Пише: Мухарем Баздуљ
Уз свој тридесет и шести рођендан, већ начетог здравља, Лорд Бајрон је у Грчкој написао песму. У наслову се потенцирају рођендан и његов редни број, а сама песма, у преводу Ранке Куић, почиње овако:
Мог срца залудан је труд,
сад срце мора постат кам;
Не могу бити вољен худ
а волет знам.Сви дани су ми листак жут –
и Љубави је свео цвет;
Бол, жива рана и јад љут
сав мој су свет.
Кад се данас читају ових стихови, овако у преводу, призивају нам и Бранка Радичевића и Јована Јовановића Змаја, примера ради. Како је Бајрон писао, данас се тако не пише. Данас је његова биографија вероватно живља од његовог опуса, изврћући иронично ону досетку Оскара Вајлда о таленту уложеном у књижевност, а генијалности уложеној у живот. Ова „калкулација“ код Бајронове био(библио)графије делује погођено, али, опет, то, рекло би се, није била ничија намера. Он је веровао у своје писање, а широка публика је то писање волела. Елитистичко гунђање није му могло ништа.
Уз свој тридесет и шести рођендан, већ начетог здравља, Лорд Бајрон је у Грчкој написао песму. У наслову се потенцирају рођендан и његов редни број, а сама песма, у преводу Ранке Куић, почиње овако:
Мог срца залудан је труд,
сад срце мора постат кам;
Не могу бити вољен худ
а волет знам.
Сви дани су ми листак жут –
и Љубави је свео цвет;
Бол, жива рана и јад љут
сав мој су свет.
Кад се данас читају ових стихови, овако у преводу, призивају нам и Бранка Радичевића и Јована Јовановића Змаја, примера ради. Како је Бајрон писао, данас се тако не пише. Данас је његова биографија вероватно живља од његовог опуса, изврћући иронично ону досетку Оскара Вајлда о таленту уложеном у књижевност, а генијалности уложеној у живот. Ова „калкулација“ код Бајронове био(библио)графије делује погођено, али, опет, то, рекло би се, није била ничија намера. Он је веровао у своје писање, а широка публика је то писање волела. Елитистичко гунђање није му могло ништа.
У покушају да се „скући“, односно да колико-толико нормализује своју репутацију, Бајрон ће оженити лепу и чедну Анабелу Милбанк. С њом ће добити ћерку Аду, своје једино законито дете. Брак, међутим, није био срећан и суштински се распао месец дана пре Адиног рођења. Он ће потом напустити Енглеску и жив се у њу неће вратити, а умро је кад је Ади било само осам година.
Мајка се бојала „очевих гена“ у њој, да тако кажемо, па је покушавала да умањи њено дечије занимање за славног оца. Ада није видела ниједан портрет или слику свог оца све до свог двадесетог рођендана.
Девојчица је волела математику, па се мајка трудила да је подржава у тој љубави, само да се не би окренула ка уметности. Бајрон је желео сина, али је ћерки ипак он сам дао име. Она је имала два сина и оба је назвала по свом оцу: једног Бајрон, другог Гордон.
Такође, судбина јој је дала да живи као и он: тридесет и шест године. Такође, по властитој је жељи сахрањена поред њега. Име Аде Бајрон односно Лавлејс (презиме након удаје) заувек је уписано у историју информатике пошто се сматра да је створила први рудиментарни „компјутерски програм“.
Путник и дужник
Нису Бајрона на доживотни егзил натерали само скандали и несрећан брак, него и велики дугови. Мада је добро зарађивао од свог писања јер је све што би објавио имало статус бестселера, расходи су му били већи од прихода.
Прве месеце након одласка, он живи на обали Женевског језера скупа с другим чувеним романтичарским песником – Персијем Шелијем, његовом женом Мери Шели и Мерином полусестром Клер Клермонт у коју ће се заљубити и с којом ће имати ћерку.
У време дружења са Бајроном дешава се и креација једног романа чији ће наслов прерасти историју књижевности и постати универзално препознатљива реч: Франкенштајн.
Такође, ово време је и у Бајроновом животу било инспиративно. Са Шелијем је, наиме, тих летњих месеци 1816. посетио дворац Шијон недалеко од Монтреа у коме су некоћ столовали Савојски грофови.
Дворац је касније постао тамница у којој је био заточен Франсоа Бонивар, женевски родољуб. Кажу да је Бонивар толико корачао својом уском ћелијом да су на њеном каменом тлу остали трагови његових стопа.
Како је Бонивар у западној култури, и због Бајрона заправо, упамћен као симбол правог слободарства, увек ми се чинило да у оном ингениозном решењу Воје Димитријевића за споменик Принципу, у оним стопама утиснутим у асфалт, има далеког одјека Бајронове песме и бајроновског осећања света.
После женевског „интерлудијума“, Бајрон прелази у Италију, тачније у Венецију где ће провести највећи део остатка свог живота. Иако тек у раним тридесетим, за њега и његов живот то је период мира и релативног спокоја. Живео је са грофицом Терезом Џуколи и писао „Дон Жуана“, своје сатирично ремек-дело. У једном свом роману, Џон Максвел Куци ефектно описује зашто је њему као писцу инспиративан овај део Бајроновог живота.
Балкане мој
Ипак, човек коме је славу донело путовање по Балканском полуострву није могао умрети на Апенинском, а још је мање могао умрети мирно, као какав чиновник.
Инспирисан грчком борбом за независност од Турака, Бајрон одлази да се придружи побуњеницима. Тамо ће се разболети и умрети: 19. априла 1824, пре тачно две стотине година.
Како то већ бива са песницима, кад је умро, скандали као да су заборављени, а генијалност је стављена на пиједестал. Ожалила га је цела Енглеска. Сахрањен је у Нотингамшајеру, на баштини славних предака.
Мада је постојао и за његовог живота, Бајронов култ се постхумно шири Европом попут пожара. Можда је једини човек који је у првој половини деветнаестог века био познатији од њега био – Наполеон. Све док Ленон, Макарти, Џорџ Харисон и Ринго Стар не направе „Битлсе“, Енглеска неће имати глобалну већу уметничку звезду. Она досетка Ленонова „славнији од Христоса“, могла је комотно бити Бајронова.
Могло би се надуго и нашироко писати о утицају Бајрона на француску, немачку, руску, па и српску књижевност. У енглеској књижевности, пак, нарочито поезији, његов стилски утицај је препознатљив до дана данашњег, макар га многи и не региструју. Бајрон је од оних аутора чија слава је толико блештава да, на неки начин, сакрије дело које је ипак суштина онога што је ту славу и донело.
У стилском смислу, најтрајнији утицај је вероватно оставио „Дон Жуан“, а поједини велики песници каснијих епоха Бајрону су и отворено признали свој дуг. Најбољи пример је вероватно Вистан Хју Одн.
Синтра, Руританија
У нашој књижевности, Иво Андрић користи Бајрона као лик у прелепој краткој причи „Бајрон у Синтри“. Њен завршетак узоран је пример Андрићеве генијалности и уметности приповедања:
„После извесног времена напустио је Лисабон, па Португал. Гледајући друге земље, говорећи са људима и шалећи се са женама он је чувао и неговао своју тајну, сакривао је под речима, стварима и ликовима и могао да ужива у њој а да се не ода ни мало. Извесне речи у говору везао је за њу и кад год их неко изговори пред њим, он као невидљив несметано ужива у њеном присуству. У свом потпису имао је једну малу једва приметну црту која је означавала жену са брега у Синтри. Лимун, со, уље и малвасија означавали су њено биће. Он је могао за ручком од двадесет особа да дозове зелену Синтру и њено Мало створење, играјући се неприметно са два зрна соли између палца и кажипрста. Где је најмање налазио то је било у лицима, речима и покретима жена.
Додир са њом, у сећању, лечио га је и чувао од свих сусрета, од жена, од живота самога. А у нарочито срећним тренуцима, за сутона на атинским улицама, дешавало се чудо, истинско, необјашњиво и неописиво: зелени брег у Синтри претварао се у небеску светлост без краја, његово ромо трчање у безгласни дуги лет, а сва чулна грозница тога сусрета у чист подвиг духа без болне свести и границе.
То је трајало отприлике годину дана. А онда је Мало створење почело да гасне и бледи као привиђење и сан у зору, и да постепено губи своју моћ. Бајрон се осећао осиротео, очајан, немоћан. Поновно га је подигла зла матица и понела низ живот и поновно су учестали сусрети и судари са којима је, као сенка, ишло гађење. И све је било још теже, и болнице него пре доживљаја у Синтри, јер му се сада чинило да крвнички закони живота протежу своју моћ и у царство маште, и да од њих нема ни бекства ни спаса“.
Страшна амбиваленција у односу Енглеске према Балкану добро је ухваћена у оној (апокрифној?) Черчиловој фрази о вишку историје. И мада је изрека о „вредности костију померанијског наредника“ изворно немачка, сличан германски „комплекс више вредности“ према Балкану често имају и Енглези. Један који је на Балкан свесно дошао ризикујући живот и верујући да то вреди био је управо Бајрон.
Весна Голдсворти је у „Измишљању Руританије“ сјајно и неуспоредиво писала о Бајрону и Балкану. Једна скоро успутна опаска из те књиге навела је аутора ових редова да у својим средњим двадесетим покуша да напише кратки роман о Бајрону. Неким чудом, роман је преведен на неколицину великих светских језика, укључујући енглески, немачки и пољски.
У некаквој постмодернистичкој играрији, покушао сам у склопу романа напишем туце или два стихова који ће звучати као превод раног Бајрона. Ово је један пример:
„А онда му у глави бљесну неколико ријечи. Као кад чујеш неколико тактова познате ти мелодије – сав околни свијет нестаје док се не сјетиш каква је то музика. На костур кључних ријечи накалемише се нове. Пјесма. Бајрон ју је сам себи шапатом изрецитовао:
Кап кише лизну ми вјеђе
Ко суза скривена, тајна
И низ образ ми пређе
Ко кроз континент Рајна.Јесен је превратом тихим
Убила сунце мог љета
Као Ахејци Илиј
У коњу од дрвета.
Имам негдје пера и хартије, мислио је Бајрон, морам је записати. Одмах затим нова мисао: зашто бих морао? Нек живи у мојој глави, мислио је, боље да је поједе заборав него ватра. И као охрабрен том одлуком извуче се испод покривача и сједе на руб кревета“.
Један од оних неформалним књижевних комплимената који писцу по правилу значе више од формалних награда је чињеница да су преводиоци (ти најбољи читаоци) по правилу мислили да заиста цитирам стварну Бајронову песму, па би ми, након што би је узалуд тражили у Сабраним делима, тражили референцу.
Пуних двеста година је прошло откад је у Грчкој умро један хроми песник. Има у данашњој глобалној атмосфери много од ауре која се око њега стварала.
Извор: РТС ОКО
