Итало Калвино и његови имагинарни светови
10. новембар, 2023.
Вук Стефановић Караџић и заборављена Савка
10. новембар, 2023.
Прикажи све

Блиски исток између америчког поретка и антипоретка

Израел и САД, (Фото: DW)

фото : Комбат Тероризм Центер

Рат – најтежи испит сваке политике – свега неколико дана пошто је све деловало мирно. Понека ракета ка америчким постајама у Сирији, још нека беспилотна летелица у Ираку, и то је било све. Међутим, само у једном дану, уследио је преображај: нападом који је историчар Нил Фергусон у колумни у „Сандеј тајмсу“ означио као тежак обавештајни фијаско Вашингтона, тежи, по његовом суду, од самог израелског обавештајног промашаја.
Амерички званичници одмах су исказали општу солидарност према Израелу. Уследиле су посете званичника, те је Представнички дом усвојио пакет помоћи вредан 14,3 милијарде долара. Демократе су, међутим, углавном гласале против, незадовољни што у истом пакету није изгласана знатно издашнија помоћ Украјини.

Међутим, не би требало допустити готово општем исказивању подршке Конгреса, те изразима саучешћа високих америчких званичника, укључујући и државног секретара Ентонија Блинкена и председника Џозефа Бајдена, да замагле сложеност америчке политике према Израелу, посебно Израелу који предводи Бењамин Нетанијаху, и уопште Блиском истоку.

Угрубо, америчка блискоисточна политика се грана у два рукавца: једно је политика статуса кво, подмиривање различитих потреба свих присутних чинилаца како би нафта неометано текла на светско тржиште (са Блиског истока потиче отприлике трећина светске потрошње) док је друга политика изразитог идеолошког активизма, било да је реч о религијској есхатологији републиканских администрација с почетка 20. века или секуларној идеологији људских права и жељеног либералног краја историје. Израел има посебно место у сваком од ових поља политичке симболике: и као позитиван пример „једине демократије на Блиском истоку“ и „најпостојанијег америчког савезника“, али и као проблематични режим чији је челник вољан да критикује америчког председника у Вашингтону и поткопава његово настојање да постигне нуклеарни договор са Ираном. На крају, међу бројном активистичком класом, Израел је земља тлачитељ, чувар највећег затвора на отвореном и пример високотехнолошког апартхејда.

 У доба када идентитети изграђени на „увређености и понижености“ имају значај без премца у америчкој политици – посебно у широкој коалицији коју је окупила Демократска странка – Израел игра главну негативну улогу, као политички ентитет који обједињује у себи различита исконска зла: колонијализам, расизам, белачки супрематизам и етноцентричну визију државе.

Све нити америчке политике према Израелу и Блиском истоку не могу се подробније изложити у једном чланку, па ћемо се осврнути на неколико питања: да ли су односи САД и Израела неупитно снажни као што делује на основу првобитних изјава америчких званичника после напада Хамаса; у ком правцу могу усмерити Бајденову спољну политику у последњој години његовог мандата и – на крају – да ли политика израелског премијера Бењамина Нетанијахуа може опстати у постамеричкој визији светског поретка, када визија опште укључености у глобализовану економију као разрешење свих мора не делује уверљиво.

Преурањени есеј и електронска исправка

Председник Савета за националну безбедност Џејк Саливен објавио је опсежни есеј у престижном часопису „Форин аферс“ под насловом „Извори америчке моћи“. Место на коме је есеј објављен, као и наслов недвосмислена су алузија на чланак под насловом „Извори совјетског понашања“, који је под псеудонимом Икс у јулу 1947. године објавио Џорџ Кенан. Кенанове опсервације назначиле су контуре стратегије обуздавања Совјетског Савеза, једног од темељних начела америчке хладноратовске политике. Саливанов чланак требало је да назначи путању за нови хладни рат, политику такмичења великих сила, о чему последњих година све активније говори и пише амерички спољнополитички естаблишмент.

Оглашавање ове врсте не би било чудно да у електронској верзији чланка не стоји разјашњење – „пре него што је чланак објављен на интернету, одељак о Блиском истоку је дорађен како би се позабавио Хамасовим нападом на Израел који се одиграо након што је првобитна верзија послата у штампу“. Међутим, није реч само о детаљима и дорадама – реч је о потпуно погрешној перцепцији стања на Блиском истоку уочи најтежег напада на Израел у последњих неколико деценија. У штампаној верзији Саливан истиче да „дисциплиновани“ приступ Бајденове администрације деескалацији и преговорима на Блиском истоку доноси резултате. Према Саливановим речима: „Иако Блиски исток остаје испуњен дуготрајним изазовима, регион је мирнији сада него што је био током више деценија.“

И, заиста, покушај Бајденове администрације да испослује договор између Саудијске Арабије и Израела (о чему смо писали у броју 775, овога августа) деловао је као још један покушај америчког дипломатског продора на Блиском истоку, настојање да се поредак међудржавних односа уоквири америчким безбедносним гаранцијама, пре свега саудијском краљевству. Поврх тога, Бајденова администрација је релативно одмерено приступала Ирану, омогућивши приступ шест милијарди долара замрзнутих иранских средстава похрањених у Катару (ова одлука опозвана је након напада Хамаса са којим америчка администрација посредно повезује и Техеран). Поред тога, америчке власти гледају кроз прсте на ирански извоз енергената, значајан део глобалне потрошње у време санкционог рата против Русије. Као и у економији (видети чланак у броју 781 о штрајку радника ауто-индустрије) Бајденова администрација делује и у спољној политици као администрација статуса кво, настојећи да свугде обезбеди највиши могући ниво стабилности. Чак и у ратним зонама, попут Украјине, делује да су сасвим задовољни уколико се успостави пат-позиција у којој ниједна страна нема одлучујуће преимућство

Израел и САД, (Фото: DW)

.

Само нека тече

Америчко настојање да се обезбеди статус кво на Блиском истоку има дугу политичку традицију. Може се повезивати с годинама које су уследиле после Прве нафтне кризе 1973 – од тада САД дају различите облике безбедносних гаранција многим блискоисточним државама, те им пружају и финансијску помоћ и неометани приступ светском тржишту уколико то подразумева релативно нечињење. Излишно је образлагати због чега је то тако: без обзира на прокламоване циљеве „зелених политика“, блискоисточна нафта и даље има средишњи значај за светску економију, и то стање се неће знатније променити ни у наредним деценијама.

 Чињеница да су САД последњих година изнова постале нафтни и гасни џин не мења много ситуацију – пошто се тражња доброг дела азијских и европских тржишта задовољава с Блиског истока. Ово посебно важи од почетка рата у Украјини и углавном неуспешних покушаја да се истисне руска енергија са светског тржишта. Оваква политика углавном одговара и Израелу – способан да одврати потенцијалне непријатеље од опсежног војног напада Тел Авив, не жели веће регионалне промене. Штавише, десно крило израелске политике не жели ни веће промене успостављеног окупационог стања на Западној обали и у Гази – због чега никоме није јасно шта Израел тачно планира да постигне опсежном војном операцијом која је уследила после Хамасовог напада.

Но, као што смо назначили, поред прагматичног и уздржаног рукавца америчке блискоисточне политике, постоји и изразито активистички рукавац – један његов аспект може се повезати с политиком Џорџа Буша и неоконзервативаца, те агресијом на Ирак као најупечатљивијом и најзлокобнијом епизодом ове политике. Други се пак може повезати с Бараком Обамом и с неколико важних потеза: говором муслиманској публици у Каиру у јуну 2009. године – после којег није уследила посета Тел Авиву – подршком демонстрантима окупљеним у Каиру против египатског председника Хоснија Мубарака 2011. после чега је дошло до пада Мубарака, те постизањем „нуклеарног договора“ са Ираном у јулу 2015. године. Обамин активизам, подастрт олако обећаном брзином демократизације аутократских режима, деловао је у Тел Авиву застрашујуће – на крају Нетанијахуов контраудар из марта 2015. године није дао одговарајући резултат.

 Ти месеци донели су дубоки раздор између Обамине администрације и Нетанијахуове политике. Бајденов Стејт департмент, наслеђе неколико ранијих администрације, није претерано наклоњен Израелу, и готово је отворено против израелског премијера. Политичка криза настала због Нетанијахуове правосудне реформе део је овог дуготрајног одмеравања снага. Противтежу Стејт департменту много срдачнијом подршком Израелу представља Конгрес.

Помоћ Израелу, која је сваке године тешка више милијарди долара, пристиже јер је мало који конгресмен вољан да је преиспитује. Гласачка база, посебно међу републиканским бирачима, конзервативним евангелистима, изразито је произраелски оријентисана. Истраживање јавног мњења из марта прошле године Пју рисерч центра показало је да 78 одсто републиканаца има позитиван став о Израелу док такав став дели 60 одсто демократа. Међутим, код белих евангелиста произраелски став заступа 86 одсто испитаних, што је више него у односу на било коју хришћанску деноминацију. Подршка Израелу је и генерацијски стратификована, уз нагло опадање код млађих кохорти становништва. Према овом истраживању, 70 одсто белих евангелиста верује да „је Бог дао земљу Израел јеврејском народу“. То уверење дели свега 32 одсто америчких Јевреја, према налазима овог истраживања. Тек би, у контексту овог демографског опредељења, требало сагледати и неупитно велики утицај лобистичких организација америчких Јевреја – њихово деловање пада на плодно тло.

Бибијев војни логор под опсадом

Као и САД, и десна израелска политика има сопствену визију статуса кво – не решавати „палестинско питање“. Окупација је ту где јесте, насељеници на Западној обали се шире, Газа је у стању перманентне изолованости, терористи Хамаса владају овим подручјем, те то дискредитује могућност преговарачког процеса. То је ипак у знатној мери супротно америчкој спољној политици која насељеничко питање и последично немогућност постизања договора између Израела и палестинских власти види као препреку у побољшању односа са арапским и, шире, муслиманским светом. Не би требало сметнути с ума да је једно од тумачења зашто је Хамас извео напад седмог октобра то да би очекивана израелска реакција поткопала могућност саудијско-израелског споразума. Но иако је Нетанијахуов статус кво супротстављен неким дугорочном опредељењима америчке политике на Блиском истоку, та неусаглашеност није ни изблиза довољна да би САД деловале противно Израелу. Посебно не у деликатном тренутку после тешке трагедије. Сада је подршка Нетанијахуу у Израелу изузетно ниска. Према појединим истраживањима јавног мњења, већи део израелске јавности сматра га одговорним за пропусте које су довели до напада, те тешко да може да рачуна на продужетак свог мандата по окончању војних операција. Може се наслутити да ће и САД притиснути тас на Нетанијахуову штету, уколико то буде нужно. Но колико ће операције трајати? И против кога?

Остаје и даље средишње питање: може ли израелска десница одржати свој статус кво изван америчког поретка који би се укратко свео на перспективу укључености целог региона и прихваћености Израела у глобалну економију? То је визија која је пратила преговарачки процес осамдесетих и деведесетих година прошлог века. „На крају, Блиски исток ће бити уједињен на заједничком тржишту – након што постигнемо мир. И само постојање овог заједничког тржишта ће подстаћи да дугорочно одржавање мира буде витални интерес“, рекао је Шимон Перес 1993. године.

Перес се угледао на оно што је тада деловало као неспутана перспектива европских интеграција, те глобализована економија под америчким вођством. Није била кључна америчка помоћ Израелу, кључна је постајала америчка улога у одржавању глобализоване високотехнолошке економије. У којој је Израел, од деведесетих година, задобијао све значајније место. Сличну визију делили су деведесетих година и арапски саговорници. Најјезгровитије ју је изразио у документарном филму из 2002. „Разбијени снови о миру“ америчке продукцијске куће Пи-Би-Ес палестински преговарач Јасер Абед Рабо: „Свет постаје једно, један ентитет […] Свако живи са сваким. Па зашто и ми не бисмо постали једна целина заједно?“

 Међутим, шта уколико „две државе“ на јединственом Блиском истоку у јединственој светској економији више нису изгледне? То је средишње уверење израелске деснице и посебно Бењамина Нетанијахуа, које земљу доводи у парадоксалну ситуацију. „Израел је расцепљен између избегличких логора Наблуса и кафеа Тел Авива“, забележио је коментатор Асаф Адив још 2007. године. Израелска високотехнолошка економија укорењена је у израелској безбедносној држави. У исто време постоји јаз који дели друштво високе технологије и насељеничко друштво у сталној напетости с палестинским окружењем, али постоји и заједнички циљ, који у десничарској визији Израела повезује ова два друштва.

Док либералнији кругови покушавају да докуче одговор на ова питања, десничарски оријентисане вође кажу: која питања? Укратко, Бењамин Нетанијаху и његови политички савезници спремни су да дуго одрже режим искључености палестинске популације дуго. Но може ли се то извести не само изван него можда и упркос америчком поретку?

 Може ли Израел, који држи под опсадом Газу, да се и сам нађе у улози опседнутог? Преображај политичке економије од половине деведесетих сугерише да ни овако нешто није искључено. Израел се, од земље хроничног дефицита текућег рачуна, претворио у земљу постојаног суфицита, која не зависи од спољашњег финансирања и која постојано прикупља девизне резерве.

Нешто слично Руској Федерацији уочи Специјалне војне операције. Тај макроекономски преображај није изведен повећањем удела извоза него смањењем увоза. Америчка помоћ која је некада била кључна у попуњавају фискалне рупе сада има превасходно симболичну и политичку вредност. Бењамин Нетанијаху је очито припремао земљу у духу ратоборног неолиберализма. Сада Израелу више није кључна активна америчка подршка – коју ће можда бити све теже обезбедити у време када ток свести одређују мучне слике из Газе – већ је кључно да не дође до активног америчког супротстављања америчкој политици. Док год се то не деси, Нетанијахуов Израел неће морати да се осврће на негодовање широм света. Међутим, како су претходне недеље показале, статус кво утемељен на дубоком незадовољству и насиљу често се може показати нестабилнијим но што су његови творци прижељкивали.

Милош Милојевић

Извор: Печат

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *