Пише: Џим Кавана
Превод: Журнал
Сједињене Америчке Државе су на ивици Трећег свјетског рата на три различита фронта. Њихова социјална економија и инфраструктура су у расулу. Активно учествују у геноцидном етничком чишћењу — убијајући десетине, ако не и стотине хиљада, углавном дјеце и жена, и пљујући на сваки принцип хуманитарног и међународног права — у име атавистичког пројекта колонијалних насељеника.
Више него икада су презрене, а од њих се страхује мање него икада у свијету који се отима њиховој контроли. И онда, у таквој катастрофалној ситуацији, америчка политичка и медијска култура избацује две најнекомпетентније фигуре које је могуће замислити да се боре за улогу вође који нас води у провалију.
Амерички изборни систем је уврједљиво антидемократски. Заснован на контроли донатора, шаренилу нетранспарентних система гласања и пребројавања, укључујући и затворене електронске машине које би могле омогућити неоткривену превару, и све то крунисано електорским колеџом.
Доналд Трамп и Камала Харис су двије најсавршеније кловновске фигуре које воде овај изборни циркус, који изгледа гарантује да ће се завршити борбом око резултата.
Прави одговор на ово требало би да буде организован јавни, политички бојкот.
Владајућа класа не мари много за то који кловн из двопартијског система води циркус; оно чега се највише плаши је већина људи која не гласа, што одузима легитимитет систему.
Take note of which Trump comments provoke controversy, and which don't. Trump said this week that he "gave" the Golan Heights to Sheldon and Miriam Adelson, his top funders, who came to the White House "almost more than anybody." Not a peep about this brazen admission of graft pic.twitter.com/MaJLFnH7oi
— Michael Tracey (@mtracey) September 22, 2024
Трамп је недавно изјавио:
„Као што сам обећао, признао сам Јерусалим као вјечну престоницу Израела и отворио америчку амбасаду у Јерусалиму, Јерусалим је постао пријестолница. Такође сам признао израелски суверенитет над Голанском висоравни. Знате, Миријам и Шелдон би често долазили у Бијелу кућу, вероватно више од било кога ко није запослен тамо, и увијек су тражили нешто…
И чим бих им дао нешто, увијек за Израел, чим бих им дао нешто, тражили би још. Рекао сам: дајте ми пар недеља, молим вас?
Али дао сам им Голанску висораван, а они је никад нису тражили. Знате, 72 године су покушавали да ријеше питање Голанске висоравни, зар не? Чак ни Шелдон није имао храбрости да то тражи. Али ја сам рекао: знате шта? Рекао сам Дејвиду Фридману: дај ми брзо предавање, пет минута или мање, о Голанској висоравни. И он је то урадио. И ја сам рекао: хајде да то урадимо. Завршили смо то за око 15 минута, зар не?“
Ова изјава је још гора од његовог озлоглашеног одговора као кандидата на Републиканској дебати 2015. године:
„Питање: Такође сте подржавали низ других либералних политика и донирали сте неколико демократских кандидата, укључујући Хилари Клинтон и Ненси Пелоси. Објаснили сте те донације рекавши да сте то радили да бисте добили пословне услуге. Недавно сте изјавили, цитирам: ‘Кад донираш, они раде шта год ти желиш.’
ТРАМП: Боље да вјерујете… Рећи ћу вам да је наш систем покварен. Донирао сам многима. Прије овога, прије два месеца, био сам бизнисмен. Донирао сам свима. Кад би звали, донирао бих. И знате шта? Кад ми је нешто требало од њих, двије године касније, три године касније, звао би их. Били би ту за мене. И то је покварен систем.
Питање: Шта сте добили од Хилари Клинтон и Ненси Пелоси?
ТРАМП: Рећи ћу вам шта. Од Хилари Клинтон сам тражио да дође на моје вјенчање и она је дошла на моје вјенчање. Знате зашто? Није имала избора! Зато што сам јој дао [новац].“
Трамп — наводни кандидат против „Мочваре“ — говори нам да је, као предсједник, своје највеће донаторе имао у Бијелој кући „скоро више од било кога осим оних који ту раде“, и да су увијек нешто тражили, „увијек за Израел“, и да је био спреман да им да шта год су хтјели, кршећи деценијску основу америчке спољне политике и међународног права да би то учинио.
Заправо, био је толико нестрпљив да удовољи, да им је поклонио кршење дугогодишње националне политике и међународног права које „нису ни тражили“ — признање израелског суверенитета над Голанском висоравни. То је било питање националне политике и међународног права о коме нам каже да није ништа знао, и које је био спреман радикално да промијени након „пет минута или мање“ лекције од ултрационисте.
Трамп нам говори да је предсједник Сједињених Држава, а он је као предсједник, био само фигура која, у замјену за новац, прима наредбе од својих донатора као слуга, и користи апарат америчке владе и своју позицију управника глобалне империје да буквално „даје“ дијелове других земаља својим донаторима.
Зато што „кад ти дају, радиш шта год желе да радиш.“ Говори нам да је, као политичар и предсједник, постао управо оно што је 2015 говорио о својим противницима. Трамп 2024. нам потврђује, и хвали се тиме: „то је покварен систем.“ Боље да вјерујете.
Можете ли рећи „диктатура буржоазије“?
Изазивам било ког сљедбеника MAGA да негира да би, ако чује да неки демократа прича како су „Џорџ и Алекс“ Сорош (уместо „Миријам и Шелдон“ Аделсон) као његови/њени најчешћи гости управљали Белом кућом, наређујући промене које руше дугогодишњу националну политику и међународно право, одмах осудио/ла као издајничко „мочварно створење.“
Honored to host Governor @Tim_Walz at my home in New York City! pic.twitter.com/gRtjQrnu7N
— Alex Soros (@AlexanderSoros) September 24, 2024
Сигуран сам да ће сваки сљедбеник MAGA рећи: „Али Бајден/Камала/демократе раде исту ствар! Само што нису толико очигледни у томе.“ И у праву су. И то је поента, цијела поента двостраначког система. И то је разлог, главни разлог, зашто доминантна фракција владајуће класе има анимозитет према Трампу.
Демократе прикривају и глатко превазилазе своје поданичко служење владарима њежнијом, љубазнијом, „прогресивном“ реториком и упорним тврдњама да заступају „средњу класу“ („радничка класа“ је остала заглављена у 20. вијеку). Трамп, који је заробио Републиканску странку, стално иотворено говори оно о чему се треба шутати.
Он је опуштен у хвалисању око тога како његови мегадонатори управљају Белом кућом јер себе сматра једним од њих, рођен у њиховом клубу, па шта је у томе лоше? Демократе заузимају тиши, скромнији став када су позвани да управљају доменом својих господара.
Много је људи, укључујући дугогодишње демократе, који су с правом толико љути због некомпетентности, неуспеха и издаје Бајдена и Харисове и демократа, да разматрају да гласају за Трампа, само да би нешто променили. Један од мојих читалаца је сажето описао разлог за Трампову привлачност изван његове MAGA базе: „Чињеница је да постоји нешто у Трампу за шта дубока држава мисли да не може да контролише.“ Та привлачност је само појачана након два покушаја атентата.
Не може се порећи да дубока држава не вјерује Трампу, и то с разлогом: нико, укључујући и њега самога, не зна шта ће сљедеће урадити или изговорити. Нема чврсту политичку идеологију, само неколико дјелића идеја, од којих неке нису лоше. Али он нема интелектуални капацитет или политичку способност да их спроведе. А има и много лоших идеја.
Понекад и обе истовремено — као када је наредио напад на Иран и повукао га у посљедњем тренутку. Нарцизам и конфузија маскирају несигурност. Управо супротно од начина на који жели да га виде, Трамп је заправо слаб, несигуран политички актер, подложан манипулацијама — посебно оних које доживљава као богате пријатеље или снажне људе, који знају како да рукују његовим нарццизмом и потребама.
А ти људи обично долазе из редова дубоке државе (капиталистички могули, војно-обавјештајни оперативци и неоконзервативни ратни хушкачи) с којима се окружио. Они ће га, као и донатори, натјерати да уради шта год пожеле.
ОК, можда девет пута од десет. Како је писац Кејтон Вајс рекао, клађење на Трампа је као играње руског рулета с пет метака у револверу. Али идеја да ће Трамп овог пута бити другачији, у било ком програмском смислу — да ће прихватити и борити се за нечији други програм слободе говора или „Поновног чинења Америке здравом“ насупрот његовом прокламованом програму да поново учини Америку, и Израел, „моћним“ — пуста је жеља, исто као и идеја да ће неко гурнути Камалу улево.
Молим вас, јесте ли заборавили да је већ био председник четири године? Је ли се нешто фундаментално променило? Мислите ли да он није исти онај човјек који је прогањао Џулијана Асанжа и наредио убиство иранског генерала Касема Сулејманија?
Трамп је необразован, арогантан, нарцисоидни потомак владајуће класе, који се хвали тиме што јесте, али на начине који често срамоте и могу поткопати подршку за капиталистичку диктатуру и америчку империју.
Говори нам да ће да „учини Израел поново великим“ (јер и он мисли да је то посао америчког предсједника), разнети Иран у комаде, утјерати Русију и Кину у покорност, натјерати Американке да престану да размишљају о правима на абортус, и, да, „угаси интернет.“
Он мисли да треба да буде предсједник јер је оно што јесте и вјерује да ће се причом извући из сваке ситуације ако његова ароганција постане превише очигледна.
Наравно, демократи, које сада води Харисова, су надмени, лицемјерни браниоци владајуће класе, америчког империјализма и ционизма, који усвајају било коју реторичку стратегију која би могла преварити незадовољне групе да о њима помисле нешто друго. Али многи људи су већ упућени у њихове игре и не вјерују више ни једној њиховој ријечи.
Камала је миљеница демократске донаторске елите још откад је устоличена на састанку 2017. године у Хемптонсу „са највећим присталицама Хилари Клинтон“, гдје је, „већ речено да је највећи прикупљач средстава демократа“, „проширила свој утицај и амбиције“ и о њој се „говорило као о могућем кандидату за предсједника 2020. године.“
Нажалост, није добила никакве гласове од стварних људи и, након свог жестоког напада на Џоа Бајдена — Не брините, „То је била дебата!“ — одустала је од трке прије избора у Ајови. Не брините, донаторска елита ју је уврстила на предсједничку листу 2020. године и учинила је овогодишњим предсједничким кандидатом — без било каквих избора.
Камала нам не говори много о томе шта ће урадити јер ни сама не зна шта ће урадити. Њена празнина и опортунизам очигледни су у њеним небулозним одговорима на конкретна питања, што запањује чак и Опру, као и њеном бизарном покушају да се претвара да је новајлија која није била дио Бајденове администрације последње три и по године.
Камала мисли да би требало да буде предсједница због тога што није Трамп и јер се доказала као послушни слуга донатора. Могла би да постане предсједница говорећи што мање и допуштајући људима који желе видјети оно што не постоји да на њу пројектују оно што траже.
Савјет за оба кандидата: „Боље је да затворите уста и изгледате као будале него да их отворите и отклоните сваку сумњу.“
Americans: hurricane relief please
Washington: Sorry did you say send thousands more troops to the middle east to support the Israeli invasion of Lebanon?
Americans: no, hurricane relief
Washington: Okay you drive a hard bargain but troops are on their way to the middle east now— Caitlin Johnstone (@caitoz) September 30, 2024
Куће, ковчези и људи пливају по Сјеверној Каролини и Тенесију, Израел наставља да убија и осакаћује стотине људи недељно у Гази и бомбардује и напада Либан, Иран је управо испалио салву од стотине балистичких ракета на Израел, САД су послале 40.000 војника у необјављени рат, и сада чекамо да видимо како ће се катастрофе одвијати даље.
Оба ова неука, империјалистичка и разјарено ционистичка кандидата покушавају да на својој страни задрже све већи број Американаца, који су с правом љути јер ништа не добијају од америчког капитализма и империјализма. Људе који су херметички затворени у двопартијском кордону, у којем могу бити разнесени у комадиће кад почне Трећи свјетски рат или смрвљени док се њихова инфраструктура и друштвена економија исцрпљује од стране вампира који жеђају за профитом.
„Блекстон“ сада купује кампове са мобилним кућицама, да извуку још више новца из људи који живе у посљедњем бастиону приступачног становања. Али не брините, Израел и Украјина добили су по 8 милијарди долара.
У сред свег овог хаоса од огромног значаја, немамо појма ко заправо води земљу. Чињеница да је предсједник фигура владајуће класе и апарата дубоке државе никада није била очигледнија, или прихваћена са више безбрижности. Вудро Вилсон и Роналд Реган морали су да прикривају своје слабости. Сада цијели свијет зна да је Џо „искључен“, и свима је свеједно. Предсједник је нула.
Ипак, било је предсједника који су били паметни. Или барем компетентни. Или барем артикулисани. Или барем убједљиви. Рузвелт, Кенеди, Обама, па чак и млади Реган, у извјесној мери. Ово двоје нису ништа од тога. У вријеме у којем је интелигентно државништво неопходно више него икад, гори су од чисте нуле.
Једно од ово двоје ће постати предсједник Сједињених Држава. Мислити да је било ко од њих анти-естаблишмент, антиратни кандидат за слободу говора који ће спасити демократију, или исушити мочваре, или избјећи катастрофе са којима се суочавамо, значи бити обољео од синдрома мржње према Трампу или његове супротности, култа личности MAGA.
Вјерујте ономе што су вам предсједници Сједињених Држава рекли о себи и овој земљи. Са било којим од њих, као што је Бајден рекао: „Ништа се неће фундаментално промијенити.“ Ова земља ће и даље бити, како је други човјек рекао, „олигархија са неограниченом политичком корупцијом.“ И, како је још један човјек рекао, најсвјежије и најсажетије: и једно и друго ће радити „шта год њихови донатори желе да раде.“ Посљедице су неизбјежне. Пропаст Америке изгледа неповратна. Ко год да постане председник, биће то катастрофа — за нас и за свијет.
Џим Кавана је предавао књижевне и културне студије на универзитетима Принстон, Карнеги Мелон и Веслејан, ипише политичке анализе за независне медије. Чест је гост на емисијама „The Critical Hour“ и „Political Misfits“ на Радио Спутњику, и на PressTV-у. Његови радови се могу наћи на његовом Substack-у и YouTube и Rumble каналима. Био је један од оснивача „NYC Free Assange.“
Извор: Consortium News
