Пише: Бојана Топаловић
Као културно и друштвено тло, Босна и Херцеговина свијету постаје инте – рестантна тек у деветнаестом вијеку. Тада долази до крупних промјена, при чему аустроугарска окупација Босне и Херцеговине засигурно представља најзначајнији догађај тога доба.
Тада се Босна нашла на историјској и културној прекретници. Створена је нова духовна и друштвена ситуација, при чему је „фолклорна и устаничка традиција, вијековима потхрањивана у свијести херцеговачких горштака, била суочена са духом новог времена, које је постављало нове проблеме и захтијевало нове научне борбе“.
Иако је Мостар, као најзначајнији културни центар тога доба, имао извјесног књижевног значаја и у доба османске владавине, тек у деветнаестом вијеку се на тим просторима зачиње књижевни рад на народном језику, намијењен широј читалачкој публици. „У првој половини XIX века почела је уМостару извесна књижевна делатност и међу нашим српским елементом. О каквом књижевном занимању до тог времена међу нашим људима у Мостару нема никаква спомена; чак и у блиском манастиру Житомишљићу кроз цело време његова рада није се јавио ниједан спис који би био шта друго него обичан препис са старих образаца. Књижевног рада није било ни у још развијенијој српској средини у Сарајеву. И све то из простог разлога, што наш грађански, трговачки и занатлијски сталеж није још био толико духовно развијен, да би сам могао продуктивно дјеловати у књижевности, а оскудно образовани свештеници задовољавали су и себе и своју паству довољно кад су свесно вршили своје верске и националне дужности“. Прву генерацију писаца која је претходила часопису Зора и њеним ауторима чинили су Серафим Шолаја, Прокопије Чокорило, Јоаникије Памучина, Ато Марковић Сломо, Лука Грђић и Ристо И. Иванишевић. Њихово стваралаштво заснивало се на народној књижевности, а све ово је само у назнакама најављивало мостарско књижевно чудо које се десило крајем деветнаестог и почетком двадесетог вијека. „Новији књижевни покрет који се јавио у Мостару крајем XIX века само је у врло малој мери, и то тек у првим почетцима, настављао рад ових старијих претходника. Он се развијао по друкчијим условима и са потпуно друкчијом ориентацијом“.
Нови облик културе развио се најприје кроз рад Српског пјевачког друштва „Гусле“, гдје су се окупљали интелектуалци заинтересовани за књижевност, али и друге области културе.
Кроз рад друштва „Гусле“, које је основано 1888. године уМостару,Мостарци су се књижевно васпитавали и ширили свијест о значају наше народне књижевности. „Гусле“ су, како наводи Јован Радуловић, „постајале установа у којој се скупљао главни друштвени, културни и национални живот Мостара и Херцеговине кроз коју су се васпитавале читаве генерације. Оне постају огњиште просвећености свих варошких сталежа и расадник мисли о народном буђењу. И не само то. Све касабе херцеговачке – Невесиње, Гацко, Билећа, Требиње, Љубиње, Коњиц, Чапљина и села Бијело Поље и Опличићи – били су под њиховим очима, од њих добијали моралну, а од српске православне општине материјалну помоћ“.
Друштво „Гусле“ биле су мјесто на ком се херцеговачко становништво могло снабдјети најновијим насловима и простор у ком су се пратила сва књижевна и културна дешавања. Појавом Друштва Мостар се преображава у значајан културни, просвјетни и духовни центар. Свакодневни сусрети у просторијама Друштва били су добра прилика за расправу о књижевности, за размјену књижевних вијести и књига, али и шанса за прве литерарне покушаје.
Из такве атмосфере и баш на том мјесту поникла је идеја о оснивању једног књижевног часописа. Мостарски лист Зора покренули су крајем 1895. године Светозар Ћоровић, Алекса Шантић, Јован Дучић и Атанасије Шола, а први број објављен је 1896, и то без икаквог увода или програма. Почео је пјесмом Алексе Шантића „Остајте овђе“.
Захваљујући младим ентузијастима који су све своје снаге уложили у развој новог културног круга и покренули лист Зора,Мостар је доживио препород и постао центар културе и духовности у Херцеговини. Током свог излажења, лист Зора је четири пута мијењао уреднике, али и сараднике. Као најзначајнији за покретање листа помиње се Светозар Ћоровић, писац који је био на путу афирмације и кога су красиле добра организација и истинска жеља за величањем националних и патриотских идеала. И поред препрека и забрана, он на крају проналази пут за остварење своје замисли. За врло кратко вријеме организује покретање новог листа, Зоре која је заиста обасјала тада заосталу и непросвећену Херцеговину.
Од самог почетка Ћоровић пише кулурним прегаоцима, молећи их за прилоге и помоћ око Зоре. Обраћа се Илариону Руварцу, Ђорђу Ђорђевићу, Милану Павловићу, Вељку Радојевићу, Јовану Ђорђевићу, Сими Матавуљу, Антуну ГуставуМатошу, Драгутину Илићу, Тихомиру Остојићу и другим.
Да је његова жеља за што већим бројем културних сарадника огромна видимо и из његовог начина писања. Чак и ако се у кратком временском размаку обраћа више пута истој особи, не заборавља да напомене да су му потребни радови и претплатници за Зору. И у случајевима када предмет писма није Зора, на крају не изостаје њен помен. Тако су честе реченице: „Пошаљи ми што год за наш лист“, „Скупи нам претплатнике за Зору и пошаљи што“, „Збиља, да ли ћете бити тако добри, да нам пошаљете што год за Зору“, „И опет вас молим, да ми пошаљете што год за Зору“…
Предан Ћоровићев рад и слање писама широм региона уродили су плодом, па су му сарадњу обећали и радове за први број послали: Марко Цар, Драгутин Илић, Ленски (Милета Јакшић), Јован Дучић, Вид Вулетић – Вукасовић, Окица Глушчевић, Света Јакшић, Илија Вукчевић, др Милан Јовановић, Бранислав Нушић, Стеван Матијашић, Нићифор Дучић и још неки. Касније се овим писцима прикључило још угледних имена тога доба: др Милан Савић, Јован Јовановић Змај, Стеван Сремац, Лаза Костић и други. Наравно, уз ове писце подразумијевали су се Шантић и Ћоровић који су се одмах ангажовали као уредници, преводиоци, критичари и стални сарадници.
Чињеница да се за први број листа одазвао велики број сарадника наводи нас на закључак да је Зора заиста била израз духовне потребе мостарских књижевника да своју учмалу средину претворе у културни и образовни центар. Искреним и пожртвованим радом то су и успјели. „Зора је“, како наводи Љубица Томић Ковач, „у српске домове ушла као давно очекивани гост: прихватили су је и млади и стари, у Мостару и ван њега. Из једне веома оштећене књиге претплатника за 1897. годину, која се чува у Радној соби Алексе Шантића у Мостару, може се разабрати да су Зору примали у Београду, Сарајеву, Бањој Луци, Загребу, Новом Саду, Требињу, Јабланици, Неготину, Крушевцу,Шапцу, Нишу, Земуну, Митровици, Карловцима, Бихаћу, Фочи, Дервенти; Зора је стизала у Бар, Сплит, Дубровник и многа друга мјеста у Војводини, Далмацији, Хрватској и Црној Гори. Зора је путовала чак и у Кијев, Берлин, Грац, Трст. Читали су је књижевници, студенти, професори, ђаци и богослови, домаћице, официри – рекло би се сав иоле писмен свијет.“7 Дакле, лист је из године у годину био све траженији, што је уреднике наводило да буду само бољи и иновативнији. Након Ћоровића, лист настављају да уређују Јован Дучић и Алекса Шантић, пјесници који су заједно и „пропјевали“ у сомборском листу Голуб. Уочавају се разлике у односу на претходно уредништво, гдје су се, умјесто обавезних стихова на почетку, сада могли наћи уводни текстови на неку од актуелних тема из српске науке и културе. Очигледне су и промјене у избору текстова, а нарочито превода. Пратећи претходника Ћоровића, Дучић је заједно са Шантићем константно радио на повећању броја претплатника и сарадника. Ипак, као најзначајнији уреднички печат који је Дучић оставио јесте еманциповање Зорине публике и формирање књижевног укуса код читалаца.
У овом периоду Зора је око себе окупила пјеснике друге генерације мостарских муслимана. Међу њима се посебно истичу Осман Ђикић из Мостара, Омер Сулејманпашић из Бугојна и двојица Авда Карабеговића из Модриче. Осман Ђикић до краја остаје као један од најзначајнијих Зориних сарадника, иако због сарадње са српским часописима наилази на различите непријатности.
Шантић у уредништву Зоре остаје до краја 1898. године, иако је те године Дучић скоро све активности обављао сам. Али не без разлога. Од 1897. године Алекса се снажно борио за очување „Гусала“. У моменту када је распуштена црквено- школска општина и уведен комесаријат и „Гуслама“ је одузето право јавности. Зато се Шантић на све начине трудио да одржи Друштво и да у њему очува стари дух борбености. Све послове око Зоре преузима Дучић, потписујући се као „власник и уредник“.
Дучић остаје на мјесту уредника Зоре до 1900. године. У првом броју Зоре из 1900. године, на посљедњој страници, Дучић пише изјаву у којој каже да мјесто уредника Зоре препушта свом пријатељу и сараднику Атанасију Шоли. Разлог про – мјена у уредништву листа је Дучићев одлазак на студије у Женеву.
Атанасије Шола је човјек који је уз Зору био од самог почетка. Данас његов лик и дјело нису познати али, како наводи Ђуро Гавела, „без њега мостарска књижевност тога времена не би била сасвим онаква каква је била“.8 Био је Зорин „унутрашњи“ члан и анонимни уредник пуне четири године. Многи га сматрају и душом часописа. Захваљујући образовању које је стекао у Паризу и Трсту пратио је стране књижевне часописе и на тај начин утицао на изглед и садржај Зоре. Уређивао је Зору двије посљедње године њеног постојања. У том периоду, у погледу садржаја, ништа се није измијенило. Наставио је рад свог претходника и пријатеља Дучића. Његова главна брига била је да сачува старе и стекне нове сараднике и претплатнике. У томе је имао много успјеха јер су у том периоду сарадњу Зори пружили најугледнији писци и критичари тога доба: Јован Јовановић Змај, Љубомир Недић, Симо Матавуљ, Стеван Сремац, Слободан Јовановић, Павле Поповић, Јован Скерлић и Иво Ћипико.
Унаприједио је Зору у визуелном смислу, па се на корицама нашла слика дјевојке, што је знатно побољшало репутацију листа. Борио се за сарадњу Срба, Хрвата и муслимана у Босни и Херцеговини, а посебно је био близак са поменутим Османом Ђикићем. С тим циљем припремао је и „мухамеданску“ Зору. Љубица Томић Ковач наводи да се у Музеју Херцеговине у Мостару налазе Шолини записи који то и свједоче9 али, нажалост, тај број никад није изашао.
Сам Шола није писао, за вријеме постојања листа оставио је само неколико кратких текстова. Када се Зора угасила, завршио се и његов књижевни рад. Зора престаје да излази крајем 1901. године. Први ралог за њено гашење је финансијске, а други општесрпске природе. Уредници су били убијеђени да нови лист, Српски књижевни гласник, који је тада почео да излази у Београду, треба да окупи све снаге и да их не треба растурати по малим срединама као што је Мостар.
Размишљајући о овом кратком прегледу Зоре лако закључујемо да је, без обзира на то ко је сједио на мјесту уредника, овај часопис постао и до краја остао институција која је око себе окупила најбоље културне ствараоце онога доба. Јасно је да је ангажовање мостарских интелектуалаца било несебично и да их је само једна идеја гурала напријед. Зора је управо резултат тога. Током свог излажења, Зора биљежи шездесет девет бројева, међу којима су и три тематска. Прва два броја посебна су и другачија због тога што су тематски, али и зато што представљају скуп текстова посвећених великим и важним именима српске књижевности – Јовану Јовановићу Змају и Петру Петровићу Његошу. У трећем, такође значајаном тематском броју, обрађено је важно питање женске еманципације и присуства жена у књижевности.
Праћење и биљежење значајних датума српске књижевне историје доказ је да су мостарски интелектуалци имали изграђен књижевни укус, али и да су педантно истраживали и пратили књижевне и културне токове и актуелне догађаје вриједне помена.
Змајев тематски број
Први тематски број Зоре објављен је 1. јуна 1899. године. Посвећен је пјеснику Јовану Јовановићу Змају, а повод за настанак овог броја јесте прослава педесето – годишњице његовог књижевног рада. Потписник првог тематског броја Зоре је уредник Јован Дучић. Његови пријатељи и сарадници, Шантић, Ћоровић и Шола, овај свечани број лично су предали Змају, о чему обавјештавају и читаоце на посљедњој страници часописа. Отпутовали су у Загреб на свечану академију организовану у част педесетогодишњице Змајевог књижевног стваралаштва и том приликом уручили му у свилу повезано издање овог посебног броја Зоре.
Колико су Зорини покретачи били узбуђени и одлучни да Змајев број листа доведу на завидан ниво, са што већим бројем сарадника, види се и из писма Уредништва др Милану Савићу које преноси Снежана Илић у свом раду „Рад мостарског листа Зора“: „Наше Уредништво одлучило је да приликом Змајеве прославе читав свој јунски број посвети драгом његовом имену. (…) Двије ријечи довољне су да покажу ону љубав, коју сви дугујемо према великом јубилару. Онолико мастила колико се утроши у разне ‘споменице’ појединих госпођица, неће хтјети српски књижевници уштедити га – Змају Јовану Јовановићу. (…) Надајући се, да ћете и ви хтјети радо дати знака својег учешћа у овој великој свечаности, очекујемо ваш драги одговор“.10 На тридесет двије странице овог часописа исписане су ријечи у част великог родољуба и пјесника. Змајев број Зоре састоји се од стихова, мемоарских и андегдотских текстова, једног текста о Змају књижевнику и књижевног писма Николе С. Петровића о преводу Змајеве приповијетке „Видосава Бранковић“ на француски језик. Ово писмо представља завршни текст у часопису, а централни дио свакако припада Змајевој Споменици која садржи текстове писане за овај посебни дан. „Преко тридесет српских књижевника и културних радника уписало је у Змајеву споменицу своје ријечи љубави и поштовања према пјеснику који је оличавао срце читавог свог народа (…) Пјесници српски похитали су да стиховима оплету вијенац у славу Змајеву“.
Уводни стихови сабрани су под насловом „Змајевка“, а написани руком Стевана Бешевића – Петрова. Ову пјесму карактерише свечан и узвишен тон, па највише подсјећа на химну. Вјероватно је то и разлог због кога се нашла на првој страници листа. Пјесник исказује дивљење Змају, те најављује пјеснички вијенац који ће бити исплетен у његову част:
„Дични сине славна рода,
Српске нам те виле дале;
Благодарна срца наша
Теби поју пјесму хвале…
(…)Пола в’јека
Пјесма-јека
Нек’ нам љубав буде плод
В’јенац прави
Твојој слави
Још дугује српски род“
Стихотворја у част Змају даље се настављају кроз Шантићеву пјесму „Поклич Змају“ и једну дужу поему Авда Карабеговића Хасанбеговог под насловом „Пјесник“. То су искрени изрази љубави и поштовања према великом српском пјеснику:
„Ти љубимче божјег сјаја,
Ти си својом пјесмом жарком
Кроз облаке наших јада
Слао искре нових нада –
Што клонуле с вјером спаја; –
Од Тимока до Јадрана
Био мелем љутих рана,
Уздисаја…“13
У сваком стиху осјећа се узбуђење и искрено дивљење према човјеку који је читав свој живот посветио књизи и своме народу. То додатно потврђују и стихови Љубомира Лотића из пјесме посвећене Змају, која је такође добила своје мјесто у овом свечаном броју:
„Ти љубимче божјег сјаја,
Ти си својом пјесмом жарком
Кроз облаке наших јада
Слао искре нових нада –
Што клонуле с вјером спаја; –
Од Тимока до Јадрана
Био мелем љутих рана,
Уздисаја…“
Ове стихове можемо схватити и као увод у Змајеву Споменицу, скуп записа српских књижевника који су стигли са свих страна свијета. У Споменицу су стигла писма из Београда, Карловаца, Дубровника, Јајца, Трста, Цариграда, Приштине, Новог Сада, Рима, Митровице, Задра, Хајделберга, Земуна, Кикинде, из манастира Раваница и, наравно, из Мостара. Сви аутори су се подједнако дивили лику и дјелу Јована Јовановића Змаја и славили његово постојање и јубилеј.Могуће да су помало славили и привилегију да баш они буду његови савременици.
У Змајеву Споменицу уписали су се Осман Ђикић, Јован Скерлић, Антоније Хаџић, Лаза Костић, Нићифор Дучић, др Милан Савић, Светозар Ћоровић, Слободан Јовановић и други. Са стиховима се преплићу кратке прозне форме, а оно што им је заједничко јесте чињеница да из сваке ријечи и сваког записаног ретка исијава искрена љубав према великом родољубу и пјеснику – Чика Јови Змају. „Нема ту ниједне пјесме већег формата и трајнијег умјетничког израза, али такве какве су – у свом наивном старинском руху, достојанствених и егзалтираних тонова, оне свједоче о истинској љубави према Змају“.
У пјесмама Борислава Минића и Боже Николајевића препознајемо одређене одлике Змајевог стила. Са кратким стиховима и укрштеним римама, ове пјесме неодољиво подсјећају не неке Змајеве дјечије творевине:
„Сеја Нада наша мила
Невен лепи расклопила,
Забавља нас и весели:
Децо моја сваколика,
Чујте шта вам чика вели“
Са друге стране, кроз стихове Сергија Попића види се да је његова жеља да напише похвалну пјесму Змају била већа од његовог стварног умијећа да то и учини. У стилском смислу све дјелује несигурно, али то не умањује најљепше жеље упућене великом Змају:
„Анђели ће чути молбу,
чути херувими;
Намолиће вечног Бога
да нам те поживи!!“
Уз ове пјеснике, у вијенац Змајеве славе своје стихове уплели су Осман Ђикић, Миливој Радовић и Јован Симеоновић – Чокић. Можда ниједна од ових пјесама није касније пјевана и преписивана, али су све заједно у том тренутку представљале важна литератна остварења јер их је везало једно, оно најузвишеније – емоција. Чини се да су се српски писци много боље изражавали кроз кратке прозне записе, па су у Споменици надвладали стихове. „Љубав према Змају идентификована је са љубављу према српству, отаџбини, слободи“, што се види у готово свим записима. За наше писце Змај је био слобода, његово постојање означавало је спокој за српски народ. Тај народни став о Змају јасно је приказан кроз ријечи Јована Протића: „Када би се Српство имало персонифицирати символично – Змајева биста била би му највјернији израз“.
Похвале српском пјеснику у Споменици складно се нижу и надовезују једна на другу. Лука Грђић наводи да је омиљени српски пјесник „сву своју душу изли(ј)о у своју пјесму, а та пјесма одјекнула је у души сваког Србина“, Нићифор Дучић наставља да је Змајева поезија „духовна животворна храна српскому подмлатку“, док Шантић на крају поентира и затвара Споменицу ријечима: „Змајева је душа широко непомућено језеро, а небо, што се у њему огледа, то је Српство“. Ово су можда и најљепши искази дивљења и одушевљења упућени једном пјеснику.
Змај је био „човјек који је дуги низ година живио живот свог народа, патио и страдавао с њим, радовао се, надао, тјешио и бодрио“, што потврђују и ријечи Слободана Јовановића: „Он се изједначио са целим народом. Нема тог догађаја и народном животу у коме он није учествовао својим стиховима. (…) Он је заједно са својим сувременицима проживео све њихове значајне тренутке“. Био је човјек кога је довољно описивало само његово име, пјесник за ког није требало објашњење: „Шта да кажем? … Само име Змај, казује нам све!“
Све записе који су се нашли у Споменици везује једна заједничка нит, а то је огромна љубав и поштовање према пјеснику. Занимљиво је да ниједан овај запис не пише о Змају као књижевнику. У сваком тренутку Змај се везује за српство и заједништво. Милорад Павловић записује да је његова пјесма толико јака да представља везу међу људима на различитим крајевима свијета: „Кроз његову песму здрави се Србин са Тимока с братом од Невесиња; његовом песмом отпева лепа Далматинка косовској тужбалици. (…) Што је Змај певао, то су биле речи радости свега народа; то су били моји и твоји боли, моја и твоја туга, туга свију нас; зато песма његова налази толико одзива у душама свију нас“. Он сам је био једнак поезији, а то је најљепше исказао Јован Скерлић, рекавши да су „Змај и поезија за све живе нараштаје наше два истоветна појма“.
У овом броју часописа Зора нашла су се и три мемоарско-анегдотска текста који се по форми и садржају разликују од записа из Споменице. Ове приповијести засноване су на стварним догађајима и успоменама на Змаја. Писане су са намјером да сачувају од заборава одређене моменте из пјесниковог живота.
Тако Мита Калић у свом пригодном тексту пише о тренуцима које је као гимназиста провео са Змајем. Упућује му најљепше ријечи љубави и поштовања: „Киш- Јанош нам свима беше идеал; љубимац наш, понос ђачки, коме да смо могли, звезде бисмо доле поскидали да му место дијамантског прстења на ону руку натакнемо, којом онаке бајне песме писаше“.
Змају се нису дивили само омладинци, он је уживао љубав и поштовање читавог народа. Мита Калић пише да су окупљања народна била честа и да су се сви грабили за мјесто до Змаја. Овај текст је траг тога времена, доказ да је Нови Сад некад био културни центар у коме се „омладина око својих вођа купила, где год јој се само дала прилика, да у њину друштву ма што добро чује, ма чем ваљаном се поучи“.
„Каквог је ту академског разговора бивало, каквих узвишених мисли о књижевности, уметности, просвети и којечему другом, да ти уживање беше слушати ту науку, ту духовност, тај жар и одушевљење, сасвим што народу у бољитак иде“. Сигурно је да ове ријечи никад не би биле записане да није било Змаја и Лазе Костића, жила куцавица овог културног покрета.
Мита Нешковић у свом тексту „Бабиње“ чува од заборава најсрећнији догађај из Змајевог живота, рођење сина првенца. Културну елиту Новог Сада сели у Змајев дом, наводећи да су слављу присуствовали Светозар Милетић, Јаша Игњатовић, Ђура Јакшић, Лаза Костић и други. „Забава, шала, досетке и општа раздраганост текли су таком живом струјом, да чак ни ми малићи не имадосмо каде, да помислимо на спавање“
Текст „Покрађен Змај“ др Илије Огњановића говори о необичном догађају из Змајевог живота. Овај текст представља преписку два пријатеља, а тиче се крађе Змајеве гардеробе од стране непознатог човјека. Читајући ове записе, у свијести читаоца намеће се питање: да ли је овај текст вриједан свечаног броја Зоре?
Иако је наизглед другачији од осталих, и овај текст краси поштовање према Змају. На необичан и духовит начин, упоређујући га са највећим српским именима, писац ових редова пјеснику исказује љубав и слави педесетогодишњицу његовог књижевног рада: „Он је рад да твоје хаљине остави, те да их после 100 година прода каквом музеју.Шта мислиш, шта ће оне вредети за 100 година! Шта би сад човек дао за какав капут, што га је носио Доситије Обрадовић, или за какве гаће Бранка Радичевића?“
Сви ове текстове краси анегдотски садржај, што је сасвим природно и очекивано. Сам Јован Јовановић Змај, у чију част су и написани, био је велики забављач и хумориста. То свједоче и ријечи његовог пријатеља Мите Калића: „Ко није оног озбиљна, ћутљива и скромна Змај-Јована Јовановића у друштву слушао како креше досетку за досетком, збија шалу за шалом, говори у стиховима читаве здравице а који иначе кад говори већином муца, јер му речи не могу да достигну мисли, које лете као муње, тај не може да његову потпуну нежност схвати и оцени“.
Једини текст о Змају књижевнику у овом часопису написао је Стеван Жакула. Одмах на почетку ограђује се од доношења било какве оцјене Змајевог књижевног рада, наводећи да се „тај суд ишчекује с нестрпљењем“ зато што ће се „њиме потврдити или побити мишљења некојих књижевних критичара, који су до данас покушали да изреку своје мишљење о њему“.
Змај је своје стваралаштво започео на новим формама и правилима, збацујући „са себе окове оне неприродне струје псеудокласицизма“. Највише се угледао на Бранка Радичевића, „запјевао је онако, како је осјећао да његова душа у њему пјева. Не колебајући се много он је постао првим ваљаним учеником, а уједно и нашљедником, Бранковим“.36 С обзиром на ову чињеницу, често се постављало питање Змајеве индивидуалности и оригиналности, што Жакула у овом тексту детаљно објашњава.
Иако је у почетку звук Змајеве лире њежан и тих, касније постаје све јачи и бурнији. Управо овај моменат појачавања лирских акорда Жакула сматра Змајевим „откидањем“ од Бранкове поезије. Змај, за разлику од Бранка, постаје субјективни пјесник, што га одмах издиже изнад сумње о његовој индивидуалности. Змај је тада, како наводи Жакула, српској књижевности подарио нови вид и неки нови образац лирике.
„Јасно је, да Змаја, као лирика, највише карактеришу Ђулићи и Ђулићи увеоци. То су два циклуса чисте субјективне лирике Змајеве; један пун радости и заноса, други пун туге и јада, а обадва пуна њежне љубави“.37 Ова два циклуса се надопуњују и међусобно објашњавају један другог. Један од другог се никако не могу одвојити, а да се смисао не изгуби. И један и други циклус говоре о љубави, али из различитих перспектива. У другом циклусу из љубави јача једно ново осјећање: туга. Змај након своје среће и љубави најискреније и најсубјективније са нама дијели своју тугу и бол. Потпуно се предаје читаоцима. Управо „та субјективна лирика Змајева чува и сачуваће Змајево име од заборава, ти „љубавни откуцаји“ јесу и остаће дробан бисер српске поезије“. Друга важна црта Змајевог пјесништва је патриотизам. Жакула наводи да је Змај превазишао Бранка у погледу патриотске поезије и постао „српскијем бардом“. „У Змајевим су патриотским пјесмама покупљени најдивнији моменти новије српске историје. (…) Ни један важнији покрет српскога народа није прошао мимо њега неопажен, свагда је он умио наћи момената, када да даде израза своме одушевљењу као Србин“.
По Жакулином мишљењу, Змајева сатира је много јача од Бранкове и било чије у српској књижевности. Сматра да је Змај постао сатиричар из љубави према свом народу: „Њега је тицала у срце свака мана народна, свака оштрица, окренута према његову народу, крварила је и њега“.40 Он се борио против неправде и угњетавања народног, па је његова сатира залазила у поље политике. Змај је живио за народ, он је заправо значио народ.
На крају Жакула наводи можда и најљепшу особину пјесниковог стваралашта, а то је дјечија књижевност. Змај је оснивач српске дјечије књижевности и засигурно омиљени дјечији пјесник. Не само тада, у доба прославе педесетогодишњице његовог рада, него и данас.
Дјечија књижевност је постојала и прије Змаја, али јој је он „дао снаге и полета“. Сигурно да нико као Змај тако добро није могао писати дјечију књижевност. Посматрајући његов живот и читајући Увеоке, закључујемо да из пјесникове душе могу изнићи само врхунска остварења. То се и дешава јер он, као њежни отац своје прерано преминуле дјеце, своју огромну љубав усмјерава на сву српску дјецу.
„И сами противници Змајеви признају, да је он на томе пољу недостижан. (…) У томе правцу није у стању српска књижевност да стави уз бок Змају кога другог свога радника“. Жакула неколико редова посвећује и Змајевом прозном раду, али ништа значајно, с обзиром на то да се ти прозни радови „високо држе више ради имена Змајева, него ли ради њихове умјетничке вриједности“. Свакако, ти мало слабији прозни записи не умањују Змајев значај и величину. Змај је у читаочевим очима првенствено пјесник и врсни културни стваралац. То потврђују и чињенице из овог текста који се може сматрати једним од значајнијих записа у свечаном броју листа Зора.
Никола С. Петровић за Змајев број часописа прилаже текст информативног карактера који се тиче превода Змајеве приповијетке „Видосава Бранковић“ на француски језик. Поред превода Лазаревићеве приповијетке „На бунару“, српско прозно стваралаштво у Француској није било познато. Никола С. Петровић одушевљава се у тренутку када у француском часопису примијети превод Змајеве „Видосаве Бран – ковића“. Сматрајући тај моменат важним за нашу књижевност, а са циљем да о томе обавијести српску читалачку публику, изЖеневе шаље једно дуже књижевно писмо.
Наводи да је приповијетка преведена и 1897. године објављена у угледном илустрованом париском часопису Le Monde Moderne. Преводилац је извјесни Камин – ски, Рус који Французе иначе упознаје са најбољим представаницима словенске књижевности, а нарочито руске. Зато није ни чудо што је и Змајева приповијетка преведена слободно и у великој мјери „по рускоме“. Ипак, као највећи успјех аутор наводи чињеницу да се „приповетка чита са оним истим узбуђењем и националном тугом, као и сам ориђинал“.
Дакле, на ове тридесет двије странице часописа достојанствено је прославље- на педесетогодишњица рада великог српског пјесника – Јована Јовановића Змаја. Залагањем мостарских интелектуалаца и културних радника са свих крајева свијета створен је, како наводиЉубица Томић Ковач, „дирљив зборник испуњен осјећањима најчишће љубави и поштовања према пјеснику који је био не само узор и учитељ, него много више од тога: човјек који је дуги низ година живио живот свог народа, патио и страдавао с њим, радовао се и надао, тјешио и бодрио“.44 Захваљујући овом тематском броју Зоре ми данас имамо записе који свједоче двије важне ствари: најприје огромну љубав српских књижевних радника према Змају, а потом и способност мостарских књижевника да стану раме уз раме са осталим културним центрима и створе један овако значајан зборник.
Извор: Нова Зора
