Станислав Винавер
Он је био светац српскога језика и српскога књижевнога израза. У трагању за изразом потребан је подвиг целокупнога бића. Потребна је нека врста самерљивости свих многобројних нервних трзаја. Потребно је чути како се ствари зглобљавају. Потребно је сагласити се са нагласком који је искрсао – чим се наслути, јер је после доцкан. Наша су чула неизмерно танана. У обичном животу ми истичемо само неколико чулних доживљаја. Уметност није на висини чула. Колико чулних доживљаја има! Колико их је ишчезло и без имена! Па тек прелепа веза и сагласност између једне заталасане области и другог окружја, које је талас примило! Мали и велики историјски и временски стилови упросте слутњу и сведу њен значај. Али светац, подвижник, мученик и трагач, који тек иде да освоји и омогући стил, сав је најежен од чекања, од сазнања, од чулног подрхтавања. Уз то долази и доживљај језика, који се на махове поклапа са чулним податком, на махове размимоилази. И сама неизражљивост постаје путоказ.
Докле тобожњи реалисти стенографски ређају случајне окореле обрате као да они стварно нешто значе, јер су изречени баш тим редом, Настасијевић види у изразу дубљу суштину, коју треба докучити као коначни благослов. Он осећа увек одговорност дозивача. Дозивач пак Настасијевић има поред осећаја велике одговорности и стрпељиву ведрину математичара, који се смеши на љуску и љуштуру када ова бунца, да је заробила живу формулу што у њој пева. Његов израз мора да изнађе што је најнесводљивије човеку и догађају што их чак надмашава значајем и слутњом. Настасијевић је знао где се роји и искри права стварност. У његовој реченици највише је озарене стварности чија је свака честица довољна да пружи смисла и свести тамном и глухом вапају векова, који нису нашли облик и лутају проклети, док се не оваплоте.
Васко Попа: Човјек који је цијелог живота волио само једну жену
Настасијевић, до краја песник и до краја видиоц, слути да су свугде на реду и у току силе тајне и тајанствене, и да оне крећу васиону и човека. Понекада их је налазио у најобичнијој народној мудрости, презреним и олако одбаченим сујеверјима. А понекад и у дубинама самога језика који се открива у ретке часове правим песницима, као и срце космоса.
Велика се злоупотреба чини са појмом и сила јавних и сила тајних. Место сила видљивих под чијим би утицајем свет био померан и ношен добијамо силе романтичне, унапред претпостављене, као почетна хипотеза у коју се не сумња. А колико је у њима тек етичкога калупа! Ми видимо све као последицу њихова рада, ми доживљавамо њихов рад – али где су оне? Злоупотреба се још више чини са силама тајним. Њих поједини писци замишљају као још већма просте и још баналније директне, неисцелно одређене и готово рачунски видљиве. Колико ли је злоупотребе са упрошћеним моралним силама које би имале само да доврше оно што грубе материјалне силе не могоше до краја извести. Такве би „тајне“ силе биле само један коректив сила јавних, њихова послушна и немушта допуна.
Велики духовни напор Настасијевића био је: да доведе у склад у своме бићу слутњу која није од овога света са сазнањем које је потпуно разложно. Осећајући одговорност и за наслућено, а камоли за изражено и дослућено – он није мислио да је ослобођење од тобожњих материјалних сила у томе што ћемо их се одрећи, пригрливши ма које просто тумачење које их не признаје. Ништа није лакше него одбацити било сан, било јаву. Ништа није лакше него лебдети и приволевати се једноме од два царства. Право зрело решење јесте тражити њихов склад, и како се померају суштине – једна према другој. И видети у колико је то исто, или је остварен неки интервал, неки зев, неки размак: као неопходни предах и јаз између ствари. Како лако реалисти одбацују најприсније искуство душе и треперења из којих смо сазидани и саткани, а у име упрошћене и укалупљене стварности! А како опет олаки сањари отклањају тешке и нелагодне узрује свакидашњег живота, па таворе неодговорно и неодређено, без мере и кроја и склада!
Настасијевић је у наслућеној истини духа тражио и истину свакидашњице. Утврђивао је да ли су истоветне. Он је много учио, много читао, мислио и експериментисао. Он је сневао своју јаву, он је контролисао свој сан. А оно што је у толиком колебању и подударању написао остаје сигурна и изборена мера нашег језика и доживљаја и као наша заскочена стварност. Овом стварношћу мерићемо наше ствари када се буду појављивале, да видимо у колико јесу, а у колико нису, јер је основа и врховни смисао уметничког стварања: да се отме свест о пуној егзистенцији.
1938.
Васко Попа
I
Гледам његова песничка знамења: видим високо у ваздуху, над крововима полеглим по утрини, лобању од цвећа, од ђурђевака, љиљана, дафина. С потиљка је обасјавају зраци сунца које је већ зашло или се још није родило, и очне дупље су јој пуне златне светлости. Око цветне лобање облеће крилата фрула.
II
Ископао је фрулу која је од столетног ћутања у земљи процветала. Над земљом, у његовим рукама, фрула се показала крилатом: није јој, изгледа, била далека тајна којој је тежио. Спалио је таму свога меса, пошао је путем пробуђеног чаробног поја и уз пут се с њим, у болу и видовитости, поистоветио. Где би му се указао радосни крај пута, видео би да му је ту тек болни почетак. Видео је: тајни се можеш предати, не можеш је открити, можеш постати њен део, не можеш је сазнати.
Пратиле су га његове слике, слутње, речи, докле је која могла. Мало је живих слика изишло из предела који се не могу оком прегазити, мало се слутњи вратило из даљина које се не могу стопалом додирнути, мало је речи изронило из дубина које се не могу исказати. Једино оно што је преживело увео је у песму, да је гради и да јој грађа буде. И самог је себе живог у њене темеље узидао.
Обрео се са својом песмом у једном опаком и наопаком свету. Осетио му је све љуте обруче, обишао му све ослепеле видокругове, ухватио се у сва његова кола, тамновилајетска кола наопака. Капија сопствене туге била је ту једини излаз, пропаст једини спас.
Усред те страхоте, усред те глухоте, ућуткао је своје речи: одвикао их да говоре о другим речима. Навикао их да дејствују: вратио им је моћ преображавања живота коју су имале на дан свога рођења. Дејствовао је и чародејствовао својим стиховима. Својом необјашњивом песничком смерношћу претварао је пад у узлет, бол у светлост, нестајање у настајање.
Истакао је своју песму сву од доброте коју, као свилу из предања, ниједан мач не сече. Певао је у том тамном свету, али му је песма немилосрдне лепоте и помало сетна сјаја одјекивала и изван његових зидина, негде пре његовог почетка и после његовог краја.
III
Пропевао је језиком векова наших који нису дошли до речи. Умио се на вилинским изворима народног песништва, огледао се у небеским и подземним водама књижевности наше староставне и усменог, умотворног говора народног. И древности, живој сахрањеној, и пониженој савремености обраћао се, да би му се објавиле чини исконског и вечитог језика младости. Те чудотворне снаге што још леже у бездану нашег самозаборава преселио је из давнина у будућа времена. У текућим временима им, изгледа, није било место.
Препорођеним словом летописаца и землоделаца обделавао је уклете парлоге на које се одавно нико није усудио да ступи. Срицао је своју тек створену животодавну азбуку и именовао судње плодове који су му се под руком рађали: наге су то речи за нагу душу.
Свака је његова песма икона нашег девичанског матерњег језика. Њој се не може прићи само очима. Мути се поглед од њеног строгог, зеленог злата. Усне се саме помичу и, као опчаране, изговарају стих по стих. И једино се тако, живим гласом у коме се још једном отелотворио мађијски пој, улази у његову песму.
Био је то велики песник наш. Велики светски песник нашег језика. Име му је свемогућа смерност. Име му је песма светлозарног бола, песма преображеног човековог постојања. Јавио се у завичају српског песништва сам (готово би се рекло исувише сам), да уради колико цео један век, један пропуштени век. Прекасно се јавио, прерано је отишао.
1968.
Миодраг Павловић
Момчило Настасијевић је песник који се појавио, развио и умро у раздобљу између два рата. Подсећање на тај период мало нам помаже да одредимо његов уметнички профил; он је несводљив на његова основна идејна кретања, штавише уопште тешко сведив на примере како светске поезије, раније и касније. Чак су и из други балкански истовременици лакши за поређење са једновременим или претходним покретима у европској поезији него Настасијевић. С друге стране, он веома много значи за разумевање и рашчлањавање тог периода у коме се уобличио, но чији печат није понео. Период наше поезије између два рата није богат великим песницима и, по нашем мишљењу, осим Настасијевића ту нема стварно великог песника. Али тај период је богатији од свих претходних бројношћу песничких струја које се у њему могу издвојити. У том раздобљу од двадесет година настала су богата разуђивања, мешања утицаја, прескакања и престизања, враћања уназад, укрштања и раздвајања, диверзификације великих распона. Док су ранији покретачки антагонизми у историји наше поезије били по правилу двојни, између два рата они су постали многобројни, уситњени, распарчани, промискуитетни. Срећемо у том периоду и опадање писмености и поштовања за песничку реч, и крупан корак у развитку културне свести и културне упућености – нови вал примитивизма, и домете високе уметничке утанчаности. Сам појам „модерног“ рашчлањава се и по генерацијама и по личностима. Ту је модернизам Станислава Винавера и Тодора Манојловића, затим модернистичка притока Душана Васиљева и Милоша Црњанског, ентузијастички и грлати замах Растка Петровића, Рада Драинца, Ристе Ратковића, Мони де Булија; ту је традиционалистичка поезија Десанке Максимовић, Велимира Живојиновића Масуке, класицизам Анице Савић Ребац, радикални захвати и упливи надреалистичког покрета, који је већ у свом крилу држао толико различите гласове као што су, на пример, били гласови Оскара Давича и Милана Дединаца; срећемо политичку програматичност социјалне поезије, рационализам Вељка Петровића, да не помињемо још низ сасвим индивидуалних стваралаца, који често нису незнатне вредности, и који су свој посебан глас придружили овоме већ ионако многогласном и углавном нескладном песничком хору.
Може се лако замислити како је ова атмосфера узбурканих настојања и пољуљаних гледишта утицала на Момчила Настасијевића, изазивајући у њему жељу да у поезији васпостави битне вредности песничког доживљаја, да у језику поново разгрне његове најсигурније и неискоришћене одсјаје, прикривене талозима ефемерног. У тражењу вредности, он је ишао за исконским и прастарим, као једином извору извесног. И у језичким истраживањима он је понегде отишао предалеко, али кад кажемо „предалеко”, то је само начин да кажемо да је успео да стигне тамо где је желео, и да је његов залет имао снагу да оде и даље.
Огроман рад уложио је Настасијевић док је стигао до својих Лирских кругова и док је био задовољан њима. Иза невеликог укупног броја његових песама стоје сандуци пуни хартије исписане стиховима, којима је испробавао сва могућа сазвучја међу речима нашег језика, све преливе смисла и различитих односа вербалних знакова. Његова концизност, та особеност његовог песничког идиома, није производ никакве ћудљивости или произвољности, она је израз настао у дугачком процесу мартирске борбе баш против ових мана у које упадају они који поезију пишу олако. А мода „лакоће“ у писању стихова, неодговорности и импровизације настала је, или се поновила, у периоду између два рата, о коме смо малопре говорили.
По нашем мишљењу, Настасијевићев став према песничком изразу, његов лични законик песничког савршенства, представља до последњих последица доведене принципе симболистичке поетике. Он је узимао реч као чаролију звука и ритма те испитивао каква се све дејства могу добити. Али он није хтео да магијом саме речи оствари поезију „празног“ као Маларме, њему је поезија била истоветна са пресудним у најчистијим треперењима онога што је сам звао – опет касно симболистички термин – „људском душом“. Ипак, не добијамо много ако га сврстамо међу симболисте, јер је та књижевна школа у тренутку расцвата Момчилове поезије већ увелико силазила са књижевне позорнице у читавом свету. Настасијевић је ученик симболиста, али је он сувише припадао себи, оригиналности свога талента и својих проналазака да бисмо га сврставали под наслове песничких школа. Он је више зачетник него довршилац извесних струјања у нашој поезији.
У оквиру укупног, разнородног писања Момчила Настасијевића, које обухвата скоро све књижевне родове, поезија је несумњиво најважнији и средишњи део. Настасијевић је песник пре и изнад свега. Али нову књижевну мисао коју је он доносио настојао је да примени и у другим областима. Можда у томе има нечег карактеристично нашег; осећајући да не може одмах да образује читаву књижевну школу или покрет, он је, у својој усамљености, решио да буде и учитељ и следбеник. Покрећући нешто што је њему морало изгледати као читав књижевни препород, он је поверовао и да га сам мора и може остварити. По нашем мишљењу, он је у својим песмама и најдаље и најдоследније и најстварачкије спровео своје принципе; у драмама, причама и есејима, он их је применио и објашњавао. У песмама је био учитељ, у причама и драмама био је свој сопствени ученик. Његова мисао је сведена на суштине у његовој поезији; ко је разумео његове песме, може бити сигуран да ће разумети целог Момчила.
1964.
Извор: Момчило Настасијевић, Пет лирских кругова, издавач: ИО Слово љубве (Београд, 1981.)
Извор: Глиф
