Пише: Вукашин Недељковић
Кадa у спорту нешто крене наопако, чини се да је све измакло контроли. Ипак, све је на папиру тачно: резултат је број, сет је измерен, а правило је прописано. Понекад се појави нешто што не улази у табелу – људска грешка, ситна, готово случајна. Саплитање које ни камера не хвата, али остаје као траг, у ткиву. И више не знаш – да ли је пропуст у систему или у човеку.
Јаник Синер, благо румени Италијан, миран као реклама за минералну воду, пао је на тесту за клостебол, и то два пута. Не за кокаин, не за ефедрин, не за нешто што би му повећало шансе да буде бољи на терену, него за траг масти – дословно, али и метафорички. И за врло кратак период све се претворило у лов на субјекат који није био свестан да је објекат. Ту се негде отвара баздуљевски простор – за танку линију између бирократије и биографије. Испрва, Синера нису дисквалификовали, јер су веровали да није варао. Али су га затим суспендовали да би систем испао правичан. Парадокс је потпун: верујемо ти, али мораш да платиш. То је онај тип правде који долази из кафкијанског света, у којем не знаш да си оптужен док ти већ нису закуцали број у фасциклу. У том свету Синер није био тенисер, него пример. Згодан узорак: млад, амбициозан, први тенисер света, нежан према медијима, идеалан да се на њему докаже како је закон исти за све.
Али и то је важније – Синер се није сломио. Није се повукао, нити отишао на планину да чита Ничеа, иако би му добродошло. Није ни отишао да игра егзибиције по Абу Дабију, јер му је било забрањено да тренира на званичним турнирским теренима. Остао је. У тишини. Шта год да је рекао, говорио је без горчине. То, можда, највише говори о њему. Не оно што је играо, већ како је ћутао. Јер данас, у перманентном саморазумевању и самосаопштавању, ћутање је готово радикалан чин. Док је тениска, али и шире, спортска јавност била подељена између осуде и охрабривања, Синер је – тренирао. И враћа се у главни град родне земље, на турниру који су освајали највећи, али и падали, да покаже да се човек не мери само по томе колико пута је победио, него колико пута је прошао кроз сумњу и остао свој. А спорт – он је као добра књижевност. Најлепши је кад се не зна хоће ли херој преживети. И управо зато се Синер враћа, јер више никад неће играти само против противника, већ и против константне осуде. Клостебол је можда случајност, али повратак – то је избор.
Тениски случај или трагедија Јаника Синера
Није питање да ли је Јаник Синер крив – то је већ решено. Питање је: шта је све изгубио, а шта (парадоксално) можда и добио? У спорту, као и у животу, не мери се све титулама и статистикама. Понекад је тишина дужа од паузе. Понекад пауза траје дуже од казне. Између фебруара и маја 2025. године, календар Синерових наступа изгледао је као празна хартија у планеру некога ко воли да планира унапред. Ни Индијан Велс, ни Мајами, Монте Карло, Мадрид… Пропустио је не само турнире већ и прилику да настави замах који је имао. Тенис није баш као остали спортови – не можеш да наставиш истом брзином чим се поново вратиш. Психологија овде сервира прва.
Синер се допинговао, па се нагодио – Новак није, па настрадао
Емоционално, пауза је била нешто сасвим друго. Први пут се у јавним наступима назирала сенка. Синер, иначе ненаметљив и умерен у речима, проговорио је о исцрпљености уочи турнира у Риму. Није то била драма, али је излагање макар било искрено: помишљао је да се повуче на неко време. Превише гласа, премало простора. Превише морања, премало одбране.
У те месецима медијске анестезије, Синер је открио шта значи имати тим који није ту само због победа. Његови најближи – породица, пријатељи, неки ретки, али гласније колеге – понудили су оно што се не мери на АТП листи: поверење без знака питања. То га сигурно није одмах вратило у форму, али му је враћало веру. Парадокс је да је током апстиненције остао први рекет света. Симболички: на врху и кад не игра. Стварно: последица конзистентности и резултата у периоду током „скандала“, али и резултати његових ривала. Ипак, шта вреди број ако га мораш носити као тег?
Како је све почело?
Прича почиње тамо где почињу и многе друге: у магли протокола. У марту 2024, током турнира у Индијан Велсу, тест је показао трагове клостебола – стероидног деривата који се, иронијом случаја, понекад користи у лечењу опекотина. Осам дана касније, исти резултат. Специфично, 10. марта забележен је 121 пикограм по милилитру (pg/mL), а 18. марта 122 pg/mL.
Ове количине су мање од милијардитог дела грама по милилитру, што указује на изузетно ниску концентрацију супстанце. Међутим, утврђено је да супстанца није унета с намером. Физиотерапеут Умберто Ферара користио је спреј, затим руке – и ето трагова.
Светска антидопинг агенција је уложила жалбу на ослобађање Синера од кривице. У фебруару 2025, ипак је постигнут споразум: три месеца суспензије, без додатних санкција. Без вишка буке, али са довољно шапутања да се не заборави. Притом, новчана награда и бодови са турнира у Индијан Велсу су му одузети. После суспензије дошла је прилика да се врати. Не као победник, него као неко ко зна цену паузе. А то, за играча попут Синера можда вреди више од било које титуле. У овом случају може се рећи да су се гласине брже лепиле од чињеница, а ћутање је звучало као најзрелији одговор.
Извор: РТС
