Пише: Дарон Асемоглу
Исход америчких председничких избора више је пораз Демократске партије него тријумф Доналда Трампа. Демократе су изгубиле не зато што се председник Џо Бајден прекасно повукао из трке, или зато што Камала Харис није квалификована за председничку функцију, већ зато што су остали без подршке међу радницима и нису успели да је поврате.
Демократска партија одавно је престала да буде политичко уточиште америчких радника, захваљујући својој привржености дигитализацији и драматичним променама које је она донела, глобализацији, великом приливу имиграната и „воук“ (енг. wоке) идејама. Данас су они за које је највероватније да ће гласати за демократе високо образовани, а не мануелни радници. Као и другде, демократија ће и у Сједињеним Државама трпети све док се леви центар у већој мери не заузме за радништво.
Небрига за средњи слој
Иако су демократе неке раније изборе добиле захваљујући подршци Силицијумске долине, мањина, делова радништва окупљеним у синдикатима, те професионалне класе из великих градова, таква стратегија никад није била одржива на дужи рок. Таква коалиција је раднике и средњу класу у добром делу земље, посебно у мањим градовима и на југу, отуђила од демократа. Проблем је постао очигледан већ након 2016, што делом објашњава и зашто је Бајден у кампањи за изборе 2020. усвојио по раднике повољнију верзију индустријске стратегије. Бајденова економска политика је радничкој класи донела више радних места и јачање индустријске базе. Најниже зараде су брзо порасле, а мере које је влада усвајала помало су се приближиле ставовима америчких радника по питању имиграције, протекционизма, подршке синдикатима и јавних инвестиција. Али партијски естаблишмент – посебно високо образовани активисти концентрисани у просперитетним градовима на источној и западној обали САД – никад нису интернализовали културолошке и економске бриге радника. Уместо тога, често је изгледало како им држе придике или их грде.
Ево мог теста за разумевање односа између Демократске партије и америчких радника: ако би припадника демократске елите пут нанео у град који не познаје, да ли би наредна четири сата радије провео разговарајући с радником са Средњег запада који је завршио средњу школу, или с професионалцем с постдипломским образовањем пореклом из Мексика, Кине или Индонезије? Кад год својим колегама и пријатељима поставим то питање, њихова претпоставка је да би се дотични одлучио за другу варијанту.
Учинило се у први мах да је, стављајући нагласак на положај средње класе и патриотизам, Харис спремна да се посвети решавању овог проблема. Да је био кредибилан, истински труд уложен у то да се поврати поверење радника можда би јој донео победу. Али на крају је њена кампања била усредсређена на питања која су највише значила страначкој бази. Највећи покушај да се коалиција демократских бирача прошири представљало је ангажовање Лиз Чејни, бивше конгресменке избачене из Републиканске партије, како би на жене из предграђа (тј. оне бољег материјалног статуса, будући да у предграђима америчких градова живе претежно они добростојећи, прим.) апеловала за подршку праву на абортус. Али колико год питање репродуктивних права било критично важно, инсистирањем на њему се нису могли придобити бирачи из редова радничке класе, а свакако не мушкарци који припадају том слоју.
Владимир Ђукановић: Камала Харис, Економски План Звани Трла Баба Лан
Дистанцирање од елите
Када је о економији реч, демократе о креирању прилика и отварању нових радних места могу да причају док не поплаве у лицу, али док се не дистанцирају од технолошке и глобалне пословне елите, такве поруке се не могу превести у агенду истински усмерену ка побољшању статуса радништва – а радници ће их свакако прозрети. У ситуацији када је, иронично, демократама леђа почела да окреће чак и Силицијумска долина, није могло бити бољег тренутка за промену курса.
Али промена смера ће бити тешка сад кад је Републиканска партија с Трампом и Џеј Ди Венсом на челу постала главно уточиште радника – посебно оних у мануфактурном сектору и малим градовима – и кад су демократске елите у културолошком смислу изгубиле сваку спону с радништвом и највећим делом средње класе.
Велика је трагедија то што ће, након што је захваљујући мерама из Бајденове агенде радницима почело да бива боље (чиме је доказано како глобализација и растућа неједнакост нису тек слепе природне силе којима је немогуће одупрети се), потези наредне администрације готово извесно ићи у корист плутократа. Високе царине на увоз из Кине неће вратити радна места пресељена у друге земље, а поготово неће помоћи да се инфлација држи под контролом. Бајденове мере за санирање последица пандемије (које су уследиле након с истом сврхом донетих стимулативних мера Трампове администрације) јесу подстакле раст инфлације, али су Федералне резерве успеле да поврате стабилност цена. Али ако Трамп буде притискао Фед да додатно скреше каматне стопе (како би подигао властиту популарност), инфлација би могла да се врати.
Трампова подршка сектору криптовалута вероватно ће довести до пораста броја превара и неодрживо брзих експанзија праћених подједнако брзим контракцијама, а неће донети никакво добро америчким радницима или потрошачима. Његове најаве смањења пореза биће од користи првенствено корпорацијама и берзама, а сваки раст инвестиција до кога би могло доћи биће усмерен у технолошки сектор и аутоматизацију.
Замена људског рада
Шире посматрано, технолошка политика која ће бити вођена у наредне четири године могла би се испоставити катастофалном по радништво. Бајден јесте донео важну извршну уредбу чији је циљ увођење реда у сектор вештачке интелигенције (АИ), али то је био само први корак. Уколико не буде регулисана на исправан начин, АИ не само да ће разорити многе индустрије, него ће и довести до свеопште манипулације потрошачима и грађанима (погледајте само друштвене мреже), а њихов истински потенцијал као алатке који би радницима могао да буде од помоћи остаће нереализован. Подршком великим компанијама и предузетничком капиталу у Силицијумској долини Трампова администрација ће само оснажити тренд који води томе да се људски рад замени аутоматизацијом.
Претња коју Трамп представља по америчке институције велики је ризик и за радништво. Није никаква тајна да ће Трамп ослабити демократске норме, унети неизвесност у процес доношења одлука, продубити поларизацију, те поткопати поверење у институције попут судова и министарства правде, настојећи да га инструментализује за властите интересе. Такво поступање неће директно водити у економски колапс, а на кратак рок би чак могло и да дâ извесни подстицај инвестирању у компаније по његовом укусу (укључујући индустрију фосилних горива). Али на средњи рок – од десетак година, рецимо – ослабеле институције и губитак поверења јавности у судове одразиће се на обим инвестиција и ниво ефикасности.
Такве институционалне слабости увек имају економску цену, а могле би се испоставити и истински катастрофалним у привреди зависној од иновација и сложених напредних технологија, чији развој захтева виши ниво уговорима утврђене подршке, узајамно поверење свих актера, те ослањање на владавину права. Без регулативног оквира који постављају за то стручна лица, највећи део економије – од здравствене заштите и образовања до онлајн бизниса и потрошачких сервиса – биће преплављен јефтиним сурогатима уместо производима високог квалитета.
Уколико привреда више није у стању да постиче иновације и раст продуктивности, зараде ће стагнирати. Али чак и суочени с изгледношћу таквих неповољних исхода, многи радници се неће опет окренути Демократској партији уколико она не почне озбиљно да се заузима за њихове интересе. То значи да мора да усвоји политике које ће омогућити раст радничких примања, али и да почне да говори језиком који радници разумеју, колико год страно он звучао обалним елитама које су је овако насукале.
Извор: Project Syndicate
Превод: Радар
