Пише: Асад Абу Халил
Превод: Журнал
Грађански рат у Сирији био је пројекат Запада и заливских монархија, баш као што је то био случај с ратом у Авганистану против Совјетског Савеза.
И тада су западне владе и аутократски режими из Персијског залива удружили снаге да оборе просовјетску власт у Кабулу. Та власт имала је своје упориште у домаћем контексту још од 1979. године, када је СССР извршио инвазију. Комунистички покрет у Авганистану био је подржан од стране студената и интелектуалаца, и није био наметнут народу — како то често приказују западни наративи.
Истина је да су конзервативни вјерски кругови у Авганистану били оштро против секуларног и феминистичког програма комуниста, залажући се за одржавање друштва у културној тами средњег вијека. Запад је, међутим, био спреман да подржи било коју власт, ма колико била недемократска и репресивна, само да би осујетио ширење социјализма и комунизма.
Исто тако, западни либерали су 2011. године пружили подршку сиријским побуњеницима, што се у потпуности поклапало са израелском жељом да се смијени режим у Дамаску, који је одступио од званичне проамеричке арапске линије.
Медији на арапском, које финансира Сорош (а таквих има доста), романтизовали су побуњенике и представљали милитанте наклоњене џихаду — буквално сљедбенике Бин Ладена — као секуларне демократе, а у неким случајевима чак и као феминисте. Западне владе, као и у случају Авганистана, затварале су очи пред одласцима милитантних муслимана из западних земаља у рат у Сирији.
Данас, када је један од вођа Ал-Каиде на власти у Сирији, у току је борба за будући пут земље, у којој се Турска супротставља Сједињеним Државама и Израелу, док су сиријске мањине све више изложене опасности од џихадиста који управљају Дамаском — уз прећутну подршку Запада.
[Као нови развој догађаја, ИСИС се такође укључио у сиријски сукоб, преузимајући одговорност за бомбашки напад на сиријске војнике, што је њихов први напад на нови режим.]
Поријекло у Либану
Сједињене Државе и Израел видјели су велику прилику у Либану 2005. године, када су се надали да би убиство либанског бизнисмена и политичара Рафика Харирија у Бејруту могло да изазове темељиту политичку трансформацију земље, која би довела до слабљења и, евентуално, нестанка Хезболаха.
Администрација Џорџа Буша Млађег уложила је велике ресурсе у пропагандну кампању каква се до тада није виђала у Либану, настојећи да Харирија представи као националног хероја и симбол новог Либана.
Амерички Стејт департмент тада је означио те сектарске демонстрације, усмјерене против сиријског режима, као „Кедрову револуцију“. У то вријеме, Сирија је имала трупе у Либану у складу са Таифским споразумом који је окончао либански грађански рат 1989. године. Сиријске снаге су се повукле 2005.
Године 2011, Америка се, ипак, надала сасвим другачијој политичкој промјени.
У то вријеме, Сједињене Државе биле су затечене ширењем народних устанака у појединим арапским земљама, од којих су неке биле од кључног стратешког значаја за САД и Израел — попут Египта, Бахреина и Туниса.
САД је страховао да би њихови одани арапски савезници могли пасти под налетом демократизације. Америчка спољна политика на Блиском истоку од Другог свјетског рата темељила се на одлучном противљењу демократији; Запад је преферирао успостављање диктаторских режима уколико би ти владари били у складу с интересима Запада и Израела.
У Египту су Сједињене Државе брзо реаговале покушавајући да обуздају неконтролисани устанак који је пријетио да доведе у питање мировни споразум између Египта и Израела. Десничарски генерал Абдел Фатах ел-Сиси дошао је на власт 2014. године, збацивши демократски изабраног предсједника Мухамеда Морсија, и диктаторска власт је поново успостављена након кратког демократског интермеца.
Барак Обама често се неосновано представља као подржавалац свргавања Хоснија Мубарака 2011. године, човјека који је Египтом владао три деценије, иако је службена документација показала да је Обамина администрација осудила мирне демонстранте који су захтијевали демократију. Хилари Клинтон, тадашња државна секретарка САД, чак је предложила да Омара Сулејмана, озлоглашеног шефа тајне полиције, именују као могућег новог вођу Египта након Мубарака.
Сједињене Америчке Државе искористиле су новонастале прилике да подстакну промјене у земљама Блиског истока које нијесу биле под њиховим утицајем. НАТО је интервенисао у Либији, а та земља и данас носи ожиљке грађанског рата — рана која још крвари, без назнака оздрављења.
У Сирији су САД и заливске монархије пожуриле да организују обарање режима. Нијесу рачунале на то да ће Русија, Иран и Хезболах одлучно стати у одбрану посрнуле власти.
Династија Асад
Режим Башара ел-Асада почивао је на сектаријанском савезу. Баас партија, у теорији једна од првих секуларних арапских политичких организација, настала је с идејом да уједињује народ на темељима заједничке културе, историје и арапског јединства.
Међутим, државни удар 1970. године довео је до суштинске промјене — умјесто секуларне визије, на сцени се појавио сектаријански систем власти. Хафез ел-Асад ослонио се на своју алавитску заједницу, а припадници других вјера добијали су углавном формалне или украсне функције. Све кључне позиције у систему безбједности и обавјештајних служби повјерене су блиским алавитима, често члановима породице.
Када је 2000. године Башар преузео власт, покушао је да прошири базу подршке — именовао је више хришћана и сунита на значајне функције, укључујући и сектор безбједности и војску. Али то није промијенило суштински сектарски карактер режима, бар не у очима народа. Такође, није ни уздрмало затворени и ауторитарни поредак у коме су Башар, његов брат Махер и зет Асаф Шаукат (страдао у бомбашком нападу 2002. године) држали сву моћ у својим рукама.
Побуна у Сирији 2011. године ослободила је талас сектарског насиља и мржње какав дуго није виђен у том региону. Ријеч је о присталицама Осаме бин Ладена — који данас фактички владају Сиријом — и припадницима ИСИС-а, који су вјеровали да су све вјерске мањине — хришћани, шиити, исмаилије, друзи, Јевреји и други — непријатељи које треба покорити или чак истребити.
Масовна убиства Алевита у Сирији: ХТШ савезничке снаге изводе нападе и егзекуције
Сиријски побуњеници су годинама током рата скандирали пароле мржње против ових група. Овај аспект сиријске побуне остао је скоро потпуно прећутан на Западу. Западне владе и медији били су изразито мотивисани да повећају притисак на режим, а Бен Родс, замјеник савјетника за националну безбједност у администрацији Барака Обаме, признао је да је подстицао Бијелу кућу да се приближи и сарађује с Ал-Каидом у Сирији.
Кључни разлог због којег је сиријски баасистички режим означен као непријатељ Запада била је његова подршка палестинским и либанским покретима који су се борили против Израела. Сирија под Башаром ел-Асадом остала је једина арапска држава која је и даље пружала отворену подршку такозваним „арапским групама отпора“.
Потенцијал за обнову грађанског рата у Сирији све је већи.
Упечатљиво је и то што америчка влада — која иначе инсистира на монополу силе од стране централне власти у земљама гдје оружане групе пријете интересима Израела (као у Либану, Ираку и Јемену) — ћути када је ријеч о мноштву паравојних формација које дјелују у Сирији.
То можда и није изненађујуће, с обзиром на то да Сједињене Државе имају властите паравојне групе у Сирији — и то од самог почетка рата 2011. године — а те формације нијесу искључиво курдске.
У данашњој Сирији дјелује најмање 150 наоружаних група, а владајућа Хајат Тахрир ал-Шам (која је некада била званична подружница Ал-Каиде у Сирији) не контролише цијелу територију земље.
Израелске ваздушне кампање имају за циљ да покажу слабости тзв. централне власти. Западне силе су више него спремне да легитимишу новог џихадистичког вођу, Ахмеда ел-Шараа, под условом да он не представља опасност по Израел. Он такође мора приступити „Аврамовим споразумима“, на што је већ исказао спремност ради нормализације односа са Израелом.
Бројне сиријске оружане групе биле су спремне на јединство док је заједнички циљ био рушење Асада. Данас, међутим, међу њима расте борба за власт, слична оној која је погађала оружане формације у Авганистану између 1992. и појаве Талибана 1996. године.
Западне и заливске земље такмиче се с Турском за утицај над новим сиријским режимом. Нови владари теже ширењу савезништва, али остају вјерни влади у Анкари, која је одиграла кључну улогу у њиховој побједи.
Турска је такође играла кључну улогу у до сада незванично објелодањеном тајном плану или договору који је омогућио да Русија толерише пад Башара ел-Асада. У једном интервјуу, турски министар спољних послова — који је раније био на челу обавјештајне службе — признао је улогу Турске у одвраћању Русије од директне интервенције. (Чланак на који се ово позива потиче са званичног америчког пропагандног портала на арапском, који је у међувремену уклоњен.)
Џејсон Диц: Сиријска исламистичка власт спроводи погром над Алавитима
Подијељени Друзи
Међу Друзима у Сирији данас постоји дубока подијељеност. С једне стране, ту је струја која се ослања на произраелско друско руководство, које представља Муфака Тариф — човјек блиско повезан с израелском војном и обавјештајном структуром — с циљем да Израел добије упориште унутар Сирије.
С друге стране, налазе се они који су под утицајем либанског друског лидера Валида Џумблата, који већ дуже вријеме упозорава на погубност сваког савезништва с Израелом, упозоравајући на опасне планове које та држава кује против Сирије. Џумблат подсјећа друзе на нужност останка у савезу с арапском већином која Израел сматра непријатељем.
Сиријски Друзи имају дугу традицију савезништва с арапским националистичким снагама, још од велике арапске побуне између 1925. и 1927. године против француске окупације. Французи су тада, по злу упамћени, покушавали да разбију Сирију на мале сектарске и етничке државице. Али управо је арапски идентитет осујетио колонијалне планове Француске.
Алавити у дефанзиви
Алавити данас воде борбу за сопствени опстанак против свих сунитских џихадистичких формација које их сматрају невјерницима достојним покоравања или истребљења. Цијели народ колективно је окривљен за власт Башара ел-Асада.
Они немају регионалну подршку споља. Иран је традиционално гледао на алавите као на застрањене шиите који треба да се врате „правој“ шиитској вјери дванаесте имама.
Није Иран био тај који је легитимисао шиитски идентитет сиријских и либанских алавита, већ либански шиитски вјерски вођа Муса ел-Садр 1973. године. Ел-Садр, блиски савезник Хафеза ел-Асада, нестао је (и по свему судећи био убијен) током посјете Либији 1978. године, за шта је одговорност приписана Моамеру ел-Гадафију.
Мањине у Сирији тренутно не дјелују удружено нити планирају формирање заједничког фронта против нове власти, прије свега из страха од освете сунитских бораца.
Свјетска јавност окренула је леђа сиријској причи чим је Башар напустио земљу. Али масакри по сектарској линији поново ће вратити Сирију у свјетске вијести. Као дио све отворенијег пројекта „Великог Израела“, Тел Авив неће одмарати док све сусједне земље не буду увучене у дугогодишње грађанске ратове.
Асад Абу Халил је либанско-амерички професор политичких наука на Државном универзитету Калифорније у Станислаусу. Аутор је Историјског рјечника Либана (1998), Бин Ладен, ислам и нови амерички рат против тероризма (2002), као и Битке за Саудијску Арабију (2004). Водио је популарни блог The Angry Arab, а на Твитеру је активан под именом @asadabukhalil
Извор: Consortium News
