Разговарао: Мића Вујичић
У књизи Филозофија наде (издавач: Геопоетика, превод с норвешког: Горана Кнежевић), Лаш Фр. Х. Свенсен, професор на Универзитету у Бергену, прошао је кроз историју филозофије да би дефинисао наду и разјаснио њену везу са слободом, политиком, вечношћу, овоземаљским, оптимизмом, песимизмом, ирационалношћу, смислом живота… На две стотине страна, остао је уобичајено разигран. Није заборавио музичке цитате (овде опет Талкинг Хеадс: „Рај је место где се никада ништа не догађа“), нити колеге које редовно „мучи“ у измишљеним сликовитим примерима. С тим да се сада више играо сопственим животом, замишљао да се напио па надао да није направио неку будалаштину. И сећао финала Вимблдона 1980, меча Борга и Макенроа, бивајући крајње озбиљан док се позива на логорска искуства Прима Левија и Виктора Франкла. Све да би међу корицама омеђио и растумачио сложену реч. Не скрива да је непосредан повод за писање била руска инвазија на Украјину 24. фебруара 2022; реакција украјинског народа, нада да ће успети да се супротставе демонстрацији руске надмоћи и да ће остати слободни.
Либерална демократија представља значајну тему у књизи о нади. Примећујете да је у рецесији од 2006.
Нада захтева осећај за меру: требало би да се уздржи од грандиозности и прихвати ограничења и апсурде својствене људском стању. Овај осећај за пропорцију јесте мој главни аргумент када говорим о либералној демократији, која заиста јесте у опадању ту негде од 2006. То је важно за филозофију наде, јер нада није само лично психолошко расположење – такође је обликују институционални и социјални свет у ком људи живе. Либерална демократија, са свим својим несавршеностима, јесте политички систем изграђен на претпоставци да појединци имају способност да промишљају, да верују једни другима и сарађују у условима плурализма. Уколико је нада, у сржи, веровање да будућност садржи могућности којима треба тежити, онда либерална демократија представља један од ретких политичких оквира који заправо операционализују такво становиште у животу колектива.
Битне су институције.
Демократско друштво увек почива на крхкој претпоставци да људи могу да се не слажу, а да не постану непријатељи; да институције могу да каналишу сукоб у мирне процедуре; и да се будућност може обликовати спорим радом компромиса. Нада налази плодно станиште у таквом систему јер не захтева савршенство. Уместо тога, од нас захтева да деламо у неизвесности, без гаранција, али с уверењем да је будућност барем делимично отворена за наше напоре. Опадање либералне демократије стога није једино политичка криза, него представља и сужавање хоризонта за смислену колективну акцију.
Наглашавајући да су изрази оптимизам и песимизам новијег датума, подсећате да су средином 18. века у дебатама били врста погрдних речи, „нешто налик томе како се неолиберал и постмодерниста користе у новије време“?
Термини типа неолибералан и постмодернистички данас често функционишу као свеобухватне увреде. Те етикете престају да функционишу као аналитичке категорије и постају реторичко оружје. Та промена је симптоматична за оно што сагледавам као ширу културну промену: то је сумња у могућност постојања неслагања у доброј вери. Када етикете замене аргументе, грађани одустају од спорог рада на међусобном разумевању, све у корист племенске идентификације. А кад политичка племена постану епистемолошка племена – свако са сопственим истинама – нада постаје тежа јер захтева заједнички свет, или барем могућност његовог постојања.
Кључно је неслагање грађана?
Да би либерална демократија функционисала, грађани морају имати наду да могу да утичу на друштво тако да се креће у жељеном правцу. Грађани морају да верују да има смисла ангажовати се политички, чак и кад не добију увек оно што желе. Без наде, постоји само политичка апатија. У безнађу човек постаје паралисан, одсечен од битних могућности. Свака нада која бледи оставља вам обзорје с мање значајних могућности, а ако нада потпуно нестане, то обзорје се затвара. Нада се може посматрати као израз слободе – идеја да нисмо потпуно препуштени на милост и немилост околностима, већ увек можемо у извесној мери превазићи ситуацију у којој смо се нашли.
Отишао је Предраг Драговић – сликар тишине, завјета и поезије
Тако стижемо до сложеног питања поверења.
У демократским друштвима зависимо једни од других у постизању политичких циљева. Потребно нам је поверење. Поверење претпоставља наду. Можда би још прецизније било рећи да поверење јесте облик наде. Нада је шири феномен, јер можете имати наду без поверења, али не можете имати поверење без наде. Да би нада попримила облик поверења, мора постојати претпоставка да ће особа или институција на коју се ослањате вероватно бити достојна тог поверења. Ипак, поверење увек функционише у границама наде, јер знамо да никада не можемо да будемо сигурни да ће се наши суграђани понашати онако како очекујемо. Кад се надамо, такође формирамо заједнице наде. На овај начин стварамо друштвене и политичке покрете, које уједињава оно чему се надамо. Кад се ујединимо на овај начин, можемо постати политичка снага способна да преобрази друштво.
Говоримо о поверењу, али сами есејизирате да данас поједини људи верују одређеним политичарима ма какве год лажи изговарали?
То је, нажалост, емпиријски добро документовано. Питање је зашто. Зашто се људи држе лидера чак и уколико су они очигледно непоштени? Одговор, тврдим, лежи у страху. Страх сужава ум; смањује обзорје могућности. Када су људи анксиозни – економски, културно, егзистенцијално – постају мање способни да толеришу двосмисленост и спремнији да себе повере личностима које обећавају извесност. Политичари који тргују страхом то савршено разумеју.
Тргују?
Они измишљају претње или увећавају оне које већ постоје, али су мале; представљају свет као бојно поље између „нас“ и „њих“; и нуде себе као једине заштитнике народа. У таквој клими, истина постаје секундарна. Страх ствара психолошку зависност: човек верује лидеру не зато што су његове изјаве веродостојне, већ зато што му неверица делује превише опасно. Посебно забрињава што страх, за разлику од наде, изгледа не захтева оправдање. Човек се може бојати без разлогâ; страх сам себе потврђује. Политичари који мобилишу страх стога не морају да доказују постојање претње. Само треба да је наведу.
Годину у Србији обележили су студентски протести. Имате ли савет за те младе људе? Питам због редова о Аристотелу. Сматрао је да се човек може надати на добар и лош начин. „Млади су пуни наде на лош начин… Аристотел пореди младе са пијанцима, пошто је моћ процене једнако лоша и код једних и код других и лако их је преварити, управо зато што лако прибегавају нади.“ Старији су подозриви због претходних разочарања.
Управо у овом политичком пејзажу, вођеном анксиозношћу, млади демонстранти – попут студената у Србији – морају да се снађу. Који савет бих им могао дати, посебно у светлу Аристотелове опаске да су млади пуни наде „на лош начин”, што се чак може упоредити са стањем опијености? Аристотелова поента није да млади треба да одбаце наду, већ да њиховој нади често недостаје искуство. Младалачка нада тежи претеривању: тежи веровању да је све могуће, да се структурна ограничења могу превазићи напросто зато што то желимо и да је морална чистота важнија од практичне мудрости. То је оно што Аристотел критикује – не саму наду, већ наду без одговарајућег утемељења.
Поручујете?
Тим младим људима бих зато рекао: не одбацујте наду – усавршите је. Нада без искуства је импулсивна; искуство без наде претвара се у цинизам. Друштвима су потребни појединци који могу да споје те две ствари, који задржавају уверење да будућност може бити боља, али који такође разумеју спору, неуредну и често обесхрабрујућу стварност политичких промена. Исто, саветовао бих да избегну две замке. Прва је искушење да се нада види као гаранција успеха: „Ако довољно снажно протестујемо, победићемо.“ Такве гаранције никада нема. Права нада делује без гаранција. Друга замка је веровање да је нада стварна само када је свеобухватна. Заправо, политичка нада мора коегзистирати са разочарањем. Можемо изгубити битке, а да не изгубимо наду; уистину, најзрелији облици наде долазе до изражаја само када се свет опире нашим напорима.
Амерички филозоф Џон Ролс теоретисао је о реалистичној утопији. „Поента је да тенденцију ка идеализацији држимо под контролом. Уз то, наше политичке наде морају прихватити људе онакве какви јесу, а не подразумевати тоталну трансформацију људске природе.“ Страницу даље закључујете да се либерална демократија мора надати умерено, ономе што је реално могуће?
Ово нас доводи до идеје реалистичне утопије, као што је она коју описује Џон Ролс. Ролс тврди да политичка филозофија не би требало да се препушта фантазијама о савршенству; уместо тога, требало би да истражује оно што је реално могуће под повољним, али ипак вероватним условима. Такав приступ је дубоко компатибилан са мојим схватањем наде. Нада мора ублажити тенденцију ка идеализацији. Прихватити људе какви јесу не значи предати се песимизму, већ признати да нада мора бити компатибилна са људском несавршеношћу. Ово је такође у складу с мојим виђењем либералне демократије: не би требало да очекујемо да ће она донети рај, нити би требало да је напустимо кад нас не задовољи. Одговарајући став је став „реалистичне наде“: наде подешене према стварности.
Не очекивати чуда?
Демократија пуна грађана који очекују чуда на крају ће прогутати саму себе у разочарању. Али она у којој се грађани надају разумним побољшањима – смањењу корупције, бољем дијалогу, расту поверења – може се одржати чак и у тешким временима. Нада је, по мом схватању, дисциплина: дисциплина одржавања оријентације ка добру без захтева да свет буде другачији него што јесте.
Чему се ви надате на почетку нове године? Сазнали смо да сте били песимиста до својих тридесетих, а да сте сада умерени оптимиста.
Та трансформација из песимизма у разумни оптимизам није била изненадна, нити је била заснована на било каквом откровењу о свету. Напротив, проистекла је из спознаје да песимизам, када се негује као поглед на свет, јесте облик самозатварања. Маскира се као реализам, али у стварности представља одбијање да се призна отворена природа будућности. Песимизам искључује могућности пре него што се појаве; човека штити од разочарања, али само тиме што гарантује стагнацију. Умерени оптимизам, пак, јесте спремност да прихватимо неизвесност, истовремено одлучујући да деламо као да су смислени исходи могући. То није уверење да ће ствари ићи добро, већ веровање да вреди улагати напоре чак и када је успех неизвестан.
Дакле, 2026?
Надам се политичкој клими коју карактерише мање театралности, а више озбиљности. Надам се грађанима који ће се одупрети заводљивости страха и поново открити како да верују једни другима. Надам се јавној сфери у којој се сложене појаве неће одмах претварати у поједностављене слогане. И надам се појединцима – посебно младим људима – који ће наставити да верују да су њихови поступци важни, чак и када свет делује равнодушно. Умерени оптимизам не затвара очи пред опасношћу; он одбија да дозволи опасности да диктира услове живота. Признаје да страх јесте моћно политичко оруђе, али инсистира на томе да је нада моћније, људско оружје. Увиђа да усамљеност и неповерење смањују меру света, али да је поверење проширује. Прихвата да смо несавршена бића која живе у несавршеним системима, али ипак способна да обликују боље услове. У том смислу, нада је уједно и скромна и радикална. Скромна је јер ограничава своје захтеве; радикална је јер омогућава делање упркос тим ограничењима. Питање није да ли ће предстојећа година оправдати наду. Питање је да ли ћемо себи дозволити да живимо на такав начин да нада остане могућа.
Извор: Радар
