Rat – najteži ispit svake politike – svega nekoliko dana pošto je sve delovalo mirno. Poneka raketa ka američkim postajama u Siriji, još neka bespilotna letelica u Iraku, i to je bilo sve. Međutim, samo u jednom danu, usledio je preobražaj: napadom koji je istoričar Nil Ferguson u kolumni u „Sandej tajmsu“ označio kao težak obaveštajni fijasko Vašingtona, teži, po njegovom sudu, od samog izraelskog obaveštajnog promašaja.
Američki zvaničnici odmah su iskazali opštu solidarnost prema Izraelu. Usledile su posete zvaničnika, te je Predstavnički dom usvojio paket pomoći vredan 14,3 milijarde dolara. Demokrate su, međutim, uglavnom glasale protiv, nezadovoljni što u istom paketu nije izglasana znatno izdašnija pomoć Ukrajini.
Međutim, ne bi trebalo dopustiti gotovo opštem iskazivanju podrške Kongresa, te izrazima saučešća visokih američkih zvaničnika, uključujući i državnog sekretara Entonija Blinkena i predsednika Džozefa Bajdena, da zamagle složenost američke politike prema Izraelu, posebno Izraelu koji predvodi Benjamin Netanijahu, i uopšte Bliskom istoku.
Ugrubo, američka bliskoistočna politika se grana u dva rukavca: jedno je politika statusa kvo, podmirivanje različitih potreba svih prisutnih činilaca kako bi nafta neometano tekla na svetsko tržište (sa Bliskog istoka potiče otprilike trećina svetske potrošnje) dok je druga politika izrazitog ideološkog aktivizma, bilo da je reč o religijskoj eshatologiji republikanskih administracija s početka 20. veka ili sekularnoj ideologiji ljudskih prava i željenog liberalnog kraja istorije. Izrael ima posebno mesto u svakom od ovih polja političke simbolike: i kao pozitivan primer „jedine demokratije na Bliskom istoku“ i „najpostojanijeg američkog saveznika“, ali i kao problematični režim čiji je čelnik voljan da kritikuje američkog predsednika u Vašingtonu i potkopava njegovo nastojanje da postigne nuklearni dogovor sa Iranom. Na kraju, među brojnom aktivističkom klasom, Izrael je zemlja tlačitelj, čuvar najvećeg zatvora na otvorenom i primer visokotehnološkog aparthejda.
U doba kada identiteti izgrađeni na „uvređenosti i poniženosti“ imaju značaj bez premca u američkoj politici – posebno u širokoj koaliciji koju je okupila Demokratska stranka – Izrael igra glavnu negativnu ulogu, kao politički entitet koji objedinjuje u sebi različita iskonska zla: kolonijalizam, rasizam, belački suprematizam i etnocentričnu viziju države.
Sve niti američke politike prema Izraelu i Bliskom istoku ne mogu se podrobnije izložiti u jednom članku, pa ćemo se osvrnuti na nekoliko pitanja: da li su odnosi SAD i Izraela neupitno snažni kao što deluje na osnovu prvobitnih izjava američkih zvaničnika posle napada Hamasa; u kom pravcu mogu usmeriti Bajdenovu spoljnu politiku u poslednjoj godini njegovog mandata i – na kraju – da li politika izraelskog premijera Benjamina Netanijahua može opstati u postameričkoj viziji svetskog poretka, kada vizija opšte uključenosti u globalizovanu ekonomiju kao razrešenje svih mora ne deluje uverljivo.
Preuranjeni esej i elektronska ispravka
Predsednik Saveta za nacionalnu bezbednost Džejk Saliven objavio je opsežni esej u prestižnom časopisu „Forin afers“ pod naslovom „Izvori američke moći“. Mesto na kome je esej objavljen, kao i naslov nedvosmislena su aluzija na članak pod naslovom „Izvori sovjetskog ponašanja“, koji je pod pseudonimom Iks u julu 1947. godine objavio Džordž Kenan. Kenanove opservacije naznačile su konture strategije obuzdavanja Sovjetskog Saveza, jednog od temeljnih načela američke hladnoratovske politike. Salivanov članak trebalo je da naznači putanju za novi hladni rat, politiku takmičenja velikih sila, o čemu poslednjih godina sve aktivnije govori i piše američki spoljnopolitički establišment.
Oglašavanje ove vrste ne bi bilo čudno da u elektronskoj verziji članka ne stoji razjašnjenje – „pre nego što je članak objavljen na internetu, odeljak o Bliskom istoku je dorađen kako bi se pozabavio Hamasovim napadom na Izrael koji se odigrao nakon što je prvobitna verzija poslata u štampu“. Međutim, nije reč samo o detaljima i doradama – reč je o potpuno pogrešnoj percepciji stanja na Bliskom istoku uoči najtežeg napada na Izrael u poslednjih nekoliko decenija. U štampanoj verziji Salivan ističe da „disciplinovani“ pristup Bajdenove administracije deeskalaciji i pregovorima na Bliskom istoku donosi rezultate. Prema Salivanovim rečima: „Iako Bliski istok ostaje ispunjen dugotrajnim izazovima, region je mirniji sada nego što je bio tokom više decenija.“
I, zaista, pokušaj Bajdenove administracije da isposluje dogovor između Saudijske Arabije i Izraela (o čemu smo pisali u broju 775, ovoga avgusta) delovao je kao još jedan pokušaj američkog diplomatskog prodora na Bliskom istoku, nastojanje da se poredak međudržavnih odnosa uokviri američkim bezbednosnim garancijama, pre svega saudijskom kraljevstvu. Povrh toga, Bajdenova administracija je relativno odmereno pristupala Iranu, omogućivši pristup šest milijardi dolara zamrznutih iranskih sredstava pohranjenih u Kataru (ova odluka opozvana je nakon napada Hamasa sa kojim američka administracija posredno povezuje i Teheran). Pored toga, američke vlasti gledaju kroz prste na iranski izvoz energenata, značajan deo globalne potrošnje u vreme sankcionog rata protiv Rusije. Kao i u ekonomiji (videti članak u broju 781 o štrajku radnika auto-industrije) Bajdenova administracija deluje i u spoljnoj politici kao administracija statusa kvo, nastojeći da svugde obezbedi najviši mogući nivo stabilnosti. Čak i u ratnim zonama, poput Ukrajine, deluje da su sasvim zadovoljni ukoliko se uspostavi pat-pozicija u kojoj nijedna strana nema odlučujuće preimućstvo
.
Samo neka teče
Američko nastojanje da se obezbedi status kvo na Bliskom istoku ima dugu političku tradiciju. Može se povezivati s godinama koje su usledile posle Prve naftne krize 1973 – od tada SAD daju različite oblike bezbednosnih garancija mnogim bliskoistočnim državama, te im pružaju i finansijsku pomoć i neometani pristup svetskom tržištu ukoliko to podrazumeva relativno nečinjenje. Izlišno je obrazlagati zbog čega je to tako: bez obzira na proklamovane ciljeve „zelenih politika“, bliskoistočna nafta i dalje ima središnji značaj za svetsku ekonomiju, i to stanje se neće znatnije promeniti ni u narednim decenijama.
Činjenica da su SAD poslednjih godina iznova postale naftni i gasni džin ne menja mnogo situaciju – pošto se tražnja dobrog dela azijskih i evropskih tržišta zadovoljava s Bliskog istoka. Ovo posebno važi od početka rata u Ukrajini i uglavnom neuspešnih pokušaja da se istisne ruska energija sa svetskog tržišta. Ovakva politika uglavnom odgovara i Izraelu – sposoban da odvrati potencijalne neprijatelje od opsežnog vojnog napada Tel Aviv, ne želi veće regionalne promene. Štaviše, desno krilo izraelske politike ne želi ni veće promene uspostavljenog okupacionog stanja na Zapadnoj obali i u Gazi – zbog čega nikome nije jasno šta Izrael tačno planira da postigne opsežnom vojnom operacijom koja je usledila posle Hamasovog napada.
No, kao što smo naznačili, pored pragmatičnog i uzdržanog rukavca američke bliskoistočne politike, postoji i izrazito aktivistički rukavac – jedan njegov aspekt može se povezati s politikom Džordža Buša i neokonzervativaca, te agresijom na Irak kao najupečatljivijom i najzlokobnijom epizodom ove politike. Drugi se pak može povezati s Barakom Obamom i s nekoliko važnih poteza: govorom muslimanskoj publici u Kairu u junu 2009. godine – posle kojeg nije usledila poseta Tel Avivu – podrškom demonstrantima okupljenim u Kairu protiv egipatskog predsednika Hosnija Mubaraka 2011. posle čega je došlo do pada Mubaraka, te postizanjem „nuklearnog dogovora“ sa Iranom u julu 2015. godine. Obamin aktivizam, podastrt olako obećanom brzinom demokratizacije autokratskih režima, delovao je u Tel Avivu zastrašujuće – na kraju Netanijahuov kontraudar iz marta 2015. godine nije dao odgovarajući rezultat.
Ti meseci doneli su duboki razdor između Obamine administracije i Netanijahuove politike. Bajdenov Stejt department, nasleđe nekoliko ranijih administracije, nije preterano naklonjen Izraelu, i gotovo je otvoreno protiv izraelskog premijera. Politička kriza nastala zbog Netanijahuove pravosudne reforme deo je ovog dugotrajnog odmeravanja snaga. Protivtežu Stejt departmentu mnogo srdačnijom podrškom Izraelu predstavlja Kongres.
Pomoć Izraelu, koja je svake godine teška više milijardi dolara, pristiže jer je malo koji kongresmen voljan da je preispituje. Glasačka baza, posebno među republikanskim biračima, konzervativnim evangelistima, izrazito je proizraelski orijentisana. Istraživanje javnog mnjenja iz marta prošle godine Pju riserč centra pokazalo je da 78 odsto republikanaca ima pozitivan stav o Izraelu dok takav stav deli 60 odsto demokrata. Međutim, kod belih evangelista proizraelski stav zastupa 86 odsto ispitanih, što je više nego u odnosu na bilo koju hrišćansku denominaciju. Podrška Izraelu je i generacijski stratifikovana, uz naglo opadanje kod mlađih kohorti stanovništva. Prema ovom istraživanju, 70 odsto belih evangelista veruje da „je Bog dao zemlju Izrael jevrejskom narodu“. To uverenje deli svega 32 odsto američkih Jevreja, prema nalazima ovog istraživanja. Tek bi, u kontekstu ovog demografskog opredeljenja, trebalo sagledati i neupitno veliki uticaj lobističkih organizacija američkih Jevreja – njihovo delovanje pada na plodno tlo.
Bibijev vojni logor pod opsadom
Kao i SAD, i desna izraelska politika ima sopstvenu viziju statusa kvo – ne rešavati „palestinsko pitanje“. Okupacija je tu gde jeste, naseljenici na Zapadnoj obali se šire, Gaza je u stanju permanentne izolovanosti, teroristi Hamasa vladaju ovim područjem, te to diskredituje mogućnost pregovaračkog procesa. To je ipak u znatnoj meri suprotno američkoj spoljnoj politici koja naseljeničko pitanje i posledično nemogućnost postizanja dogovora između Izraela i palestinskih vlasti vidi kao prepreku u poboljšanju odnosa sa arapskim i, šire, muslimanskim svetom. Ne bi trebalo smetnuti s uma da je jedno od tumačenja zašto je Hamas izveo napad sedmog oktobra to da bi očekivana izraelska reakcija potkopala mogućnost saudijsko-izraelskog sporazuma. No iako je Netanijahuov status kvo suprotstavljen nekim dugoročnom opredeljenjima američke politike na Bliskom istoku, ta neusaglašenost nije ni izbliza dovoljna da bi SAD delovale protivno Izraelu. Posebno ne u delikatnom trenutku posle teške tragedije. Sada je podrška Netanijahuu u Izraelu izuzetno niska. Prema pojedinim istraživanjima javnog mnjenja, veći deo izraelske javnosti smatra ga odgovornim za propuste koje su doveli do napada, te teško da može da računa na produžetak svog mandata po okončanju vojnih operacija. Može se naslutiti da će i SAD pritisnuti tas na Netanijahuovu štetu, ukoliko to bude nužno. No koliko će operacije trajati? I protiv koga?
Ostaje i dalje središnje pitanje: može li izraelska desnica održati svoj status kvo izvan američkog poretka koji bi se ukratko sveo na perspektivu uključenosti celog regiona i prihvaćenosti Izraela u globalnu ekonomiju? To je vizija koja je pratila pregovarački proces osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. „Na kraju, Bliski istok će biti ujedinjen na zajedničkom tržištu – nakon što postignemo mir. I samo postojanje ovog zajedničkog tržišta će podstaći da dugoročno održavanje mira bude vitalni interes“, rekao je Šimon Peres 1993. godine.
Peres se ugledao na ono što je tada delovalo kao nesputana perspektiva evropskih integracija, te globalizovana ekonomija pod američkim vođstvom. Nije bila ključna američka pomoć Izraelu, ključna je postajala američka uloga u održavanju globalizovane visokotehnološke ekonomije. U kojoj je Izrael, od devedesetih godina, zadobijao sve značajnije mesto. Sličnu viziju delili su devedesetih godina i arapski sagovornici. Najjezgrovitije ju je izrazio u dokumentarnom filmu iz 2002. „Razbijeni snovi o miru“ američke produkcijske kuće Pi-Bi-Es palestinski pregovarač Jaser Abed Rabo: „Svet postaje jedno, jedan entitet […] Svako živi sa svakim. Pa zašto i mi ne bismo postali jedna celina zajedno?“
Međutim, šta ukoliko „dve države“ na jedinstvenom Bliskom istoku u jedinstvenoj svetskoj ekonomiji više nisu izgledne? To je središnje uverenje izraelske desnice i posebno Benjamina Netanijahua, koje zemlju dovodi u paradoksalnu situaciju. „Izrael je rascepljen između izbegličkih logora Nablusa i kafea Tel Aviva“, zabeležio je komentator Asaf Adiv još 2007. godine. Izraelska visokotehnološka ekonomija ukorenjena je u izraelskoj bezbednosnoj državi. U isto vreme postoji jaz koji deli društvo visoke tehnologije i naseljeničko društvo u stalnoj napetosti s palestinskim okruženjem, ali postoji i zajednički cilj, koji u desničarskoj viziji Izraela povezuje ova dva društva.
Dok liberalniji krugovi pokušavaju da dokuče odgovor na ova pitanja, desničarski orijentisane vođe kažu: koja pitanja? Ukratko, Benjamin Netanijahu i njegovi politički saveznici spremni su da dugo održe režim isključenosti palestinske populacije dugo. No može li se to izvesti ne samo izvan nego možda i uprkos američkom poretku?
Može li Izrael, koji drži pod opsadom Gazu, da se i sam nađe u ulozi opsednutog? Preobražaj političke ekonomije od polovine devedesetih sugeriše da ni ovako nešto nije isključeno. Izrael se, od zemlje hroničnog deficita tekućeg računa, pretvorio u zemlju postojanog suficita, koja ne zavisi od spoljašnjeg finansiranja i koja postojano prikuplja devizne rezerve.
Nešto slično Ruskoj Federaciji uoči Specijalne vojne operacije. Taj makroekonomski preobražaj nije izveden povećanjem udela izvoza nego smanjenjem uvoza. Američka pomoć koja je nekada bila ključna u popunjavaju fiskalne rupe sada ima prevashodno simboličnu i političku vrednost. Benjamin Netanijahu je očito pripremao zemlju u duhu ratobornog neoliberalizma. Sada Izraelu više nije ključna aktivna američka podrška – koju će možda biti sve teže obezbediti u vreme kada tok svesti određuju mučne slike iz Gaze – već je ključno da ne dođe do aktivnog američkog suprotstavljanja američkoj politici. Dok god se to ne desi, Netanijahuov Izrael neće morati da se osvrće na negodovanje širom sveta. Međutim, kako su prethodne nedelje pokazale, status kvo utemeljen na dubokom nezadovoljstvu i nasilju često se može pokazati nestabilnijim no što su njegovi tvorci priželjkivali.
Miloš Milojević
Izvor: Pečat
