Говор у Европском парламенту на тему „Економски предуслови мира“, уторак, 10. јун 2025.
Пише: Јанис Варуфакис
Прошле године бих започео овај говор ламентом о дотад незамисливој трансформацији Европске уније из мировног у ратни пројекат. Али сада је прекасно за ламенте. Ратно-хушкачки говор је освојио целу ЕУ, увукао се у њене политике и заразио експертске групе које производе доминантне европске наративе и ставове.
Нема сврхе јадиковати над новим чињеничним стањем: ЕУ је данас комплетно развијен ратни пројекат који ће нас одвести у трајни рат или нас додатно финансијски ослабити – а највероватније и једно и друго. Као што ћу показати, војни кејнзијанизам ће Европу учинити мање безбедном, повећати неједнакости у њој и додатно је ослабити.
За разматрање остају два занимљива питања: Зашто је Европа одабрала тај пут? И када је већ на њему, шта је наша дужност према народима Европе, према Европљанима, према миру? Почнимо од почетка.
ЕУ као амерички пројекат
Уз ризик да наљутим заљубљенике у Европе и митове о њеном настанку, бићу сасвим отворен: Европска унија је (још од самих почетака, у облику Европске заједнице за угаљ и челик) амерички конструкт – део глобалног плана САД-а који је укључивао и Бретон Вудс, Труманову доктрину и, наравно, НАТО.
Већина Европљана јесте желела да се рат и тоталитаризам никада не понове. Али ЕУ је пројектована у Вашингтону. Осмишљена је не као конкурентно тржиште, већ као картел великих бизниса којим управља бирократија изузета од демократске контроле (позната и као Европска комисија) која није случајно смештена у близини седишта НАТО-а.
Почевши од 1950, ЕУ се развијала у складу са интересима Сједињених Држава – што је неугодна чињеница, како за уображене европске лидере тако и за Доналда Трампа. Гледајући уназад видимо да се кроз историју ЕУ провлачи јединствена нит: то је њена економска зависност од Америке. У почетку је у великој мери зависила од припадања доларској зони. После 1971. зависи од америчког трговинског дефицита.
Дакле, на овај или онај начин, дубока зависност од САД-а уграђена је у архитектуру Европе. Зато је потребно много више од пригодних изјава – или неколико стотина милијарди позајмљених евра уложених у оружје – да се реши проблем европске зависности од Америке.
Чињеница да је ЕУ од почетка била замишљена као картел великих бизниса главни је разлог зашто су јој били потребни фиксни девизни курсеви: валутне флуктуације дестабилизују сваки картел и отежавају одржавање потребног нивоа кооперативности између укључених страна.
Од 1950. до 1971. године Сједињене Државе су решавале овај проблем у име Европе. Докле год је трајао трговински дефицит у размени са Америком, европски картел је био укључен у доларску зону – а његове валуте везане за вредност долара. Међутим, када су око 1969. Европа и Јапан почели да остварују трговински суфицит у размени са Америком, игра је била завршена.
Председник Ричард Никсон, Доналд Трамп свог времена, избацио је Европу из доларске зоне 15. августа 1971. Његов министар финансија цинично је поручио запрепашћеним Европљанима: „Од данас је долар наша валута, а ваш проблем.“
Онда су се догодиле две ствари. Прво, да би заштитили картел великих бизниса, Европљани су покушали да изграде сопствени режим фиксног курса. Пробали су европски монетарни систем и европски механизам валутних курсева. Али то су била лоша решења која су шпекуланти без проблема заобилазили. Онда су у очајању створили најштетнију валуту коју је људски ум икада створио – евро.
Други важан догађај је то што се с увећањем америчког буџетског и трговинског дефицита еврозона претворила у нето извозну машинерију под вођством Немачке, уз под-уговорни пренос агрегатне тражње на Сједињене Државе. Заправо, амерички двојни дефицит је деловао као усисивач који је у Америку усисавао европски нето извоз, као и профите европских извозника које су ови улагали у америчке државне обвезнице, деонице и некретнине. Тако је по изласку из доларске зоне Европа постала зависна од америчког дефицита. То је био резултат Никсонове шок терапије: безрезервно ослањање Европе на доларску зону завршило се њеном још већом зависношћу од дефицита САД-а.
Овде у Бриселу воле да кажу да се Европа развија кроз кризе. То је још једна заблуда. Криза 2008. јесте била наша шанса да Европску унију учинимо одрживом и окончамо њену дубоку зависност од Сједињених Држава. Француске и немачке банке су банкротирале. Распала су се немогућа правила еврозоне. Домино ефекат догађаја у Грчкој довео је до банкрота наших влада.
Била је то савршена прилика за трансформацију ЕУ из картела великих бизниса, који се за агрегатну тражњу нужно мора ослањати на САД, у функционалну и изнутра уравнотежену федерацију. Уместо тога, европски радикални центар (и десни и леви) одлучио је да све промени да би све остало исто. У том смислу направили су најгори могући избор: универзалне мере штедње за већину, уз бесомучно штампање новца за финансијере и велики бизнис.
Шта се догађа када смањите доходак већине и дате милијарде неколицини? Будући да су многи постали превише сиромашни да би куповали робу високе додате вредности, бизнис престаје да улаже у производни капитал – а богати користе бесплатан новац за пумпање цена некретнина, деоница, биткоина, уметничких дела, имовине уопште.
Природни резултат су убитачни нивои неједнакости и дубоко незадовољство грађана. Људи падају у очај. Толико да су чак гласали да радикални прогресивци као што сам ја уђу у Еврогрупу. Онда су нас ужаснути Брисел и Франкфурт избацили, исто као што су натерали господина Ципраса да сруши сопствену владу, не тенковима, као 1967, већ уз помоћ банака – што се, заправо, и не разликује много. Државни удар је државни удар.
Симбиоза два ауторитаризма
Погодите шта је онда било: баш као у међуратном периоду, на сцени су се појавили ксенофобни ултрадесничари. Био је то дар с неба за безнадежно непопуларни радикални центар чији су политичари добили прилику да уцене бираче избором: они или ми. Био је то дар с неба и за ултрадесничаре којима је радикални центар потребан за наметање политика штедње, које производе незадовољство и бес који ултрадесничарима доносе гласове. Другим речима, Макрон и Ле Пен треба да на ноћном сточићу држе урамљену слику оног другог и да се сваке вечери пре спавања моле за добро свог највећег противника.
Димна завеса
Либерални тоталитаризам и ултрадесничарски ксенофобни тоталитаризам су саучесници и хране се један другим. С друге стране, штедња за већину и штампање новца за неколицину исцрпљују продуктивне темеље Европе, њену друштвену структуру, њен осећај сврхе. Тако је Европска унија изгубила сваки легитимитет који је могла имати у својој јавности.
Онда су водећи либерални тоталитаристи једну за другом и без успеха предложили неколико великих нових иницијатива. Сви памтимо неуспели Јункеров инвестициони план, банкарску унију и зелени програм. Сада им се на сметлишту историје придружио и Драгијев извештај.
Најављиване су импресивне бројке које се никада нису оствариле. То је било неизбежно. Све док наши лидери одбијају да прихвате политичку унију која може да подржи функционалну и макроекономски релевантну евро-обвезницу, неће бити могуће обезбедити новац за финансирање потребних улагања. Чак и када су у време пандемије најзад пристали на заједничко задуживање, ујединили су се заједничким дугом, а не заједничким циљем.
Свака велика иницијатива завршавала се пропашћу и димним завесама иза којих се скривала немоћ Европе. Резултат? После 15 година практично непостојећих нето инвестиција у производњу, Немачка се деиндустријализује, као и источна и средња Европа, Аустрија и северна Италија. Политичка парализа се продубљује услед фискалних притисака. Неофашизам и ксенофобија су свуда у порасту. У тренутку када Доналд Трамп одустаје од Европе, расте зависност Европе од Америке. Остатак света Европу доживљава као тужан пример неуспеха, као иритантну и ирелевантну творевину.
У том тужном окружењу наши велики и добри лидери сада имају нову упитну идеју за још једну велику иницијативу: пошто је зелени програм мртав, а Фонд за опоравак потрошен, зашто не бисмо испробали војни кејнзијанизам?
Лудости војног кејнзијанизма
Даме и господо, војни кејнзијанизам успева у Америци зато што она има федералне институције, монетарни суверенитет, фискалну моћ, техноструктуру и обједињен процес набавки, што је кључно за функционисање војног кејнзијанизма. Европа нема ништа од тога, а нема ни лидере заинтересоване да то обезбеде. Зато војни кејнзијанизам у Европи не може успети.
И хвала богу што не може. Јер кад би то било могуће, Европа би морала да опонаша Америку и започиње нови рат сваке године да би се залихе муниције, пројектила и тако даље потрошиле и да би се оправдале велике нове поруџбине потребне за одржавање војног кејнзијанизма у животу.
Али упркос томе и поред тога што је нефункционалан – војни кејнзијанизам ће послужити сврси. То је решење за Фолксваген, на пример: пошто више не може да продаје аутомобиле, читаве производне линије може предати Реинметалу да на њима производи тенкове Леопард, које ће Урсула вон дер Лајен онда продавати Грчкој и Италији, којима ти тенкови нити требају нити их желе.
Војни кејнзијанизам ће бити још један велики неуспех Европе, а пре тога ће додатно осиромашити наше државе и додати још уља на ватру у којој нестају људски животи и снови на украјинским пољима смрти.
Бићу сасвим отворен. Ниједан од стварних непријатеља Европе не тресе се од страха гледајући како се заостала и задужена Европа спрема да уложи милијарде евра у оружје. Напротив. Војни кејнзијанизам ће завршити као нова верзија програма штедња за многе и штампања новца за малобројне. То ће
Европу учинити још слабијом, а рат у Украјини ће се продужити, супротно декларисаном циљу пружања подршке Украјини.
Предаја Европе НАТО-у и њена улога у Украјини
Сада ће се са галерије за новинаре чути љутити повици: Али Русија нам је пред вратима. Европа је у опасности. Треба ли да останемо беспомоћна сада када нас Трамп напушта? Мој одговор је јасан: економско пропадање Европе у покушају примене војног кејнзијанизма, који ће донети нове програме штедње и математички неумољиво учинити Европу економски још слабијом, неће допринети њеном снажењу.
Да не заборавимо, Европа већ има 1,5 милион мушкараца и жена у униформама, а у претходној деценији потрошили смо 2,7 трилиона евра на одбрану – у периоду у ком су наша улагања у продуктивне делатности била равна нули. Сада НАТО тражи да трошимо три пута више, што је потпуно сулудо, с обзиром на то колико расипно је потрошено оних 2,7 трилиона евра.
У том смислу, препуштање европске спољне и одбрамбене политике НАТО-у и даље увећање неодрживог дуга да би се удовољило захтевима председника Трампа најсигурнији су начин да се Европа учини још зависнијом, мање безбедном, ружнијом и тужнијом.
То је контекст у коме забринути бриселски моћници покушавају да сачувају своја радна места и увећају буџете понављајући лажи о томе да је НАТО морао да се прошири да би одвратио руску агресију. То је далеко од истине: као свака мафија, НАТО се шири да би изазвао несигурност, а онда нам продавао своју заштиту.
Значи ли то да је Путин био у праву када је напао Украјину? Наравно да не. То значи да су НАТО и Путинов режим саучесници. Они су потребни један другом у заједничком продубљивању конфронтације која јача обе стране – на штету Европе.
То такође значи да свако ко је заиста заинтересован за безбедност и просперитет Европе, мора одбацити лаж да се Русија спрема да нас нападне – она то не може чак и да хоће. Он мора неуморно радити на сузбијању европског војног кејнзијанизма и мора се посветити европском мировном процесу који ће заплењени руски новац користити не као касицу прасицу за још бескорисних Леопарда и ракета Леонардо, већ као адут у преговорима о окончању украјинског рата у контексту свеобухватног мировног споразума између ЕУ и Русије.
Што се тиче политичара у овом граду, који се изгледа неће смирити док не виде Русију на коленима, могу само ово да им кажем. Ако сте заиста хтели да ослабите Русију, да је баците на колена, требало је да се потрудите да је увучете у еврозону. Евро би једним ударцем уништио производну базу Русије, задужио би њен народ и државу и натерао лидере да се запуте у Брисел и Франкфурт с просјачким шеширом у руци. Мислите да се шалим. У овој шали има превише истине да би била смешна.
Да резимирам досадашње излагање. Економска стагнација Европе производ је њене зависности од америчког дефицита. Та зависност је довела до саучесништва Европе у деценијском америчком пројекту изазивања рата у Украјини.
Сада када се САД повлаче, наши лидери као муве без главе јурцају около и траже начин да спрече успостављање мира у Украјини да би искористили војне буџете за подршку посрнулом картелу великих европских бизниса.
Газа и морални пад Европе
Даме и господо, док данас говоримо овде, Европа се стрмоглављује у још једну моралну црну рупу: то је саучесништво у палестинском геноциду. Није у питању само срамота због госпође Урсуле вон дер Лајен која је позирала као навијачица испред тенкова израелске геноцидне војске неколико сати пре њиховог уласка у Газу.
Европска унија није саучесник само због своје подређености Сједињеним Државама. Европска унија и сама подржава и финансира ратне злочинце. Директно. Цинично. Без гриже савести. BNP PARIBAS и ALLIANZ купују израелске државне обвезнице којима се финансира израелска машина за млевење меса на окупираним палестинским територијама. MAERSK је главни транспортер војне машинерије која оперише у Гази. Од 2007. године Европска унија је усмерила 2 милијарде евра на финансирање истраживања у израелским институцијама које производе средства којима се Палестинци етнички чисте, гађају, убијају и сакате.
Али догађа се нешто још страшније: неке од наших водећих институција финансијски зависе од подршке израелском геноциду. Ако би Европа извршила своју дужност и санкционисала Израел, Технички универзитет у Минхену би изгубио 195,4 милиона евра из ЕУ програма HORIZON који финансира спровођење заједничких истраживачких пројеката с израелским институцијама.
Даме и господо, кривица Европе је огромна. Овде су почели погроми над Јеврејима, овде у Европи. Европљани су спроводили геноциде широм Африке, у Америци, у Аустралији. Заснивајући ЕУ као мировни пројекат, покушали смо да се искупимо за геноциде из прошлости. Али наша зависност од САД и склоност наше владајуће класе да профитира од империјализма чине то немогућим – и зато је на нашим рукама поново крв невиних људи из Газе, Украјине, Судана, Либије, Јемена, Сирије.
Тако се тоталитаризам вратио у Европу. Када су ми немачке власти забраниле улазак у Немачку због „злочина“ учешћа у организацији конференције с немачким Јеврејима на тему „Праведни мир на Блиском истоку“, то није била случајност. У пуштању река палестинске крви да несметано теку видели су добру прилику да оперу руке од кривице за холокауст, за други немачки геноцид у Намибији, за белгијске злочине против човечности у Конгу…
Упозорење је јасно: економска стагнација доводи до хушкања на рат, које доводи до оживљавања менталитета европских белих досељеника. Ова Европа је толико дубоко пала да се не може лако извући из тог процепа. Европски либерални тоталитаризам, чије смо најгоре ужасе искусили у Грчкој пре десет година, сада се проширио свуда и широм отворио врата ксенофобном, ултрадесничарском тоталитаризму. Време је да устанемо против оба облика тоталитаризма. У име народа Европе.
Шта да се ради
Дакле, шта се мора урадити? Пођимо од разумевања следећег. Економски предуслов за мир је одвајање европске економије од америчких ратова. За то је потребно једном заувек прекинути европску зависност од Америке. То подразумева окончање европске зависности од нето извоза, што подразумева поновно успостављање равнотеже европске економије кроз нова продуктивна зелена улагања, престанак структурне штедње, крај лудила „тржишта“ електричне енергије инфицираног картелима, нова монетарна заједничка добра којима би се укинуо монопол банака над плаћањима и увела лична дивиденда за све, као и нови договор ЕУ и Кине који нас ослобађа америчке агенде интензивирања бесмисленог новог хладног рата на нашу штету.
Само преобликовањем европске политичке економије можемо окончати бескрајну фрагментацију која подстиче рат и тоталитаризам. И срамоту због чињенице да нас предводе навијачице геноцида и вечног рата с Русијом као што су Урсула вон дер Лајен и Каја Калаш.
Како то постићи? На два начина. Прво, треба нам веродостојан план Европе за коју се вреди борити. Друго, морамо организовати кампању грађанске и државне непослушности у нашим земљама и потенцијално у Европском савету док наш план за Европу не добије прилику.
Ми, DiEM25, већ деценијама радимо на том плану – на зеленом њу дилу за Европу – и радо ћемо га поделити с вама, тако да га можете проширити, ревидирати и прилагодити. Ви, Покрет 5S и друге странке широм Европе које желе да учествују, имате организацију која нама недостаје да бисмо заједно с нашим МЕРА25 транснационалним странкама заједнички помогли организацију кампање грађанске и државне непослушности без које неће бити промене, јер ништа друго не може спречити секуларно пропадање Европе, Италије, Грчке, чак и Немачке.
Закључак
Да закључимо, седамдесет пет година Европске уније какву познајемо показује да се налазимо пред тешким избором. Једна могућност је Европа зависна од Сједињених Држава, ратнохушкачка и заостала. Друга опција је независна, несврстана, просперитетна и зелена Европа.
У питању је избор између Комисије с кадровима као што је вон дер Лајен, која подржава геноцид, омета мир, незаконито брише историју размењених порука с Пфизером, лобира за Локхид Мартин и узима зајмове које не можемо вратити за куповину оружја које нам не треба, док људе и планету осуђује на беспарицу – и европских институција оптимизованих за борбу против сирове моћи у корист заједничког просперитета.
Једна могућност је потчињавање управним одборима Реинметала, Леонарда и Фајзера, уз занемаривање пореских уточишта у којима се крију ратни профити и неплаћени порези, док наше обалске страже осуђују избеглице на смрт – а друга могућност је Европа рационалног, дакле радикалног, хуманизма.
Да бисмо уопште стигли до тог избора, наш непосредни задатак мора бити окончање рата, окончање геноцида и укидање новог програма штедње под велом војног кејнзијанизма, пре него што за све буде прекасно.
Извор: DiEM25
Превод: Ђорђе Томић/Пешчаник
