Пише: Боавентура де Соуза Сантош
Превод: Журнал
Сакаћење
Све се одиграло толико брзо да је мало ко то уопште примијетио. За свега петнаест година Европа је од великог континента постала тек мали потконтинент. Године 2010. формално је успостављен Европски простор високог образовања (EHEA), чија је изградња започела Болоњским процесом 1999. године. Циљ је био да се створи заједнички систем лако читљивих и међусобно упоредивих универзитетских диплома, као и механизми који ће гарантовати њихов квалитет.
Државе које су учествовале (односно учествују) у Европском простору високог образовања (EHEA) јесу: Албанија, Андора, Јерменија, Аустрија, Азербејџан, Бјелорусија, Белгија, Босна и Херцеговина, Бугарска, Казахстан, Ватикан, Кипар, Чешка Република, Хрватска, Данска, Словачка, Словенија, Шпанија, Естонија, Финска, Француска, Грузија, Грчка, Мађарска, Ирска, Исланд, Италија, Летонија, Лихтенштајн, Литванија, Луксембург, Малта, Молдавија, Црна Гора, Низоземска, Сјеверна Македонија, Норвешка, Пољска, Португалија, Уједињено Краљевство, Румунија, Русија, Сан Марино, Србија, Шведска, Швајцарска, Турска и Украјина — укупно 49 држава.
Петнаест година касније, Европа је себе сакатила — или је била осакаћена: данас она обухвата мање од трећине некадашњег простора, једну мини-Европу. У оквирима тог данашњег, скученог простора, она настоји да Европљане убиједи како је питање живота и смрти очувати тај мали комад источне Украјине, културно руски (и управо због тога — тек сада — проглашен неевропским).
Једна од држава тог некадашњег великог европског простора — Турска — била је та која је, два мјесеца након избијања рата у Украјини, посредовала у постизању споразума између Русије и Украјине с циљем окончања рата. Турски аргумент којим су убјеђивали зараћене стране био је једноставан: тај спор не вриједи покоља који ће произвести, јер ће, у сваком случају, Донбас, Луганск или Крим — били украјински или руски — остати европски.
Тај аргумент није увјерио Европљане и Американце формиране у хладноратовском духу, јер су они одавно напустили идеју „заједничког европског дома“ коју је предлагао Горбачов, а која је, занимљиво, и даље била присутна у европском високом образовању.
Уопштено гледано, сакаћења су прије знак слабости него снаге. У овом конкретном случају, раскид између мини-Европе и Русије представљао је кључни фактор у убрзавању европског опадања.
Увреда
Мини-Европа постала је предмет подсмијеха у Сједињеним Државама, које су, много прије догађаја на Мајдану 2014. године, настојале да европску вазалност искористе како би неутралисале глобални успон Кине. Европски лидери били су исмијавани у Вашингтону, као и Зеленски, предсједник Украјине, кога аутор назива нелегитимним.
Нелегитимним у очима Бијеле куће: ако је Николас Мадуро нелегитиман јер је наводно фалсификовао изборе, онда је Зеленски — према тој логици — двоструко нелегитиман: јер није одржао изборе и јер није расписао референдум о окончању рата.
Исмијавање политичких лидера значи понижавање народа које они представљају, какви год ти лидери били. Понижење европских народа одигравало се на различитим позорницама — у УН-у, у Давосу, у Овалном кабинету Бијеле куће — али су најзначајније биле Минхенске безбједносне конференције.
Тако је 2025. године потпредсједник Џеј Ди Венс одржао говор, а 2026. године државни секретар Марко Рубио. Вазални коментатори вазалних европских медија видјели су велике разлике између та два говора и, толико утонули у понижење, чак су други говор дочекали као похвалу и аплаудирали му.
Наравно, постојале су реторичке разлике, али — супротно мишљењу тих коментатора — оне нису биле усмјерене ка европској публици, која за њих није релевантна. Биле су намјењене америчкој јавности и милијардерима који ће финансирати предизборне кампање — било Венсову, било Рубиову.
Њих двојица су главни кандидати унутар Републиканске странке за предстојеће предсједничке изборе, а надметање међу њима је жестоко. Као Латиноамериканац, Марко Рубио мора бити још радикалнији у одбрани западних хришћанских вриједности како би придобио, прије свега, утицајни ционистички лоби који ће имати пресудну улогу на наредним изборима.
У суштини, рекли су потпуно исту ствар: Европа нема будућност као релевантан међународни актер, а крајње десне политичке снаге најпоузданије су за управљање мини-Европом јер су најефикасније у гушењу побуне грађана против приоритета који се даје војној потрошњи и одбрани од пријетњи које грађани уопште не виде.
Венс је био бруталан у свом понижавању. Рубио је, напротив, обасуо Европу похвалама за њену наводно славну прошлост: „Пет вијекова, све до краја Другог свјетског рата, Запад се ширио — његови мисионари, ходочасници, војници и истраживачи напуштали су његове обале, прелазили океане, колонизовали нове континенте, градили огромна царства и ширили се широм свијета“, наставио је Рубио, инсистирајући да би европски партнери требало да буду „поносни“ на ту историју ако желе да сачувају свој положај у свијету.
То је најбесрамнија апологија колонијализма коју сам икада прочитао. Сва људска патња коју је колонијализам нанио покореним народима — од истребљења читавих популација, преко ропства, до пљачке природних ресурса — претворена је у својеврстан „кредит“ Европљанима.
Али суптилност (или, боље речено, грубост) овог аргумента не лежи ту. Она лежи у ономе што остаје неизречено: „ми, Американци, легитимни смо насљедници те историје и, стога, једино ми имамо право и легитимитет да спроводимо колонијализам — било у Венецуели, Палестини, Куби или на Гренланду.“ И Европљани су аплаудирали, исто онако како су некада аплаудирали аутодафеима Инквизиције на европским градским трговима.
Боавентура де Соуза Сантос: Да ли се Европа наоружава или разоружава?
Рат
Мини-Европа је увучена у рат који није изазвала, али који жели да искористи како би себе увећала у огледалу сопствених илузија — као Хампти Дампти који покушава да се поново састави. Тај рат изгледа регионалан, али може бити прва фаза глобалног сукоба (Иран се намеће као главни кандидат за наредну етапу).
Ратови увијек почињу као велико изненађење за мање пажљиве — а то је већина грађана. У једном филму чијег се наслова не сјећам, радио-спикер се обраћа запрепашћеним норвешким сељацима: „Имамо трагичну дужност да саопштимо нешто што никада нисмо могли замислити: рат је почео.“ Тако ће једнога дана бити и код нас, можда и прије него што мислимо.
Ако не знамо како ратови почињу, знамо како се завршавају: преговорима или капитулацијом једне од зараћених страна. Када је већ било јасно да ће Њемачка изгубити рат, Савезници су предложили преговоре. Хитлер је то одбио. Посљедице су биле разорне, а капитулација је на крају ипак потписана. Ако преговори између Русије и Украјине не успију, услиједиће капитулација — и по свему судећи то ће бити капитулација Украјине, односно онога што од ње остане.
Трагедија Европе јесте то што се Њемачка у сваком вијеку изнова појављује као највећа пријетња миру на континенту. Тренутно су двоје Нијемаца најгласнији вjесници рата. Европска комесарка Урсула фон дер Лајен, која је у Минхену заговарала рушење „круте баријере између цивилног и одбрамбеног сектора“. И њемачки канцелар Фридрих Мерц, који покушава да увјери Европљане да је најмоћнија војска — Бундесвер, наводни легитимни насљедник Рајхсвера.
Зашто му је потребна та моћ? Да омогући неко ново „коначно рјешење“, овога пута усмјерено ка окончању Русије? Биће, свакако, успјешни колико су били и у претходном „коначном рјешењу“ против јеврејског народа.
