Prevod: Miloš M. Milojević
Napadi radi obezglavljenja vrha režima su verovatni. Invazija – nije.
Vašington i Teheran možda su bliži vojnom sukobu nego što su bili u bilo kom trenutku koga se možemo jasno prisetiti, ali nisu na pragu rata u bilo kom konvencionalnom smislu. Najuverljiviji ishod sadašnjih napetosti nije američka invazija na Iran ili sveobuhvatni regionalni rat. Verovatnije su to ograničeni, pažljivo odmereni napadi čiji je cilj promena pogodbene dinamike a ne potpuno odustajanje od pogađanja.
Poslednjih nedelja, postalo je teško ignorisati jedan paradoks. Sjedinjene Države dramatično su povećale svoje oružane snage raspoređene na Bliskom istoku, dok iranski zvaničnici stalno insistiraju da se neće povinovati pod pritiskom. Ipak, obe strane nastavljaju da govore, često istovremeno, o pregovorima. Ova očigledna kontradikcija nije naznaka zbunjenosti. Ona odražava uobičajenu logiku međunarodne politike: rat, ili pretnja ratom, jeste instrument pogađanja.
Po pogodbenom modelu rata, vojne snage nisu tu samo da nanesu poraz neprijatelju. One služe da izmene sagledavanje koštanja, odlučnosti i budućih namera kada diplomatija samostalno ne može da pruži uverljivo obavezivanje. Ono što sada možemo da posvedočimo nije kolaps diplomatije već njena militarizacija.
Značajno je da se ova dinamika odvija zajedno sa tihim ali tekućim pregovorima u Omanu, u kojem iranski i američki sagovornici pokušavaju da razaberu koje su crvene linije druge strane i kolika je spremnost na iznalaženje kompromisnog rešenja. Ovi razgovori nisu u koliziji sa eskalacijom koja je takođe u toku; oni su njen deo. Prema pogodbenoj logici diplomatija i vojni pritisak često se odigravaju paralelno, ne sukcesivno.
Iz vašingtonske perspektive, Iran sada deluje slabije nego u bilo kom trenutku tokom prethodne decenije. Tokom prethodne dve godine, teheranska regionalna mreža ustrojena radi odvraćanja protivnika, nekada posmatrana zbirno kao Osovina otpora, je značajno oslabljena: Hezbolah je pod stalnim pritiskom. Hamas je, kao vojna snaga, uglavnom potučen. Asadov režim u Siriji pretrpeo je kolaps. Čak je i otvorenost samog iranskog vazdušnog prostora tokom Dvanaestodnevnog rata protiv Izraela prošle godine, potkopalo istrajno uverenje o iranskoj odbrambenoj nepovredivosti.
Adam Tuz: Borba na ivici svemira – geovojni radikalizam Izraelsko-iranskog rata
Iran i dalje poseduje znatne raketne i dronovske kapacitete, i možda je čak u međuvremenu proširio neke segmente svog napadačkog arsenala. Još je značajnije što su iranske rakete delimično uspevale da se probiju izraelsku Gvozdenu kupolu tokom nedavnog rata.
Ali odvraćanje se ne odnosi samo na raspoloživa oružana sredstva. Odnosi se isto tako i na uverljivost. A uverljivost, posebno u vezi sa iranskom sposobnošću da nanese nesnošljivu štetu svojim neprijateljima na više različitih bojnih polja, je oslabljena.
Ovakvo sagledavanje stvari je podstaklo intenzivne rasprave u Vašingtonu kako iskoristiti ovaj trenutak. Jedan tabor zagovara gledište da je upravo pravi trenutak da se dodatno eskalira. Iran, po njihovom gledištu, doveden je u strateški nepovoljan položaj i sklon je većim ustupcima.
Pregovori bi, stoga, trebalo da budu iskorišćeni ne da stabilizuju status kvo već da dovedu do najvećih ustupaka o nuklearnom programu, raketama i iranskim regionalnim ispostavama. Neki glasovi unutar ovog tabora idu još i dalje, otvoreno zagovarajući promenu režima kao ostvarljivi cilj ukoliko bude primenjena dovoljno snažna sila. Logika je očevidna: iranska sposobnost odvraćanja je oslabila, njegovi saveznici su oslabljeni, i njegovo vođstvo je ranjivo. Zagovornici ovog gledišta pitaju se zbog čega bi Sjedinjene Države pružile pojas za spasavanje dok je Islamska Republika u davljeničkom ropcu. Zbog čega ograničavati moguće dobitke kada deluje da je ravnoteža snaga postavljena u njihovu korist?
Drugi tabor drugačije sagledava situaciju. Da, Iran je pod pritiskom, ali upravo bi zato pregovori mogli uspeti. Ova grupa potcrtava da je američki predsednik Donald Tramp istrajno protivan opsežnim vojnim intervencijama i „beskrajnim ratovima“ (endless wars). Sa ove tačke gledišta ovaj trenutak predstavlja priliku za Trampa da sebi pripiše pobedu a da ne zaroni Sjedinjene Američke Države u još jedan bliskoistočni sukob. Dogovor postignut pod pritiskom dopustio bi Vašingtonu da obuzda Iran dok istovremeno potcrtava istrajan narativ Trampove politike: da snaga, a ne rat, vode povoljnim ishodištima.
Ipak, Tramp se suočava sa dilemom do koje je dovela njegova politika. Ponavljajući podršku iranskim demonstrantima i određujući iranski režim kao nelegitiman, on je povisio očekivanja, kako u zemlji, tamo i na međunarodnoj sceni, koja daleko premašuju dosadašnje okvire nuklearne diplomatije. Ovo obavezivanje sužava manevarski prostor. Ukoliko ništa ne učini rizikuje da deluje slabo. Međutim, pokretanje opšteg rata u suprotnosti je sa temeljnim svojstvima njegovog političkog brenda.
Hamidreza Azizi: Da li je Iranska Islamska Republika spremna na rat sa SAD?
To je prostor u kojem sada nastupa Trampova korektivna strategija: „do mira putem snage“ (peace through strength). Po ovoj logici, vojna snaga nije svrha sama sebi već alatka koja služi da se nametnu pregovori pod povoljnim uslovima. Ograničena, odlučna akcija usmerena je ka odvraćanju protivnika, osnaživanju pouzdanja saveznika i demonstriranju odlučnosti, bez da se SAD uvuku u dugotrajni sukob.
Ova dinamika objašnjava zbog čega američki politički činioci vide ograničene napade, pre nego invaziju, kao najprijemčiviju alatku. Dobro odmereni napadi uklapaju se u ovaj okvir mnogo bolje nego ranija suzdržanost ili invazija. Oni upućuju na odlučnost, zadovoljavaju ratoborne činioce kod kuće, održavaju Trampov imidž kao nekoga ko se protivi večnim ratovima i, što je ključno, preoblikuju pregovaračko okruženje pre ozbiljnijih pregovora. Ograničeni udari postaju sve verovatniji ukoliko Iran ne pruži onakve ustupke kakvi su Trampu potrebni da bi mogao da tvrdi da je pobedio.
Američka operacija u Venecueli takođe je poduprla uverljivost ovog modela. Venecuelanski slučaj nudi otrežnjujuću, iako nesavršenu analogiju: normalizuje napade na predvodnike suverenih država – potkopavajući dugo neupitni tabu međunarodnih odnosa. Ali pređašnja dešavanja veoma se razlikuju u odnosu na ono kako bi sličan scenario mogao da se odigra u Iranu. U Venecueli, Vašington je vodio potajne pregovore sa istaknutim ličnostima režima pre napada uoči hapšenja Madura. U Iranu, redosled događaja mogao bi biti drugačiji: prvo javni pregovori, potom napadi na vođstvo zemlje a zatim obnovljeni pokušaj postizanja pogodbe sa naslednicima na vrhu zemlje. Venecuelanski presedan daleko odjekuje u Teheranu: ukazuje da direktni napadi na vrh državne komandne strukture nisu više nezamislivi, niti preterano skupi, što je lekcija koja oblikuje iransko sagledavanje pretnje.
Invazija na Iran bila bi strateški nerazborita. Cena bi bila ogromna, teško bi bilo upravljati regionalnim posledicama, a krajnje je upitna i domaća podrška jednom ovakvom potezu. Sjedinjenim Državama ne nedostaju kapaciteti da napadnu Iran; nedostaje političko i strateško opravdanje da se to izvede. Duga senka Iraka i dalje se zlokobno nadvija, i jedva da iko u Vašingtonu veruje da bi mogli da se nose sa iranskom veličinom, stanovništvom i unutrašnjom složenošću a da ne izazovu dugotrajnu nestabilnost.
Osim neposredne vojne i političke cene, američka invazija na Iran takođe bi predstavljala stratešku ranu u kontekstu takmičenja između velikih sila. Dugotrajni kopneni rat u Iranu neizbežno bi preusmerio američke vojne, finansijske i političke resurse od prevashodnoh vašingtonskog strateškog usmerenja: takmičenja sa Kinom. Iscrpljujući rat na Bliskom istoku, povisio bi cene energije na svetskom tržištu, povisio inflatorni pritisak u zemlji, doveo u iskušenja američka savezništva i umanjio vašingtonske kapacitete da projektuje moć u Indo-pacifičkom regionu. Sa pekinške tačke gledište takav rat bi predstavljao protivničku stratešku diverziju koja vezuje američku pažnju za vreme dok Kina konsoliduje svoje pozicije oko Tajvana, Južnokineskog mora i u lancima snabdevanja ključnih tehnologija.
Sem Drager: Zalivske države potpuno su zatečene izraelskim napadom na Iran
Čak ni uspešna početna invazija ne bi garantovala kolaps režima, uzimajući u obzir razgranatu i otpornu iransku političku strukturu, ali bi gotovo izvesno uvukla SAD u skupi pokušaj stabilizovanja upitne povratne vrednosti. Za donosioce političkih odluka u SAD koji su sve više usmereni ka izbegavanju strateške prenapregnutosti, ovo čini invaziju ne samo nepoželjnom nego suštinski neuklopivom su dugoročne američke globalne prioritete.
Vojni planeri ovo razumeju. Isto tako razumeju i politički predvodnici. To je razlog zbog čega se rasprava preusmerila sa razmatranja invazije na razmatranje preciznih napada.
U najvećem broju scenarija o kojima se raspravlja u Vašingtonu, nauverljivija mogućnost nije okupacija već dekapitacija. Takav napad bio bi usmeren ka vrlo uskoj skupini ciljeva: vrhovni lider, visoke vojne i političke ličnosti, odabrana nuklearna postrojenja, raketna infrastruktura i komandna i kontrolna čvorišta. Ovo bi verovatno bilo praćeno američkom strategijom eskalatorne nadmoći, slično pristupi koji je Vašington usvojio nakon atentata na iranskog vojnog zapovednika Kasema Sulejmanija 2020. godine. Cilj je onemogućiti da se obećana iranska odmazda ne pretvori u opšti rat. Cilj ne bi bio da se u potpunosti unište iranski kapaciteti, što nije ni moguće izvesti, već da se pokaže kako SAD uživaju dominantan eskalatorni položaj.
U ovom pretpostavljenom scenariju, poruka je nepogrešivo jasna: SAD mogu da napadnu samo jezgro iranskog sistema, amortizuju ograničenu odmazdu i potom da i dalje kontrolišu eskalatornu lestvicu.
Ključno je za ovaj hipotetički scenario da potom usledi deeskalacija. Udar bi bio odmeren i brzo bi se okončao, ukazujući da Vašington želi da zadobije polugu uticaja a ne da izazove rat.
Sa pregovaračke tačke gledišta, ovo je suština stvari. Udari koji bi vodili obezglavljenju protivničke strane preoblikuju sagledavanje koliko je jedna strana odlučna. Ovakav napad povećava cenu daljeg suprotstavljanja dok istovremeno otvara vrata pregovorima; ovoga puta po novim uslovima.
Volstrit džurnal: Kolaps opskurne banke bacio je Iran u krizu
Iranski odgovor, međutim, ostaje najveća nepoznanica. Teheran može da odabere ograničenu, simboličnu odmazdu, usmerenu ka održavanju pozicije odvraćanja i unutrašnje uverljivosti a da ne vodi ka nekontrolisanoj eskalaciji. Takav odgovor mogao bi da obuhvati posredno delovanje preko regionalnih saradnika ili pažljivo odmereni napad raketama ili dronovima osmišljen da pokaže odlučnost dok se istovremeno izbegava neposredan sukob sa američkim snagama. Ova putanja bi se poklopila sa dugoročnom iranskom sklonošću prema dvosmislenosti i postepenim uvećanju snage uzvratnog delovanja.
Nasuprot tome, Iran može da odbaci logiku američke eskalatorne dominacije. Po ovom scenariju, Teheran bi mogao da zaključi kako suzdržanost samo poziva na dodatni pritisak, odgovarajući na način koji namerno proširuje opseg sukoba i dovodi u pitanje vašingtonsku sposobnost da kontroliše tempo i obuhvatnost eskalacije. Ovo bi moglo da obuhvati napade na američke ciljeve na različitim regionalnim poprištima, pretnju neuralgičnim tačkama pomorskog saobraćaja ili ubrzanje nuklearnog delovanja kako bi se promenila ukupna strateška računica.
Upravo ovde leži najveća opasnost. Pogađanje putem sile je inherentno nestabilno. Čak i kada obe strane teže izbegavanju sveobuhvatnog vojnog sukoba, pogrešna procena, pogrešno sagledavanje protivničke odlučnosti ili domaći pritisak mogu da ih navedu da deluju preko granica unapred zadatih okvira. Jednom kada nasilje postane sredstvo uzajamnog saobraćanja, signali se lako izobličuju a delovanje usmereno ka odvraćanju lako može da bude sagledano kao provociranje. U takvom okruženju, granica između kontrolisane eskalacije i opšteg sukoba je tanka i često tek naknadno uočljiva.
To je razlog zbog čega je ovaj trenutak osobito nestabilan. Verovatni tok događaja nisu pregovori posle kojih bi usledila upotreba sile već sila kojom bi sledili pregovori: napad se odigrava. Sjedinjene Države se postavljaju preteće kako bi ostvarile eskalatornu dominaciju. Iran odgovora. I tek onda otpočinju ozbiljni razgovori, kada obe strane veruju da se pogodbena situacija vratila na početnu tačku. U tom smislu, napadi ne bi označili neuspeh diplomatije. Bili bi njen zlokobni preduslov.
Ovo je paradoks pogađanja putem sile: pribegava mu se da bi se izbegao rat, ali se time rat zapravo približava. Iran i SAD sada se kreću uskom putanjom duž koje je svaka poruka važna, svaki pogrešan korak se računa a margina greške koja se prašta je sve manja i manja.
Više se ne postavlja pitanje da li će se pribeći sili, već da li se ona može upotrebiti a da ne izazove širi sukob, koji nijedna strana ne namerava i koji bi obe strane imale velikih poteškoća da obuzdaju.
Araš Rejsinežad je gostujući istraživač na Bliskoistočnom centru Londonske škole ekonomije i političkih nauka
Aršan Rejsinežad je predavak ekonomije na Univerzitetu u Eseksu
Izvor: Foreign Policy
