Завршио жанр-роман Беснило. Данас пронашао главни мото и написао пролог. Како обе ствари имају за мене већи значај од професионалног, заслужују да уђу у Дневник.
Мото: “Peste si grande viendra a la grand gousse, proche secours, et bien loing les remedes.” (Велика ће пошаст у великој љусци доћи, олакшање близу, али спасење врло далеко.”
(Нострадамусова Пророчанства)
Мото за пролог: “Продирући у живу ћелију страног тела, вирус њену садржину замењује својом и претвара је у фабрику за производњу нових вируса. Промене које на тај начин изазива у животној средини ћелије неупоредиво су дубље и драматичније него што се човек сме надати икад да постигне у својој. Вирус је најсавршеније створење у космосу. Његова биолошка организација није ништа друго него машина за производњу живота у његовом најчистијем смислу. Вирус је врхунац природне стваралачке еволуције. Врхунац вештачке је интелигентни вирус. Творевина која има форму човека, а природу вируса; виталност вируса и интелигенцију човека. Симбиоза вируса лишеног бесциљности и човека ослобођеног ограничења владала би природом, којој обоје служе сада само као ђубриво.” (Из предавања професора др Фредерика Либермана, једне од личности романа Беснило).
Пролог: “Када је у VIII Певању Илијаде, кроз уста Ахајца Теукра, Хомер описао Тројанца Хектора као ‘Кион лиситира’, или ‘бесног пса’, човек за Њега још није знао. Кад га је, године 1962, под електронским микроскопом, први пут угледао, имао је облик метка, издубљеног у подножју, испупченог при врху. Мерио је 180 милимикрона по дужини, 75 у пречнику. Био је шездесет милиона пута мањи од животиње у којој се родио, триста милиона пута мањи од човека кога ће убијати. Живео је у космосу који се звао Неурон и био пет хиљада пута већи од Њега. Све што живи, уосталом, било је од Њега веће. Али Га ова неправда није бринула. Јер — био је јачи од свега што је живело.
Био је Чудо природе, чије је порекло обавијено мистеријом, као и порекло свих чуда. Али му је дело било изнад сумње, и изван наде. Пустошио је своју родну средину с подмуклом, свирепом, болесном безобзирношћу, с којом човек злоупотребљава своју. Био је убитачно црно сунце свог космоса, запаљено да буде сунце и свих осталих. Док их је прогонио, човек је Његове претке крио под невиним именом хеличне рибонуклеопротеинске киселине у липопротеинској мембрани и гликопротеинском плашту. За Њега у том рату није било бојазни. Дошао је на свет с другим омотачем, који још није имао име, али кад га добије, знаће се да је непробојан и неуништив. Јер мутант је био, први у свом соју. Иако сам, није се усамљеним осећао. Ирнао је усађен инстинкт Великој броја.
За двадесет четири људска часа било би његових предака 6.000, за деведесет шест сати 200.000, за две недеље — 20.000.000. Таквих као Он, за двадесет четири људска часа, биће 40.000.000. Његовим је размножавањем царовала прогресија која се губила у неизрачунљивој бесконачности. Он ће тада бити већ ко зна где. Путоваће кроз микрокосмос као што човек путује кроз макрокосмос. Лутања ће га водити кроз места са тајанственим именима, као што су за човека данашњице Горје Хиндикуш, пустиња Каракум, прашуме Амазона, и као што би, да му је трајање обезбеђено, за човека сутрашњице биле маглине Андромеде, сазвежђа Алдебарана, звезда Проксима Кентаури. Његове космичке луке биће Нервус скиатицус, Амонов рог, Церебелум, Хипокампус, Саливарна гландула. Његов трансгалактички пут — Кичмена мождина. Његов циљ — Мозак.
Свуда где буде пролазио, светови ће се преображавати у катаклизми, страшнијој од сваког земљотреса који је од Постања погодио Планету. Свуда где буде пролазио предаваће страх, мржњу, бес онима који буду имали несрећу да од Његовог додира одмах не полуде. Полуделима ће предати сазнање у чију природу нико никада неће моћи да проникне. Опет ће бити оно зашта је створен и што му је охоли узурпатор природе — Човек, на кратко оспорио: најопаснији, најмоћнији, најнемилосрднији створ у Васељени, недокучивој унији светова, којој је припадао и Његов Неурон. Рођен да умре тек кад остане сам, кад не буде више смрти од које би живео. Овога пута човек му се не може одупрети. Могао би то једино Арестеус, син бога Аполона, али се у старе богове више није веровало. Зато је мирно кренуо да испуни судбину: да мори и умре.”
Извор: borislavpekic.com
