Пише: Асад АбуКалил
Превод: Журнал
Овај тренутак у историји Сирије био је неизбјежан: режим Хафеза ал-Асада и његовог сина Башара ал-Асада био је предодређен да се уруши. Сада је нестао.
Владавина странке Баас у арапском свијету, које је такође сада окончано, показало се као катастрофално искуство арапске тираније. Постоје различити облици арапских тиранија, од којих је већина била прихватљива за западне савезе и Израел. На примјер, споразуми о нормализацији односа с Израелом под покровитељством Вашингтона, који захтијевају консолидацију и ширење арапског деспотског поретка.
Сиријски народ је живио деценијама под владавином Асадове династије. Како је могуће да је странка основана на принципима арапског јединства, социјализма и ослобођења Палестине завршила као режим заснован на владавини мањине (посебно у периоду Хафеза, али и његовог сина), који је сијао подјеле и фрагментацију у Сирији и арапском свијету?
Како је републиканска странка основана на идејама модерности успоставила републиканску породичну династију, гдје син насљеђује предсједничку функцију од оца? То је била династија успјешна једино у очувању своје власти примјеном сирове силе. Сиријски народ није био консултован у вези са династичким насљеђивањем власти, а сиријски устав морао је бити измијењен када је Хафез умро 2000. године, јер је његов син био сувише млад да постане предсједник.
Сирија – срећна нова 2011. година, или све мирише на још једну Либију
Отац
Хафез ал-Асад је имао кључну улогу у управљању Сиријом од 1963. године (седам година прије него што је извео пуч који га је учинио неоспорним лидером Сирије), када је био дио завјереничког војног круга који је касније преузео контролу над сиријским огранком странке Баас и владом Сирије.
Хафез је био дио баасистичког војног круга који је преузео власт 1966. године, али је Салах Џадид био човјек на челу режима. Џадид се сукобљавао са Хафезом, својим министром одбране. За разлику од Хафеза, Џадид је, упркос томе што је био немилосрдни диктатор попут својих савезника, био принципијелан.
Џадид је вјеровао у народноослободилачки рат за ослобођење Палестине и помагао је у наоружавању и финансирању палестинских отпорничких група. Хафез није одобравао оно што је сматрао авантуризмом код Џадида и страховао је за опстанак режима пред израелским пријетњама.
Љета 1970. године, током Црног септембра (када се јордански режим сукобио са снагама ПЛО-а), Џадид је желио да пошаље сиријске трупе да подрже Палестинце, али је Хафез (као министар одбране) одбио да пружи ваздушну подршку. Неколико мјесеци касније, Хафез је збацио Џадида.
Историчар Хана Батаату ми је рекао да се Хафез плашио Џадида чак и док је овај чамио у затвору, јер је Џадид имао подршку унутар оружаних снага и био је цијењен због свог ненаметљивог понашања и избјегавања јавности.
Народ Либана је — повремено — живио под доминантном влашћу Хафеза ал-Асада, који је слао своје људе у Либан да убијају противнике. Цијелу његову владавину обиљежила је употреба унутрашње и спољашње силе.
Крваво непријатељство између Хафеза ал-Асада и Садама Хусеина разорило је регион, изазвало многе епизоде насиља и доминирало арапским самитима. Хафез је био лукав и прорачунат, али бруталност је била обиљежје његове владавине. Управо захваљујући томе је дошао на власт и остао на њој.
Хафез је угушио своје противнике у Сирији и Либану. Борио се у рату против Израела 1973. године, али је, као и египатски лидер Анвар ел-Садат, користио измишљену побједу како би учврстио легитимитет свог режима.
То што се борио 1973. године подигло је Хафезов углед, с обзиром на поразно понашање других арапских армија 1967. године. Међутим, рат 1973. завршио је тако што је Израел задржао окупациону контролу над Голанском висоравни и другим територијама.
Режим је могао, и требао, пасти 2011. године. Сиријци су били уморни од бруталне владавине која је прешла са оца на сина. Животни услови у Сирији су се погоршавали, а економија услуга стварала је богату пословну класу која није марила за сиромашне, посебно у руралним подручјима.
Петнаест разлога за слом режима
Постоји много разлога за изненадни пад режима ал-Асада током протекле седмице, који је кулминирао падом Дамаска у недјељу, али то је годинама припремано:
1. Режим је изгубио подршку у руралним подручјима, посебно након што је усвојио неолибералне политике како би удовољио западним силама. У раним годинама баасистички режим је био на страни сељака и радника, али то није потрајало. Режим Башара ал-Асада покушао је да опонаша политику „отворених врата“ сусједних економија, што је додатно продубило јаз између богатих и сиромашних.
2. Подршка групама отпора довела је до западних и израелских санкција и одмазди, а санкције су, као и обично, кажњавале сиријски народ, а не функционере режима. Када се генерал Колин Пауел састао са Башаром ал-Асадом 2003. године, изнио је захтјеве САД. Они нису укључивали реформу, демократију или владавину права. Напротив: све што су САД интересовало било је помирење са режимом и прекид подршке и пружања уточишта либијским и палестинским групама отпора.
3. Корупција међу владајућом елитом је расла и постајала све гора у посљедњим годинама, са ширењем илегалне трговине дрогом и проституције за коју се наводи да је контролише Махер ал-Асад, Башаров брат и његова десна рука.
4. Убиство либанског бизнисмена и бившег премијера Рафика Харирија, као и оптужбе за умијешаност против Башара, резултирали су готово потпуном изолацијом сиријског режима (који је касније избачен из Арапске лиге након избијања устанка 2011. године). Заливски режими успјели су да мобилишу арапску сунитску секташку нетрпељивост према режиму након атентата. (Да ли је заиста сиријски режим или Хезболах стајао иза тога? Чини се да западно-израелски савез не може да одлучи. Понекад оптужују Хезболах, а понекад Башара).
Реј Мекговерн: Повратак неоконзервативаца на сиријско ратиште
5. Сиријски режим је у посљедњим годинама склопио фаустовски договор са УАЕ — и у мањој мјери са Саудијском Арабијом. Чини се да је недавно индиректно преговарао са САД, преко УАЕ, о постепеном дистанцирању од Ирана у замјену за ублажавање неких санкција. Наводи се да је Башаров договор са УАЕ (архинепријатељем Турске) разбјеснио Ердогана, који је на крају подстакао побуњенике да крену у офанзиву. Иран и Хезболах су морали да сазнају за те преговоре са УАЕ и сигурно нису били задовољни. Иранци и Либанци су гинули борећи се за режим, док је он иза њихових леђа правио договоре са њиховим непријатељима.
6. Режим је одбио да научи лекције из 2011. године. Када је Башар консолидовао своју власт над дијелом Сирије 2016. године, одбио је да понуди уступке умјереној опозицији (од којих су неки били секуларни љевичари са везама у Москви). Био је опијен побједом над побуњеницима, као да је ту побједу остварила искључиво његова војска. Није желио да дијели власт и сматрао је компромисе издајом насљеђа свога оца.
7. Башар је арогантнији од свога оца. Хафез је говорио народу, држао (посебно у раним годинама своје владавине) дуге говоре и давао интервјуе арапским и западним медијима. Башар је преферирао искључиво западне медије (а касније руске медије). Никада се није потрудио да се обрати свом народу, чак ни прије него што је побјегао у Москву на сигурно. Његова ароганција била је очигледна током свих година сиријског рата. Никада није показао интересовање за приближавање народу, чак ни када је преузео власт одмах након очеве смрти. Ово је човјек који је одрастао у кући деспота и којег је окружење одгајило као краљевског наследника.
8. Башар је неприципијелан човјек, који никада није изразио вјеровање у начела странке Баас, владајуће странке. Његов отац такође није био принципијелан, али је барем формално подржавао идеју арапског национализма. Башар је чак флертовао са сиријским национализмом, што је у супротности са арапским карактером странке Баас. У економским питањима, залагао се за неолибералне реформе, док је владајућа странка пропагирала арапски социјализам.
9. Режим је катастрофално управљао арапско-израелским конфликтом. Иако је од 1970-их пружао подршку разним групама отпора, такође се борио против палестинског отпора 1976. године, када је извршио инвазију на Либан како би спасио десничарске, про-израелске милиције од потпуног пораза. Од 1973. године, режим се није трудио да ослободи Голанску висораван, док је Либан покренуо врло успјешну кампању отпора која је на крају истјерала Израел из Либана 2000. године. Асадов режим је трпио стотине израелских ваздушних удара без икаквог одговора. У арапском свијету, сиријски режим је годинама био предмет исмијавања због одговора на израелске нападе: „Сирија бира вријеме и мјесто битке.“ Током прошле године, Башар и режим остали су нечујни на израелски геноцидни рат у Гази.
10. Бруталност и дивљаштво сиријског режима од 1970. године запечатили су његову судбину и ставили тачку на владавину странке Баас (која је проглашена илегалном у Ираку 2003. године). Нешто је у баасистичким режимима (и у Сирији и у Ираку) обиљежило њихову крајњу бруталност и дивљаштво у поступању према дисидентима и противницима. Оба режима су прогонила дисиденте и изван својих земаља како би их убили. Многи противници сиријског режима убијени су у Либану. Баасистички обавјештајни апарати били су познати по осмишљавању нових и изопачених метода мучења. Мучење је примјењивано без изузетка, без обзира на оптужбу или године затвореника. Баасистички режими нису се устручавали да стекну репутацију бруталности, јер је та репутација ширила страх међу становништвом. И Сирија и Ирак под Баасом вјеровали су у страх као средство владавине (иако ни друге арапске земље не избјегавају коришћење страха, нарочито данашњи УАЕ и Саудијска Арабија). Сиријски затвори били су познати по својим нехуманим условима и широкој употреби мучења. Сирија је успјела да прошири владавину страха и мучења на Либан, када је доминирала његовим политичким системом од 1987. до 2005. године.
11. Башар никада није научио како да управља односима са арапским деспотима. Његов отац је успијевао да изнуди милијарде од Саудијске Арабије у замјену за политичке уступке и компромисе. Башар је рано одбацио арапске лидере, посебно када их је држао лекције током арапских самита. Није имао ниједног пријатеља међу арапским лидерима, док је његов отац имао јаке везе са египатским и заливским лидерима.
12. Простор за изражавање био је изузетно ограничен под Баасом. Сваки покушај преиспитивања или благо критиковање режима завршавао би се оштрим казнама, без обзира на године прекршиоца. Право на политичко изражавање било је резервисано само за оне који су хтјели величати режим раскошним језиком.
13. Баасистички режими у Сирији и Ираку прибјегавали су екстремним облицима култа личности, незабиљеженим на другим мјестима осим у Албанији и Румунији под комунистичком влашћу. Статуе лидера подизане су у већини градова и села, а поштовање и обожавање лидера било је дио школских курикулума. Обожавање лидера проширивало се и на његову породицу, што је било дио изградње републиканских династија у оба режима.
14. Идеја династије у републици је неприхватљива за сиријски народ. Сирија је модерна држава и није навикла на династичку власт попут оне у земљама Залива. Људи су толерисали власт Хафеза ал-Асада само под притиском, а он је морао прибјећи масовном насиљу (као што је било у Хами 1982. године) да би остао на власти.
15. Режим је био заснован на секташкој основи. Од када је Хафез ал-Асад преузео власт 1970. године, режим је имао алавитски карактер и базу, иако Алавити чине само 14 процената становништва. Већина највиших функција у влади за вријеме Хафеза ал-Асада била је резервисана за Алавите, који су често били у сродству са предсједником. Режим Садама Хусеина био је мање секташки у том погледу. Башар је покушао да укључи још више Алавита на високе положаје у влади, али породица је и даље држала кључне полуге власти.
Улепшавање имиџа џихадиста
Сирија је мултиконфесионална земља са дугом историјом толеранције и државности која је нарушена и изопачена током владавине странке Баас. Нова офанзива побуњеника координисана је од стране спољних сила, првенствено САД-а, Израела и Турске. Побједничке милиције своје поријекло вуку од ИСИС-а и Ал-Каиде, иако западни медији инсистирају на улепшавању њиховог имиџа и називају их једноставно „опозицијом.“ Ал Џазира (и катарска влада која стоји иза ње) одиграла је велику улогу у подршци побуњеницима и ширењу пропаганде у њихово име. Прерано је предвиђати специфичне контуре управљања у Сирији, али је мало вјероватно да ће сиријски народ уживати стабилну и демократску власт. Као у Судану, Сирији, Либану, Јемену, Либији и Ираку, америчко-израелски савез води жестоку кампању уништавања држава и друштава у многим арапским земљама, све како би израелска фашистичка држава осјећала сигурност.
И САД има доказану историју: може, и хоће, замијенити режим — без обзира колико одвратан и окрутан био — још горим режимом. Режим који су САД успоставиле у Авганистану 2001. године био је толико одвратан да је народ Авганистана преферирао Талибане. Људи у Либији и Ираку сада с носталгијом гледају на владавину претходних режима.
Патње сиријског народа вјероватно неће ускоро престати, а сукоби између разних оружаних милиција могли би довести до ситуације сличне оној у Авганистану након пада комуниста 1992. године.
Ас`ад АбуКалил је либијско-амерички професор политичких наука на Калифорнијском државном универзитету у Станислаусу. Аутор је дјела Историјски рјечник Либана (1998), Бин Ладен, ислам и амерички нови рат против тероризма (2002), Битка за Саудијску Арабију (2004) и водио је популарни блог The Angry Arab. На Твитеру пише као @asadabukhalil.
Извор: Consortium News
