у којој њени припадници једни другима чувају леђа, штите се међусобно и помажу једни другима док стичу незамислива богатства.
Морин Ткејсик: Да. Постоји још једна шира прича на коју сам наишла током истраживања.
У почетку сам се уопште заинтересовала за све ово због Њујорк дејли њуза. Занимале су ме судбина и историја тог листа.
Седамдесетих година то су биле најтиражније новине у Сједињеним Државама. Осамдесетих су имале тираж од скоро милион и по примјерака.
Увијек су биле наклоњене Израелу, али су истовремено представљале типичан раднички и популистички лист.
Данас су спали на двадесет новинара.
Четири раде у националној редакцији, а шеснаест покривају државне и локалне теме.
Искрено, не знам како је уопште могуће водити дневне новине са тако малим бројем људи.
Сада су у власништву компаније Алден глобал капитал, злогласног фонда који је практично специјализован за преузимање и уништавање новина. Преузели су Чикаго трибјун, Денвер пост, Тајмс и многе друге листове.
Али занимљиво је и то да је Епштајн још 2013. године желио да се Закерман ријеши Њујорк дејли њуза.
На Закермановим пословним књигама лист је и даље био процијењен на око 550 милиона долара.
На крају га продаје за један једини долар компанији која је претходила Алдену, корпорацији под називом Тронк.
Одмах након тога додјељује се уговор једном човјеку вриједан око десет милиона долара. Он потом лети приватним авионима и живи раскошно.
Цијела ствар изгледа потпуно одвратно.
Али када све то посматрате у контексту данашњих медија, рецимо чињенице да Џеф Безос посједује Вашингтон пост, или када читате како Епштајн у једном тренутку пише Питеру Тилу:
„Слушај, ја ћу платити половину трошкова твоје тужбе против Гокера. И ја их мрзим.“
Постаје јасно да су за те људе новине прије свега средство утицаја.
Некада су их субвенционисали, некада су извлачили новац из њих, али им је главна сврха била политичка и друштвена моћ.
Новинари, са друге стране, углавном нису обраћали пажњу на катастрофално финансијско стање својих редакција.
Дијелом и зато што је то тема која изазива егзистенцијалну нелагоду.
Ја сам цијели живот у овом послу и за све то вријеме новинарство живи у готово непрекидној кризи.
Али мало ко жели да говори о томе.
Када су продавали Њујорк дејли њуз, нису продали само новине.
Продали су и огромно земљиште од двадесет пет јутара у Њу Џерзију, гдје се налазила штампарија.
То је било земљиште на самој обали Хадсона, са погледом на Менхетн.
Радило се о половичном власничком удјелу у том простору.
И све је то формално продато за један долар.
А ко зна какви су све споредни договори били склопљени уз ту трансакцију?
Вјероватно многи.
Проблем је у томе што данас постоји огроман број ствари које олигарси не морају да открију јавности.
Ми смо у великој мјери препуштени њиховој милости.
А прави новинари су људи које они искрено презиру.
Стварно истраживачко новинарство ти кругови мрзе.
И управо ми је због тога пало на памет да би Њујорк дејли њуз био идеалан лист за темељно истраживање Епштајнових досијеа.
Толико људи који се појављују у тим документима припадају њујоршком свијету.
То су њујоршке личности, њујоршке приче и њујоршке мреже моћи.
Морин Ткејсик: И Њујорк тајмс је покушавао да извјештава о овом скандалу, али су стално наилазили на неку врсту невидљивог зида.
Један од мојих омиљених примјера је текст у којем су покушали да прикажу Епштајна као обичног преваранта. Отприлике: постоје све те приче о обавјештајним службама, али он је заправо био само вјешт преварант.
Али не, то тако не функционише.
Не можете организовати једну Понцијеву шему за другом, годинама избјегавати посљедице и увијек се извући ако немате моћне заштитнике и везе.
Питање је гдје су те везе.
Јер те ствари обично иду заједно.
Понцијеве шеме, прање новца и обавјештајне структуре.
Тај троугао се изнова и изнова појављује у оваквим причама.
Сјећам се и једног тренутка када су написали да је Епштајн имао везу са Бијелом кућом преко једне жене. Наведу њено име, али изоставе дио презимена који је најзанимљивији.
Ријеч је о Ротшилдовима.
Једноставно су изоставили тај дио приче.
Постоји много тема које Њујорк тајмс једноставно не жели да дотакне.
Исто тако, ФБИ није показивао стварно интересовање за дубљу истрагу.
Још једна ствар коју показују досијеи јесте готово потпуна незаинтересованост федералних тужилаца и савезних истражитеља да заиста схвате шта се дешавало.
Као да нису жељели да повежу све те елементе у цјелину.
Зато је ово прилично мрачна прича.
Али истовремено, у времену у којем живимо и усред све ове колективне политичке и друштвене пометње, она нам пружа врло поучан увид у начин на који функционишу моћ и богатство.
Крис Хеџис: То је прича о моралном посрнућу, похлепи, хедонизму, недостатку саосјећања, безосјећајности и суровости.
А све су то особине које су кроз историју пратиле готово сваку олигархијску класу.
Мислим да је твој рад важан управо зато што показује да су педофилија, трговина људима и искоришћавање дјевојчица и жена само један дио много ширег мозаика.
Не смијемо се задржати само на томе.
Морамо видјети цијелу слику.
А управо је твој рад значајан јер помаже да се та цјелина сагледа.
Хвала ти, Морин.
Такође желим да захвалим Софији, Дијегу, Виктору, Томасу и Максу који раде на продукцији емисије.
Можете ме пронаћи на сајту chrishedges.substack.com.
Крис Хеџис је новинар добитник Пулицерове награде. Петнаест година радио је као страни дописник листа Њујорк тајмс, гдје је обављао дужности шефа блискоисточног и балканског дописништва. Прије тога радио је у иностранству за Далас морнинг њуз, Кристијан сајенс монитор и НПР. Данас је водитељ емисије Извјештај Криса Хеџиса.
Извор: Consortium News
