Пише: Бојан Петковић
Коначно, одоше. Коначно ћемо се вратити свакодневним животима и борби за преживљавање. Јутрос Србин и Бошњак два најбоља пријатеља поново заједно на братуначкој пијаци продају воће и поврће, причају о финалу ЕП у фудбалу.
Сваке године у јулу наши животи на пар дана постају фокус регионалне и свјетске јавности. Ове године на насу несрећу, тензије трају од априла, када се сазнало за Резолуцију о Сребреници у УН.
Мјесецима, политички манипулатори, лешинаре над костима наших најмилијих. Користе их као статистику у препуцавању чије су жртве веће, бројније и битније.
Од 10. до 13. јула сваке године, „велики“ Бошњаци и Срби који зиве у етнички чистим срединама у БиХ Србији и иностранству дођу у Сребреницу и Братунац да својим понашањем уносе раздор међу локално становништво.
Стојим на семафору, а из бијесног аута њемачких регистарских табли, идиот псује српску мајку старијем човјеку који мирно чека да пређе улицу. Притрчавају полицајци, а из аута излазе њих петорица и креће тензија. Јаки су у чопору. У маркету младић од 20 година, са сарајевским нагласком, малтретира радницу да му исјече 5 лубеница јер к’о бива ниједна која му се понудила и расјекла није добра.
Тражи се инцидент.
Балавац из Београда који је у шорцу за купање и четничким обиљежијима на мајици дошао у цркву да као ода почаст српским жртвама, пали свијећу и пита свог домаћина, гдје у Братунцу живе Турци да оде да им отпјева пјесмицу.
Није он дошао да жали Србе него да тражи белај.
Дођу да нас увјеравају да не можемо дисати исти ваздух са Бошњацима, а ми еклатантан примјер да се може и мора. Народ гледа и чуди се.
На сву срећу отишли су. Живот, тачније животарење може да се настави.
Да је свако од њих у Сребреницу и Братунац умјесто жеље за проблемом донио неку донацију, отворио радно мјесто, пуно би више помогло и Србима и Бошњацима.
У Сребреници је прије пар дана затворена једина књижара. Тамо заноћи максимално 1000 људи. Град духова.
У Братунцу у сред љетње сезоне људи који су дошли да на Дрини проведу пар дана одмора, не могу да нађу смјештај, а из Братунца, аутобусом не могу ни до Сребренице, а камоли негдје даље.
Лагано изумиремо, а политичари и провокатори са стране дођу да нас користе за прикупљање политичких поена.
Багро, гадите ми се, идите што даље. Наше најмилије под земљом оставите на миру, сами се гушите у свом блату.
Ако нећете да нам помогнете, будите бар мали људи па немојте одмагати. Ми нисмо само гробља и мезарја погодна за фотографисање ми смо људи жељни нормалног просперитетног живота баш као и ви.
