Пише: Божо Копривица
Прва збирка Миодрага Раичевића „Осећајне пјесме и једна коњска“, Дом омладине Будо Томовић, Титоград, 1984. И мото Лав Толстој „Да бисте били примљени међу моје одабране читаоце, ја тражим веома мало: да будете осјећајни“… након песме „Блуз за Мојсиловић Драгојлу“, иде песма „Балада о војнику и удовици“.
Каква рима, блуз и балада. Најсуровији блуз и балада у телу и души. О души сви причају, а нико ништа не зна.
О души сам научио у кину „Напредак“ у граду Н. – године 1955-1963. Плакат за совјетски филм „Балада о војнику“ Григорија Чухраја. Какав снен полупрофил младог солдата. Линија између неба и брега. Имало је места на плакату и за мене.
Немачка офанзива на СССР јул 1941. Млади солдат у паници, страху, прецизности, ручним минобацачем уништи два немачка тенка. Добио је орден хероја. Уместо ордена солдат тражи кратко одсуство, да оде у далеко родно село, да поправи кров и загрли мајку, и врати се на фронт.
Бранко Ћопић 1964. за НИН о 30 година књижевног рада: Хумориста и дете гледају свет истим очима
Укрцао се на војнички теретни воз. Путује солдат у „вагону од сламе“ као слепи путник. У „вагон од сламе“ хрупи и девојка Шура, као слепи путник. Иде негде, нигде… Чухрајев филм је црно-бели – какво чудо светлости: разиграни врвеж, а све прецизно. Црно-бели вагон поплави од исконске руске лепоте „њих двоје“. А тек ликовне. А тек глумачке.
Није то путовање, то је „велика илузија“ пре младог Жан Габена. Дијалог Шуре и Аљоше, један је од најбоље написаних и одиграних дијалога у повести филма. Рађање љубави као астрална наука.
А онда крећу фусноте у одисеји солдата Алексеја. Фусноте као сурово-лирске ратне бајке. Тако да солдат нема времена поправит кров већ само загрлит мајку, па натраг на фронт.
Григориј Чукрај „исписао“ је љубавни реквијем у разрушеном СССР-у јула 1941. Тако сам научио да филм може да ме „помери“ и кад „у кину нису“ Док Холидеј, Вајат Ерп, моја драга Клементина, Гари Купер и Грејс Кели, Џон Вејн и Валтер Бренан.
Нисам „то“ тад знао, „то“ да сам „то“ научио. Осетио сам „то“ на непцу, у стомаку, на стопалу. Сад знам да се Андреј Тарковски могао ослонити на совјетску филмску традицију: Пудовкин, Николај Ек Довженко, Чукрај… И да су филмови „Огледало“, „Иваново детињство“ истекли из филмова „Пут у живот“, „Балада о војнику“…
„Балада о војнику“ или како слепи путници ослепе од љубави. И у сну прогледају. Алексеј се враћа на фронт, ратује три године и крене у ослобађање Европе… Погинуо је на Теразијама при јуришу на палату Албанија. „Излетео“ је да покаже другу стрелцу где је немачко митраљеско гнездо. Две ноћи су Београђани палили свеће на месту где је млади Алексеј погинуо.
Нема тога у филму, вели мајстор монтаже Наташа Пантић која ми је и „ископала“ овај филм. – Нема… о томе ми је причао Бора Илић – Јеја, „последњи боем Београда“, у кафани Сувобор. Бора је јуришао с Аљошом 19. октобра 1944…
А колико је балада у светској повести књижевности. Ево песма Бранислава Петровића „Балада о џамбасу и крчмарици“. Песма о крчмарици из Шапца, чији муж робија у Пожаревцу.
Једне децембарске ноћи бане у крчму млади џамбас, и почне уз ватру, у гвозденој пећи, да дивани о путевима без краја, о мађарским кобилама и влашким Циганима. И заволе крчмарица патњу џамбаску.
Читали заједно писмо из Пожаревца, пустила сузу крчмарица, а џамбас је држао за руку. Гледале га са фотографије братске очи робијашке. И остаде џамбас да заноћи. Изјутра нацепао дрва, унео их у наручју, отресао снег са цокула и заложио ватру. Била је мећава а гледале га „најлепше очи у Шапцу“.
А сад, на баладу Григорија Чухраја, и баладу Бранислава Петровића „џезира“ Мијо Раичевић као „Бирд“ Паркер сјајнији од месечине: „Балада о војнику и удовици“.
„беше доба ратно
а зима дуга и ладна
вејало је без престанка
четир ноћи и три дана
село је било уснуло
и кућице беле с људима
бануо је на врата војник
дечак с рањавим грудима
удовица га примила
гледала га док је јео
сву ноћ нежно љубила
места која метак није хтео
у свитање минуо селом
извидане душе и тела
у њој звезда за челом
дуго дуго горела“
Извор: Феномени
