Препјевао и уредио: Елис Бекташ
Освета
мом народу
музику су на дар
донијели богови
који су прешли океан
и другим су народима
њихови богови
даровали музику
али су их онда напустили
мом народу
и другим народима
мала је утјеха
што ја ову пјесму
поклањам боговима
као захвалницу
и као освету
Предање
моји су праоци
прешли океан чамцима
сићушним као буђење
и вижљастим као дјетињство
праоци бијелог човјека
прешли су га лађама
великим попут таме
у којој су љубили своје жене
и стаменим као страх
да им њихов бог неће опростити
ни таму
ни љубав у њој
Вечерњи језик
пјесме пишем
на свом вечерњем језику
на јутарњем не могу
јер он трпи живот
па је љут и припрост
а мој ноћни језик
разговара са мртвима
и мрзи именице
а такве поезије
већ сувише има
Баласт
пјесме пишем
само да бих имао баласт
ког ћу одбацити
и олакшати лађу
кад ме олуја
шчепа на пучини
А не могу да шутим
на овом острву
под овим небом
окружен овим морем
мучно је изговорити ми
немогуће је изговорити они
срамота је изговорити ја
Туга
на моју тугу
слетјела мисао прљава
и непотребна као рат
малих и непостојећих народа
другачији народи не постоје
као ни мисао
када је туга
у своју клопку ухвати
Мјесец и ја
колико год да се повијем
не могу се провући
испод мјесечевих скута
колико год да скочим увис
мјесец не може
прескочити моју тугу
Бумеранг
позвали су ме у америку
да читам своје стихове
по градовима дуж западне обале
оштро сам протестовао
кад су ми показали плакат
са фотографијом у наредничкој униформи
на којој су моји били само лице и шаке
али било је касно да се ствар поправи
турнеја је прекинута
када сам треће вечери у вентури
сломио нос посјетиоцу који ме је питао
враћа ли се заиста бумеранг
када га баците
Лудило
америку сам напустио тужан
у мом селу
лудило се не лијечи
већ поштује
Наше село
дјеца у нашем селу
од свих игара највише воле
измишљати нове ријечи
које се дијеле на страшне и шаливе
и које ништа не значе
ако их чују
старци их опомињу
да то не чине уочи пуног мјесеца
јер би могли наљутити земљу
која онда избаци своју ужарену крв
ми који смо у цвијету младости
умијемо се плашити и смијати
и без нових ријечи
док рађамо дјецу
и чекамо да постанемо старци
Коа Парата, 1922 – 1969. Маорски пјесник са Новог Зеланда. Био је наредник новозеландске армије у Другом свјетском рату и борио се на Пацифику и у Сјеверној Африци. Након рата објавио двије књиге поезије које су изазвале пажњу првенствено у Сједињеним Америчким Државама, али су веома брзо пале у заборав. Посљедње године провео је у сиромаштву, у рибарском селу Моераки.