Томо, син Марка Петровића, ступио је у брак са Иваном, шћером Лазара Пророковића с истијех Његуша. Из тога брака родио се Раде по некијем изворима 1811. године а по некијем 1813. Он је до десете своје године у родитељској кући проводио дјетињство своје као остала дјеца његушка.

Тада га стриц митрополит узе код себе у манастир цетињски, гдје су га књизи учили неки калуђер Мисајил, па митрополитски секретар Јаков Цек. Но ту није морао дуго стати, нити се код тијех учитеља много користовати; јер га митрополит шиље на Толу код савинског калуђера Јосифа Троповића, тада на гласу учитеља у Боки. Његову су школу походила дјеца имућнијех кућа из све новске крајине. О. Јосиф био је сестрић и ђак савинског архимандрита Инокентија Дабовића, мужа у оно доба врло образована. Али није само архимандрит Инокентије био учитељем о. Јосифа. Његова је мати била у Млецима васпитана, и од ње се био научио и италијанском језику. Тако је он могао упућивати дјецу пред часословца и псалтира, писања и рачунања и у овом језику, у Боки тако потребитоме, гдје су се дјеца одавала искључиво морепловству.
Раде је остао на Топли преко три године и кад се повратио на Цетиње, нашао је ту другога свога учитеља – Сима Милутиновића Сарајлију, већ чувенога српскога пјесника, који се год. 1826. у Липску издао Србијанку…
Тек је Симо на Цетиње дошао, Петар I позове свог синовца с Топле, и предаде га Симу, да га васпитава. Тада је веч митрополит био примио онај озвјештај из Русије против Ђорђа, о одговорио Гагићу, у каквој се муси налази, не могући изнова раздражавати дуготрпљење господара императора молбом, да би најмилостивије изволио, доставити му средства, да одправи другога свога синовца на мјесто Ђорђа. А прије тога већ, каже се, да је митрополит често својој браћи говорио о Раду:
Ово дијете, ако узживи, биће одличан јунак и паметан човјек; и камо срећа, да ми је он на науке мјесто Ђорђа пошао!
Како је и што је Симо учио Рада није нам познато; али благодарни учиник посвећује своме учитељу Лучу микрокозма, и у посвети га апострофира: „Да, свагда ми драги наставниче!“. (…)
Али имамо од самога учитеља једну успомену о начину васпитања.
Ученик, младић од шеснаест година препирао се са својијем учитељем о српском јунаштву. Учесник је хвалио Црногорце изнад свијех Срба; учитељ признавао је јунаштво црногорско, али није могао допустити, да се не призна јунаштво и оној земљи, чије је јунаке он у Србијанци опјевао. Ево, ја сам можда најгори Србијанац, а изаћи ћу на мегдан најбољем Црногорцу, па ко не вјерује, нека обиде. Кад је то рекао, изашао је на двор. Мало послије позове га ученик у собу. Ја ти, рече, немам кад звати најбоље јунаке црногорске, него ево ти мене, па да скрешемо сад дим у дим по црногорски, да знаш, шта је и дијете црногорско. Сима се најприје опирао, а послије рече: Немам руке, коју бих дигао на Његоша, него удри, ако мислиш да се плашим. Ученик упали један пут и други пут, али оба пута зрно паде пред Сима, а до њега не допре. Онда га Раде загрли и каза му, да га је хтио само кушати, те да је у мале пушке био ставио толико праха, колико да зрно само из цијеви испане. Жестока нарав Симова дивно се сусрела с огњеном душом Радовом.
Одломак из књиге „Његош као владалац“ Лазара Томановића, 1896. (Наставиће се)