Пише: Антонија Лојд-Џонс
Антонија Лојд-Џонс: У роману Вуци своје рало по костима мртвих сте прекрајали општа места кримића са убиством. Сада, у Емпозиону, прибегавате хорор жанру – заправо, поднаслов Емпузиона је “Хорор прича из санаторијума“. Откуд сада овакав избор, какве могућности он отвара? Књига заиста на многим местима уплаши, али је често и веома забавна. Како сте и зашто спојили хорор и комедију?
Олга Токарчук: Не верујем много у поделу фикције по жанровима. Књижевни жанрови постоје да би помогли библиотекарима и књижарима да се одлуче на коју полицу да ставе књигу, а могу да помогну и неким читаоцима да се одлуче шта ће да читају. Облачење романа у костим жанра може да буде и облик комуникације између аутора и читалаца, читаоцима се тако нуде гаранције да ће следити одређена правила, што може да им пружи утисак да су у својој зони комфора. Међутим, када пишем роман, ја се крећем кроз огроман књижевни универзум без помишљања на жанр или на поштовање његових уобичајених правила, осим да бих их оповргавала.
Али у овом случају одабир хорор жанра има смисла јер је главна тема у овој књизи у суштини хорор прича – патријархални хорор, разгранат у историјском времену, усађен у културу, са свим његовим традиционалним особинама, као што су ривалитет, црно-бели, бинарни поглед на свет, и мизогинија.
Не желим да читаоцима кварим уживање, само ћу споменути да у књизи има много (крипто)цитата, парафраза и референци на књижевне класике с краја 19. и из 20. века. Идеје које су они изражавали формирале су савремене сензибилитете, форматирали су нам свест; и дан-данас осећамо њихов утицај. Чак иако те идеје данас звуче апсурдно и увредљиво, многи и их и даље подржавају. Вреди поново бацити поглед на њих да би се откриле њихове шокантне размере, као да је то нешто из хорор приче.
Дала сам себи ту слободу да ову хорор причу патријархата истерам до крајности, све док њени аргументи не пређу у апсурд; уместо да испадну застрашујући, они се разоткривају као бесмислени и смешни. Дакле, овој књизи не мањка комичних ситуација и (црног) хумора, јер је, опште узев, трагикомична димензија нашег постојања и најстварнија.
Антонија Лојд-Џонс: Слично Чаробном брегу Томаса Мана, Емпузион говори о младићу који се лечи од туберкулозе у санаторијуму пред Први светски рат. Да ли је ваш роман омаж Мановој књизи? Критика? Да ли је важно да ли су је читаоци прочитали или нису?
Олга Токарчук: Не верујем да се иједна нова књига појављује ниоткуд, као да се материјализује изнебуха или падне с Месеца. Свесно или не, она је надахнута другим књигама које смо читали, провучена кроз наш сопствени доживљај и размишљања. Целокупна људска култура упућује на нешто од раније, она непрестано ствара везе и дебатује с њом, попут неког живог организма.
Емпузион је свесно, пажљиво промишљена референца на дело једног од мојих омиљених писаца, Томаса Мана, који је раније веома снажно утицао на моје схватање књижевности и он је у мом систему вредности јако високо. Чаробни брег сам прочитала много пута, и сваки пут другачије, што потврђује, рекло би се, бриљантност тог дела. Сада га, пошто сам га прочитала толико пута, доживљавам као прилично забаван роман, пун суптилне ироније о томе како нас култура учи да размишљамо о свету, како нам пружа готове рецепте за разумевање света и како нам помаже да креирамо мишљења која доживљавамо као наша сопствена.
То је несумњиво једна од најважнијих европских књига. Написана пре стотину година, после Првог светског рата, настоји да разјасни како је дошло до избијања тако ужасног насиља и подвлачи да гледишта, предрасуде и поједностављивања којима се предајемо, наше очигледне грешке у мишљењу, повлаче за собом конкретне, специфичне последице.
Када данас читамо многа класична књижевна дела, запањени смо одсуством жена или, просто, мизогинијом у њима. У детињству сам, као страствена читатељка, једноставно прихватала да је то тако како јесте: свет је припадао мушкарцима. Класици су пуни мушкараца који расправљају о важним стварима и непрестаним егзистенцијалним питањима, док су жене са својим улогама у друштву склоњене у други план, брину о загорелом пудингу или демодираном шеширу, и дају све од себе да буду добре мајке, привлачне љубавнице или сналажљиве супруге. Чаробни брег један је од примера тих великих књига без жена, написан у своје време и у складу са особинама тог времена.
Мислим да је важно стално се враћати класицима и реинтерпретирати их, тражити нова значења и повремено мало спаринговати са њима. Наравно, Емпузион се може читати и без референци на Томаса Мана или на контекст Чаробног брега.
Антонија Лојд-Џонс: У мушком пансиону, где младић одседа, други станари сваке вечери расправљају о политици и филозофији, опсесивно се враћајући на тему инфериорности жена. У међувремену, у тренуцима приватности, у причама из другог плана и подзаплетима који надилазе зидове санаторијума, у роману се испитују сиве зоне пола и рода. Какве врсте питања истражујете у напетости између ових датости?
Олга Токарчук: Занима ме све што лежи између јасно дефинисаних супротности. Било шта што није до краја дефинисано, што је тешко категорисати, што је изнутра контрадикторно и обично се пориче или заборавља јер не одговара нашој ригидној, ограниченој представи о свету. То је, на неки начин, мој метод, да се крећем кроз ту област између крајности егзистенције, која вероватно може да буде представљена само у књижевности. Та гранична подручја су ме увек привлачила и увек тражим начина да их изразим.
Антонија Лојд-Џонс: Ово је невероватно осећајан и атмосферичан роман, смештен у бујан планински крајолик пун чудних и снажних звукова, укуса и мириса, где ликови повремено цугну халуциногени напитак. Шта вам је занимљиво у том призивању и изазивању такве непоузданости чула?
Олга Токарчук: Ми свет познајемо само до оне мере докле нам то наша чула дозвољавају. Не можемо да замислимо како свет изгледа из перспективе скакавца или јата риба, па чак ни и из угла пса. Зависимо од наших чула у најосновнијем смислу. Под тим мислим да ће нам огромно пространство постојања заувек остати неприступачно и да ће остати изван нашег схватања. Зато сам за мото одабрала овај предивни одломак из Књиге неспокоја: “Такав је закон према ком ствари које не могу да буду објашњене морају бити заборављене. Видљиви свет наставља се, као и обично, усред бела дана. Оно што је другачије посматра нас из сенки”.
Извор: Глиф
