Пише: Грег Мекевит
“Пиши оно што знаш” је савет који често добијају писци-почетници, а Господар мува је спектакуларни пример тога како клишеи и даље могу да буду суштински тачни. Као наставник у школи за дечаке који је из прве руке сведочио нехуманости Другог светског рата, Вилијем Голдинг је згуснуо то знање и искуство у свој дебитантски роман, привидно једноставну причу о дечацима који, након што су преживели бродолом, тону у дивљаштво на пустом острву. Та књига је субверзија познате радње која се преносила кроз генерације читалаца, а служи као туробно упозорење да зла нацистичке Немачке могу да се понове било где.
Голдинг је био пред 43. рођенданом када је Господар мува објављен први пут. Његова замисао била је злокобно двадесетовековно преиначавање Коралног острва Р. М. Балантајна из 1857. године, приче о одважности у којој група британских школараца после бродолома цивилизују напуштено острво и претварају га у терен за игру и забаву.
Већи део оригиналног рукописа настао је на вежбанкама током наставе. Чак је и радио на роману током часова, док су ученици били заузети уџбеницима. Неколицина њих добијала је и задатак да преброје колико речи је написао на свакој страници.
Голдинг је 1953. године послао роман у девет издавачких кућа и све су га одбиле. Непоколебан, понудио је рукопис кући Faber and Faber, једној од најпрестижнијих лондонских фирми. Допао је руку Чарлсу Монтиту, млађем уреднику који је само пар месеци радио у издавачкој кући.
Бесмислено и незанимљиво
Он је за емисију Букмарк на ББЦ-у 1984. године испричао: “Одмах сам могао да приметим једну посебну ствар: то је био један похабани, устајали стари рукопис који је обишао много издавача пре него што је доспео до нас и то је углавном било то. Био је то обиман рукопис пожутелих страница које су већ почеле да се увијају на крајевима, са траговима шоља за чај под које је био подметнут, или винских чаша, као и проливених капи кафе и чаја, и био је упакован у прилично депримирајући, тамно смеђи картон, а било је ту и кратко, формално пропратно писмо”.
Једна од професионалних читатељки у издавачкој кући већ је изнела писану пресуду Голдинговом рукопису, одбацујући га као “бесмислену и незанимљиву фантастику”. Поред заокруженог “о” за “одбацити”, записала је: “Смеће и досадно. Бесмислено”.
Срећом по Голдинга, Монтит је пружио књизи још једну шансу и решио је да је спасе од заборава. Испричао је: “Бацио сам поглед и, морам признати, њен почетак ме уопште није привукао, али сам свеједно наставио и потпуно ме је увукла у себе. И потом сам рекао ‘ово морамо да схватимо озбиљно’”.
Убедио је Faber and Faber да објаве књигу, али је Голдинг претходно морао да унесе значајне измене у текст. Осим тога, њен оригинални наслов, Странци изнутра, морао је да лети. Према професору Џону Керију, Голдинговом биографу, оригинални рукопис био је религиозни роман, “драстично другачији од Господара мува који је већина људи прочитала”.
Способност за зло
Кери је, говорећи у Аренином документарном филму из 2012. године Снови Вилијема Голдинга, рекао да је писац постао дубоко религиозан после Другог светског рата, током ког је служио на разарачу Краљевске морнарице, али је његов уредник Монтит при ревизијама рукописа те елементе изоставио. “Голдинг попушта, попушта, попушта све док роман није постао секуларан; у њему се не претпоставља никаква интервенција натприродног бића”, рекао је он.
Голдингово искуство из рата донело му је дубоко разумевање човековог потенцијала за зло и разочарење идеалистичком политиком из своје младости. Господар мува био је његово упозорење да би нацизам, какав је обузео Немачку 1930-их година, могао да се догоди у било којој цивилизованој земљи. Говорећи за The South Bank show 1980. године, Голдинг је објаснио како је рат променио његов став о природи човека.
“Једноставно се променио јер смо, миц по миц, откривали шта су нацисти радили. Била је то високо цивилизована људска раса која је радила, како се постепено откривало, немогуће ствари. Сећам се да сам, тих дана, рекао себи: ‘Да, па, имам нацисту у себи; у одређеним околностима бих и сам могао да постанем нациста”.
“Мало-помало, откривао сам све више о томе шта се догађало, што ми је заиста изменило став о томе на шта су све људи спремни, а стога и о људској природи. Тако да су ми се политичке мере, ако хоћете, учиниле траљавим и немоћним пред спремношћу какву човек носи у себи за неку врсту апсолутног зла”.
Иако је Господар мува имао успеха код критике, Голдинг је тек после објављивања америчког издања, а посебно после брошираног издања 1959. године, постао бестселер писац у светским оквирима и почео је да зарађује велике суме од тантијема. Успех му је дозволио да напусти посао наставника и потпуно се посвети писању. “Није ми се допадала систематска страна подучавања; ни ја сам нисам претерано систематична особа”, признао је за Букмарк 1984. године.
О томе што се као писац појавио касније у животу рекао је да је његов пробој уследио након што је схватио да мора да престане да подражава друге писце. “Тек сам негде са 37 година, мислим, схватио велику истину да морате да пишете сопствене књиге, а не књиге неког другог, и потом је уследило све остало”, рекао је за Монитор 1959. године.
Један од младих љубитеља Господара мува био је и писац Стивен Кинг који је позајмио књигу из покретне библиотеке након што је затражио нешто о “томе какви су клинци заиста”. Он је 2012. испричао за Арену: “Био сам сасвим заокупљен причом од самог почетка, пошто је деловала као прича за дечаке, онаква на какве сам се био навикао. Разлика је била у томе што су дечаци били прави дечаци – понашали су се онако како сам и сам мислио да се дечаци понашају”.
Приповедач до сржи
Кинг је касније неколико својих прича сместио у фиктивни градић Касл Рок, који је назвао по Џековом утврђењу у планинама из Господара мува. Од култне приче о бекпекерима Плажа из 1990-их, до Стршљенова, преко обавезне пародије у Симпсоновима, Господар мува постао је стандард у популарној култури. Књига је двапут пренета на филм, 1963. и 1990. године, а снимање ББЦ-јеве телевизијска адаптације по сценарију Џека Торна тренутно је у току у Малезији.
Голдинг, оригиналан и веома маштовит писац, наставио је да пише књиге о последњим данима неандерталаца, морнару насуканом на стеновито острво у Атлантику или о градњи торња на средњовековној катедрали. Награђен је Нобеловом наградом за књижевност 1983. године за “романе који, проницљивошћу уметности реалистичног приповедања и разноврсношћу и универзалношћу мита, расветљавају судбину човека у данашњем свету”.
За Голдинга је сама тајна његовог успеха била скоро па клише. За Букмарк је 1984. рекао: “Ја сам у дубини душе, а и на површини, приповедач до сржи. Једино што ме занима је да ли ће прича имати почетак, средину и крај”.
Извор: ВВС
Превод: Матија Јовандић/Глиф
