Пише: Синан Гуџевић
Нема броја писцима и пјесницима који су Пандорину кутију ставили у наслове својих приповједака, романа, пјесама. Мало је коме од њих важно што је “кутију” начинио преводилачки превид. Не можемо га са сигурношћу звати “грешка”, иако су превид и грешка даљњи рођаци. Можда је Еразмо помијешао повијест о двјема митским женама, о Пандори са оном о Психе.
Питала ме је Цвијета (подаци познати редакцији) да начиним неко објашњење о статусу немилосно омражене пра-жене Пандоре. Како је дошло до тога да је Пандора тако оцрњена и окривљена, те јој суде многе генерације, а није јасно зашто ни како.
Са Цвијетом сам се видио недавно у граду Д, проговорили смо коју о Пандори, али времена за разговор нисмо имали, јер је друштво било велико и сви у њему су били забављени својим стварима. Зато ме ево написмено. Они који знају, нека прескоче, они који не знају, нека чине шта им се чини.
Пандора је одавно метафора за зло, за несрећу, за пошасти и невоље. Пандорино име је први споменуо пјесник Хесиод, који је стотињак година млађи од Хомера, а скоро триста година старији од Софокла. Хомер Пандору не спомиње, а Софокле за њу зна. У двјема пјесмама спомиње Хесиод Пандору: у “Пословима и данима” који се грчки зову Erga kai hemerai (Ἔργα καὶ Ἡμέραι), те у “Рађању богова”, грчки Theogonia (Θεογονία). У првој пјесми, од стиха 79. до 82. (да наведемо и грчке стихове, нека опросте они који се на њих намрштe што их виде у оваквим новинама). Дакле, Хесиод каже овако:
ἐν δ᾽ ἄρα φωνὴν
θῆκε θεῶν κῆρυξ, ὀνόμηνε δὲ τήνδε γυναῖκα
Πανδώρην, ὅτι πάντες Ὀλύμπια δώματ᾽ ἔχοντες
δῶρον ἐδώρησαν, πῆμ᾽ ἀνδράσιν ἀλφηστῇσιν.
И говор јој даде
Богова гласник и назва по имену жену Пандора,
Каква и бијаше она, јер олимпски њој су станари
Даре подарили многе, за патњу мушкарцима ревним.
Настанку тога створења, коме је гласник богова Хермо подарио глас и моћ говора те му надјенуо име, претходио је рад више богова. Ново створење је била жена, и добила је од богова све и сваке дарове, те јој је и име било прикладно, Пан-дора, ‘сведарка’. Ти дарови су били у једној посуди коју Хесиод назива pithos (πίθος). Због те посуде људски нараштаји већ стољећима киње, опањкавају и, право речено, злостављају пра-жену Пандору. Грчка ријеч pithos означава посуду од керамике високу најчешће људима до појаса, а некад и више.
Према описима античких писаца, посуда pithos је била обла и овална са релативно уским дном, а са прилично широким трбухом. На врху је, као сваки такав суд, имала отвор, а на отвору поклопац. Посуда је служила за вино или уље, и наша ријеч би за њу могла гласити врч, бурило и крчаг. У такву некакву посуду су богови с Олимпа оставили споменуте дарове и дали посуду Пандори. Хесиод сад описује шта Пандора чини са посудом. Два стиха ћемо навести на грчком, а онда ћемо их превести подробније, прозом, да пренесемо боље оно што се каже:
ἀλλὰ γυνὴ χείρεσσι πίθου μέγα πῶμ᾽ ἀφελοῦσα
ἐσκέδασ· ἀνθρώποισι δ᾽ ἐμήσατο κήδεα λυγρά.
Али је жена објема рукама подигла велики поклопац врча,
Пустила све из њега и начинила људима велике болове.
Поклопац на врчу је тако велик да га Пандора може подићи само објема рукама (χείρεσσι). Велики поклопац на великом врчу захтијева већу снагу да се подигне. Оно што је било у врчу могло је, дакле, бити пуштено. То што је пуштено није пуштено из врча зато што се врч преврнуо или разбио, што је била опасност код високих керамичких посуда са прилично уским дном, не, него је оно што је из врча изишло, изишло зато што је на врчу био подигнут поклопац. Али шта се у врчу под поклопцем налазило, пјесник не казује и тиме изневјерава очекивање.
То је дало мјеста разним претпоставкама, а претпоставке су дале тумачења. Хесиод употребљава врч и метонимијски. На примјер, у “Пословима и данима”, кад говори о домаћинству, каже: Добро потегни из врча, на почетку и при крају; приштеди при средини, а биједно је да штедиш на ономе што покрива дно.
Врч, Хесиодов pithos, био је врч све до 16. стољећа. Тада је врч постао кутија. Врч је у кутију претворио Еразмо из Ротердама. Еразмо је био велики зналац и грчког и латинског језика, па је на латински преводио и Хесиода. Еразмо је био један од оних ренесансних људи који су писали и говорили латински (остало је свједочење да се, кад је умирао, молио на холандском!) те је његов латински превод Хесиодова дјела под насловом Opera et dies имао статус текста у који нема сумње. Али је Еразмо преводилац начинио грешку која је одредила данашње гледање на Пандору. Он је Хесиодово грчко pithos превео у латинско pyxis, а то је кутија!
Ствар се проширила и на друге језике, па је у њемачком Die Büchse der Pandora, у енглеском Pandora’s Box, у руском ящик Пандоры, и тако даље. Само је у Италији остало il vaso di Pandora. Нема броја писцима и пјесницима који су Пандорину кутију ставили у наслове својих приповједака, романа, пјесама. Мало је коме од њих важно што је “кутију” начинио преводилачки превид. Не можемо га са сигурношћу звати “грешка”, иако су превид и грешка даљњи рођаци.
Можда је Еразмо помијешао повијест о двјема митским женама, о Пандори са оном о Психе. Ово је претпоставка Martina Litchfielda Westa, оксфордског хеленисте и преводиоца. Вест мисли да је Еразмо замијенио pithos Пандорин са pixos који са собом носи Психе на путу за Хад, кутију од шимшировa дрвета. Ако није побркао двије жене, можда је Еразмо побркао двије ријечи које слично звуче: pithos и pixos. Како било да било, мука је на Пандору. И по Пандори.
До Пандоре, жене грчкога мита су биле богиње и нимфе, заносне љепотице, ловице, ратнице, тркачице. Но Хесиод, миљеник муза, а мрзилац жена (видјети његов “Каталог жена”) уводи у мит пра-жену, заносну љепотицу, но сијачицу свих зала и несрећа. У “Настанку богова” казује о таквој жени, али јој не спомиње имена. Тек у “Пословима и данима” сазнајемо какво јој је име. Њу је, по наредби Зевса, од блата начинио олимпијски ковач Хефајст, а на лику и дјелу су порадили и други богови.
Врховни бог ју је дао створити е да људе казни зато што су украли ватру. Но сваки од богова запослених на стварању новога женског створења унеколико одступа од онога како је врховни бог заповиједио. То се може закључити из онога што стоји у Теогонији и онога у Пословима и данима. Подробности у разликама или недостацима описа у двама дјелима нису за ову прилику.
Тако, Хефајст, који је добио заповијед да помијеша земљу са водом и од тога начини обличје дјевице божанске љепоте и подари јој људску снагу и глас, поступи друкчије: он замијеси обличје дјевице, али јој подари само смјерност, а не и божанску љепоту, као ни људску снагу и глас. Атина ће добити наредбу да новостворену жену “научи послу”, што је у она времена значило прије свега ткању. Али, умјесто да изврши како јој је наређено, Атина Пандори опасује сребрни појас, кити је накитом и ставља јој вијенац од цвијећа на главу.
Онда долази на ред Афродита, споменута само у Пословима и данима: Она добива задатак да створеној дјевојци лице облије љупкошћу и љепотом таквом да њоме у мушкарцу пробуди “осјећајну чежњу” и “болне муке”. О извршењу овог задатка нема говора. Умјесто богиње љубави, ту се више спомињу Харите, Хоре и Пеито које дјевојку ките златним ланцима и украшавају прољетним цвијећем. О њима нема трага у Зевсовом наређењу, нити је њихова дјелатност на било који начин повезана са задатком који је добила Афродита.
На крају, и то споменут само у Пословима и данима, долази Хермо. Он добива налог да дјевојци подари “псећи ум” и “лоповско срце”, и учинивши тако показује се као једини који је у потпуности извршио Дивову, тј. Зевсову заповијед. Преко тога, Хермо дјевојци подарује глас (који је требало да даде Хефајст) и надјева јој име.
Пандора ће се удати за Епиметеја, брата Прометејева. Прометеј ће своју снаху упозорити да не отвара врч са даровима врховног бога, јер зна да то неће на добро изићи. Али Пандора подиже онај поклопац и оно што је унутра одлази из посуде у широки свијет. Очито су дарови из врча били такви да су могли испарити.
На дну врча остаје само дух Наде, грчке Elpis (Ἐλπίς). Оно што остане на дну треба испити на искап, биједно је да се штеди оно што је остало на дну.
По отварању врча, зло је завладало свијетом. Прије тога, човјечанство није познавало невоље, тешкоће, болести ни смрт. Прије него што је и нада могла побјећи, кутија је поново затворена. Тако је свијет постао безнадежно мјесто. Понегдје се у литератури може наћи тврдња да је кутија поново била отворена, тако да је и Нада могла побјећи.
У Хесиодовом тексту нема никаквих назнака о таквом другом отварању. Стога није познато које је зло посљедње побјегло. Насупрот томе, постоји Ничеово схватање према којем је нада уистину највеће зло свих проклетстава у кутији: Зевс је наиме хтио да човјек, ма колико био мучен другим злом, не одбаци живот, него да настави да се стално мучи. Зато је људима дао наду: она је уистину највеће од свих зала, јер продужује муке људи.
Да се вратимо Еразму. Прије његова превода, дакле, прије 16. стољећа (Еразмо је умро 1536.) сликари и кипари су у правилу приказивали Пандору са врчем или крчагом, који је увијек посуда од керамике. Пандора је и тада зла жена, зла љепотица, лијепо зло, Калос Какон, али јој треба снага да би подигла поклопац са свога бурила.
Послије смрти Еразмове, она је љепотица са кутијом, већом или мањом, али четвртастом: некад је то сандучић, некад већа, некад мања кутија. Између те двије Пандоре има и једна “прелазна”, у којој су “стопљене” Ева и Пандора. Насликао ју је Жон Кузин Старији и насловио “Eva prima Pandora”. Ту она лежи нага само са покровцем међу ногама. Уза се има врч, а крај себе има људску мртвачку лобању.
Касније сликарске и кипарске Пандоре имају кутије и кутијице. Године 1871. Данте Габриел Розети начинио је портрет Пандоре гдје она држи у рукама малу кутију од злата. Не знамо шта се у кутијици скрива, али знамо да то не слути на добро.
Има и супротних тврдњи, као оно које је у свом есеју “Пандора и бачва”, дао Хајнс Ницел (1976). Умјесто зала, Ницел у бачву ставља добра, и објашњава то између осталог тиме да пресудни глагол σκεδαννύναι / skedannynai у раној грчкој поезији све до хеленизма значи распршити у смислу растварања, чињења недјелотворним.
Тај транзитивни глагол стоји без објекта (види горе: ἐσκέδασ• ἀνθρώποισι δ᾽ ἐμήσατο κήδεα λυγρά), па Ницел закључује како би расипање добара која су остављена у бачву на чување представљало, за разлику од уобичајеног тумачења, чињење правог злог дјела из Пандорине бачве.
И тако даље. Испада, драга Цвијето, да се, све у свему, и Desiderius Erasmus Roterodamus понио према Пандори код Хесиода као олимпски богови према наредби врховног бога: радио је мало по своме. Ето, Цвијето, а остатак ћемо усмено. Да си здраво!
Извор: Портал Новости
