Сви ћемо се, пре или касније, суочити са питањем: „Што га брани, кад га не одбрани?“
Хроника најављене предаје 13.
Васкршњи терор на Косову и Метохији кулминирао је бацањем „експлозивне направе“ на Цркву Светог Пантелејмона у Призрену. Претходно су приштински специјалци, из заседе, тешко израњавали једног Србина (наше жртве више немају ни имена), па пре тога је један лекар малтретиран на „косовској“ граници. У међувремену, на Северу Косова влада страх да свако из било ког разлога, или, најчешће, без разлога, може бити ухапшен.
У таквој ситуацији најмање што би се очекивало јесте оно што се догодило – да Политика на насловној страни слави десетогодишњицу Бриселског споразума, који је, наводно, спречио уништење Србије (!). Таква Политика заиста не заслужује спомен-таблу херојским Рибникарима на насловној страни.
Али, иако велики, није српски проблем само удворичка штампа. Службени Београд је проценио Куртија као некога ко би одуговлачењем „нормализације“, могао да помогне да се не заузме коначни српски став. Можда, и да се притисак „међународне заједнице“ пребаци на њега. Али, Курти не држи до тих ствари. Њему је једино „нормално“ да Срба на Косову и Метохији нема или да буду двојезични Албанци. То је и програм његове партије. Са том фамозном „међународном заједницом“ никаквих проблема нема, ето, каже Ескобар, признаће му изборе на Северу и без учешћа Срба.
Тадашњи извештач са Косова, покојни Милош Марковић, говорио је средином осамдесетих у Удружењу књижевника, о пароли-графиту на који је често наилазио: „Срби, не исељавајте се са Косова, останите да нам служите!“ Сада су ствари радикализоване – албанизујте се или бежите!
У тој ситуацији слушамо јалове расправе о Уставу, као да се још од старог, доброг Херодота не зна – када једном човеку даш неограничену власт, он је Устав. То на нашем примеру показује водећи професор уставног права и судија Уставног суда, тврдњом да се устав може мењати, али се председник не сме критиковати!
Отпор се, у Бога се надамо, привремено, повукао са наших улица. Можда се то десило што је био (изузев литија) више заснован на страначкој бази, а мање на општељудској солидарности, коју, ваљда, заслужују и наши сународници на Косову и Метохији. Разуме се и циљ и динамика протеста морају јасно и рационално да се одреде. У томе, а не у међусобном надгорњавању, видимо улогу националних интелектуалаца и страначких лидера.
Јер: „Што га брани, кад га не одбрани?“
