Превод: Милош М. Милојевић
Напади ради обезглављења врха режима су вероватни. Инвазија – није.
Вашингтон и Техеран можда су ближи војном сукобу него што су били у било ком тренутку кога се можемо јасно присетити, али нису на прагу рата у било ком конвенционалном смислу. Најуверљивији исход садашњих напетости није америчка инвазија на Иран или свеобухватни регионални рат. Вероватније су то ограничени, пажљиво одмерени напади чији је циљ промена погодбене динамике а не потпуно одустајање од погађања.
Последњих недеља, постало је тешко игнорисати један парадокс. Сједињене Државе драматично су повећале своје оружане снаге распоређене на Блиском истоку, док ирански званичници стално инсистирају да се неће повиновати под притиском. Ипак, обе стране настављају да говоре, често истовремено, о преговорима. Ова очигледна контрадикција није назнака збуњености. Она одражава уобичајену логику међународне политике: рат, или претња ратом, јесте инструмент погађања.
По погодбеном моделу рата, војне снаге нису ту само да нанесу пораз непријатељу. Оне служе да измене сагледавање коштања, одлучности и будућих намера када дипломатија самостално не може да пружи уверљиво обавезивање. Оно што сада можемо да посведочимо није колапс дипломатије већ њена милитаризација.
Значајно је да се ова динамика одвија заједно са тихим али текућим преговорима у Оману, у којем ирански и амерички саговорници покушавају да разаберу које су црвене линије друге стране и колика је спремност на изналажење компромисног решења. Ови разговори нису у колизији са ескалацијом која је такође у току; они су њен део. Према погодбеној логици дипломатија и војни притисак често се одигравају паралелно, не сукцесивно.
Из вашингтонске перспективе, Иран сада делује слабије него у било ком тренутку током претходне деценије. Током претходне две године, техеранска регионална мрежа устројена ради одвраћања противника, некада посматрана збирно као Осовина отпора, је значајно ослабљена: Хезболах је под сталним притиском. Хамас је, као војна снага, углавном потучен. Асадов режим у Сирији претрпео је колапс. Чак је и отвореност самог иранског ваздушног простора током Дванаестодневног рата против Израела прошле године, поткопало истрајно уверење о иранској одбрамбеној неповредивости.
Адам Туз: Борба на ивици свемира – геовојни радикализам Израелско-иранског рата
Иран и даље поседује знатне ракетне и дроновске капацитете, и можда је чак у међувремену проширио неке сегменте свог нападачког арсенала. Још је значајније што су иранске ракете делимично успевале да се пробију израелску Гвоздену куполу током недавног рата.
Али одвраћање се не односи само на расположива оружана средства. Односи се исто тако и на уверљивост. А уверљивост, посебно у вези са иранском способношћу да нанесе несношљиву штету својим непријатељима на више различитих бојних поља, је ослабљена.
Овакво сагледавање ствари је подстакло интензивне расправе у Вашингтону како искористити овај тренутак. Један табор заговара гледиште да је управо прави тренутак да се додатно ескалира. Иран, по њиховом гледишту, доведен је у стратешки неповољан положај и склон је већим уступцима.
Преговори би, стога, требало да буду искоришћени не да стабилизују статус кво већ да доведу до највећих уступака о нуклеарном програму, ракетама и иранским регионалним испоставама. Неки гласови унутар овог табора иду још и даље, отворено заговарајући промену режима као остварљиви циљ уколико буде примењена довољно снажна сила. Логика је очевидна: иранска способност одвраћања је ослабила, његови савезници су ослабљени, и његово вођство је рањиво. Заговорници овог гледишта питају се због чега би Сједињене Државе пружиле појас за спасавање док је Исламска Република у дављеничком ропцу. Због чега ограничавати могуће добитке када делује да је равнотежа снага постављена у њихову корист?
Други табор другачије сагледава ситуацију. Да, Иран је под притиском, али управо би зато преговори могли успети. Ова група потцртава да је амерички председник Доналд Трамп истрајно противан опсежним војним интервенцијама и „бескрајним ратовима“ (endless wars). Са ове тачке гледишта овај тренутак представља прилику за Трампа да себи припише победу а да не зарони Сједињене Америчке Државе у још један блискоисточни сукоб. Договор постигнут под притиском допустио би Вашингтону да обузда Иран док истовремено потцртава истрајан наратив Трампове политике: да снага, а не рат, воде повољним исходиштима.
Ипак, Трамп се суочава са дилемом до које је довела његова политика. Понављајући подршку иранским демонстрантима и одређујући ирански режим као нелегитиман, он је повисио очекивања, како у земљи, тамо и на међународној сцени, која далеко премашују досадашње оквире нуклеарне дипломатије. Ово обавезивање сужава маневарски простор. Уколико ништа не учини ризикује да делује слабо. Међутим, покретање општег рата у супротности је са темељним својствима његовог политичког бренда.
Хамидреза Азизи: Да ли је Иранска Исламска Република спремна на рат са САД?
То је простор у којем сада наступа Трампова корективна стратегија: „до мира путем снаге“ (peace through strength). По овој логици, војна снага није сврха сама себи већ алатка која служи да се наметну преговори под повољним условима. Ограничена, одлучна акција усмерена је ка одвраћању противника, оснаживању поуздања савезника и демонстрирању одлучности, без да се САД увуку у дуготрајни сукоб.
Ова динамика објашњава због чега амерички политички чиниоци виде ограничене нападе, пре него инвазију, као најпријемчивију алатку. Добро одмерени напади уклапају се у овај оквир много боље него ранија суздржаност или инвазија. Они упућују на одлучност, задовољавају ратоборне чиниоце код куће, одржавају Трампов имиџ као некога ко се противи вечним ратовима и, што је кључно, преобликују преговарачко окружење пре озбиљнијих преговора. Ограничени удари постају све вероватнији уколико Иран не пружи онакве уступке какви су Трампу потребни да би могао да тврди да је победио.
Америчка операција у Венецуели такође је подупрла уверљивост овог модела. Венецуелански случај нуди отрежњујућу, иако несавршену аналогију: нормализује нападе на предводнике суверених држава – поткопавајући дуго неупитни табу међународних односа. Али пређашња дешавања веома се разликују у односу на оно како би сличан сценарио могао да се одигра у Ирану. У Венецуели, Вашингтон је водио потајне преговоре са истакнутим личностима режима пре напада уочи хапшења Мадура. У Ирану, редослед догађаја могао би бити другачији: прво јавни преговори, потом напади на вођство земље а затим обновљени покушај постизања погодбе са наследницима на врху земље. Венецуелански преседан далеко одјекује у Техерану: указује да директни напади на врх државне командне структуре нису више незамисливи, нити претерано скупи, што је лекција која обликује иранско сагледавање претње.
Инвазија на Иран била би стратешки неразборита. Цена би била огромна, тешко би било управљати регионалним последицама, а крајње је упитна и домаћа подршка једном оваквом потезу. Сједињеним Државама не недостају капацитети да нападну Иран; недостаје политичко и стратешко оправдање да се то изведе. Дуга сенка Ирака и даље се злокобно надвија, и једва да ико у Вашингтону верује да би могли да се носе са иранском величином, становништвом и унутрашњом сложеношћу а да не изазову дуготрајну нестабилност.
Осим непосредне војне и политичке цене, америчка инвазија на Иран такође би представљала стратешку рану у контексту такмичења између великих сила. Дуготрајни копнени рат у Ирану неизбежно би преусмерио америчке војне, финансијске и политичке ресурсе од превасходнох вашингтонског стратешког усмерења: такмичења са Кином. Исцрпљујући рат на Блиском истоку, повисио би цене енергије на светском тржишту, повисио инфлаторни притисак у земљи, довео у искушења америчка савезништва и умањио вашингтонске капацитете да пројектује моћ у Индо-пацифичком региону. Са пекиншке тачке гледиште такав рат би представљао противничку стратешку диверзију која везује америчку пажњу за време док Кина консолидује своје позиције око Тајвана, Јужнокинеског мора и у ланцима снабдевања кључних технологија.
Сем Драгер: Заливске државе потпуно су затечене израелским нападом на Иран
Чак ни успешна почетна инвазија не би гарантовала колапс режима, узимајући у обзир разгранату и отпорну иранску политичку структуру, али би готово извесно увукла САД у скупи покушај стабилизовања упитне повратне вредности. За доносиоце политичких одлука у САД који су све више усмерени ка избегавању стратешке пренапрегнутости, ово чини инвазију не само непожељном него суштински неуклопивом су дугорочне америчке глобалне приоритете.
Војни планери ово разумеју. Исто тако разумеју и политички предводници. То је разлог због чега се расправа преусмерила са разматрања инвазије на разматрање прецизних напада.
У највећем броју сценарија о којима се расправља у Вашингтону, науверљивија могућност није окупација већ декапитација. Такав напад био би усмерен ка врло уској скупини циљева: врховни лидер, високе војне и политичке личности, одабрана нуклеарна постројења, ракетна инфраструктура и командна и контролна чворишта. Ово би вероватно било праћено америчком стратегијом ескалаторне надмоћи, слично приступи који је Вашингтон усвојио након атентата на иранског војног заповедника Касема Сулејманија 2020. године. Циљ је онемогућити да се обећана иранска одмазда не претвори у општи рат. Циљ не би био да се у потпуности униште ирански капацитети, што није ни могуће извести, већ да се покаже како САД уживају доминантан ескалаторни положај.
У овом претпостављеном сценарију, порука је непогрешиво јасна: САД могу да нападну само језгро иранског система, амортизују ограничену одмазду и потом да и даље контролишу ескалаторну лествицу.
Кључно је за овај хипотетички сценарио да потом уследи деескалација. Удар би био одмерен и брзо би се окончао, указујући да Вашингтон жели да задобије полугу утицаја а не да изазове рат.
Са преговарачке тачке гледишта, ово је суштина ствари. Удари који би водили обезглављењу противничке стране преобликују сагледавање колико је једна страна одлучна. Овакав напад повећава цену даљег супротстављања док истовремено отвара врата преговорима; овога пута по новим условима.
Волстрит џурнал: Колапс опскурне банке бацио је Иран у кризу
Ирански одговор, међутим, остаје највећа непознаница. Техеран може да одабере ограничену, симболичну одмазду, усмерену ка одржавању позиције одвраћања и унутрашње уверљивости а да не води ка неконтролисаној ескалацији. Такав одговор могао би да обухвати посредно деловање преко регионалних сарадника или пажљиво одмерени напад ракетама или дроновима осмишљен да покаже одлучност док се истовремено избегава непосредан сукоб са америчким снагама. Ова путања би се поклопила са дугорочном иранском склоношћу према двосмислености и постепеним увећању снаге узвратног деловања.
Насупрот томе, Иран може да одбаци логику америчке ескалаторне доминације. По овом сценарију, Техеран би могао да закључи како суздржаност само позива на додатни притисак, одговарајући на начин који намерно проширује опсег сукоба и доводи у питање вашингтонску способност да контролише темпо и обухватност ескалације. Ово би могло да обухвати нападе на америчке циљеве на различитим регионалним поприштима, претњу неуралгичним тачкама поморског саобраћаја или убрзање нуклеарног деловања како би се променила укупна стратешка рачуница.
Управо овде лежи највећа опасност. Погађање путем силе је инхерентно нестабилно. Чак и када обе стране теже избегавању свеобухватног војног сукоба, погрешна процена, погрешно сагледавање противничке одлучности или домаћи притисак могу да их наведу да делују преко граница унапред задатих оквира. Једном када насиље постане средство узајамног саобраћања, сигнали се лако изобличују а деловање усмерено ка одвраћању лако може да буде сагледано као провоцирање. У таквом окружењу, граница између контролисане ескалације и општег сукоба је танка и често тек накнадно уочљива.
То је разлог због чега је овај тренутак особито нестабилан. Вероватни ток догађаја нису преговори после којих би уследила употреба силе већ сила којом би следили преговори: напад се одиграва. Сједињене Државе се постављају претеће како би оствариле ескалаторну доминацију. Иран одговора. И тек онда отпочињу озбиљни разговори, када обе стране верују да се погодбена ситуација вратила на почетну тачку. У том смислу, напади не би означили неуспех дипломатије. Били би њен злокобни предуслов.
Ово је парадокс погађања путем силе: прибегава му се да би се избегао рат, али се тиме рат заправо приближава. Иран и САД сада се крећу уском путањом дуж које је свака порука важна, сваки погрешан корак се рачуна а маргина грешке која се прашта је све мања и мања.
Више се не поставља питање да ли ће се прибећи сили, већ да ли се она може употребити а да не изазове шири сукоб, који ниједна страна не намерава и који би обе стране имале великих потешкоћа да обуздају.
Араш Рејсинежад је гостујући истраживач на Блискоисточном центру Лондонске школе економије и политичких наука
Аршан Рејсинежад је предавак економије на Универзитету у Есексу
Извор: Foreign Policy
