Пише: Слађана Вукашиновић
За разлику од заоставштине историјске прошлости још од времена Државе Словенаца, Хрвата и Срба, која је променљива категорија и зависи од тумачења са које стране долази, она која је непроменљива уназад 150 година је економска, коју ниједна политика и систем нису могли да измене. Та економска константа показује да још од времена ове заборављене творевине па до данас, гледано по дохотку, није се променило ништа, односно Словенија је прва, Хрватска друга, а Србија трећа.
Ту заборављену чињеницу, или можда свесно скривану на нашим просторима, актуелизовао је на овогодишњем Копаоник бизнис форуму професор Бранко Милановић, један од највећих светских ауторитета за глобалну неједнакост. Она за стручну јавност није била непознаница, али за обичну јесте. Ово тим пре што се помислило да је тај неповољан редослед последњих година превазиђен, јер су бројке наших званичника биле такве да смо поверовали да су добри економски параметри утицали и на ову ранг-листу. Додуше, на те позитивне параметре, да смо једна од најбрже растућих економија у Европи, указивале су и међународне институције. Ипак, чини се да све то није било довољно да се сруши овај “економски зид”, па већ 150 година однос дохотка између три земље остаје исти: ако Србију означимо са један, Хрватска је на 1,5, а Словенија на два.
Овакву чињеницу професор Милановић је изнео на једном од панела на српском Давосу, говорећи о неједнакости и на овим просторима.
„Оно што је интересантно, било коју позицију, било који децил да изаберете, ви видите да Словенија увек доминира, а Хрватска доминира над Србијом. Ако је Србија један, Хрватска је 50% изнад нас, значи 1,5, а Словенија је дупло изнад Србије, дакле два. Нико се код нас није бавио чињеницом да је негде од 1850. године до данас у упоредном дохотку између три некадашње СХС јединице однос остао исти. Само у неким ванредним периодима се мења и обично се врати на оно што је био. Зато се, поред осталог, ниједна бивша југословенска република не може сматрати успешним примером транзиције. Нису ни близу ономе што су урадиле Пољска, Естонија или Албанија“, рекао је Милановић.
Он је навео и да су ти подаци занимљиви и са аспекта неједнакости.
„Занимљиво је и ако погледате ниске дециле, релативно сиромашно становништво, Србија и Хрватска имају исти доходак. И онда исто приметите да прилично богати у све три републике имају релативно сличне дохотке. Оно што је занимљиво је зашто је тај однос остао непромењен од времена Аустроугарске империје, преко Краљевине Југославије, времена социјализма, планског, децентрализованог и самоуправног, до времена транзиције. То је занимљива тема. Прво, занимљиво је емпиријски доћи до свега тога, а затим је занимљиво анализирати какви су били ти периоди. То је значајно, али ми се тиме не бавимо. А, с друге стране, бавимо се неким темама које се тичу нечега што се десило пре шест месеци, и што се апсолутно заборави кроз три недеље“, рекао је на Копаоник бизнис форуму Милановић.
Економисти кажу да историјска константа релативних економских односа између Србије, Хрватске и Словеније представља јединствени феномен који захтева дубљу анализу. Такав став дели и Гордана Булатовић, доктор економских наука, која за НИН каже да је за трансформацију регионалних економских односа потребан приступ који циља дубље структурне факторе.
„Професор Милановић је говорио о занимљивом економском обрасцу који делује попут физичког закона инерције, па га можемо назвати и `економском инерцијом`. Историјска константа релативних економских односа између Србије, Хрватске и Словеније представља јединствени економски феномен, који захтева дубљу анализу од једноставног фокуса на годишње стопе раста. Овај феномен сугерише да конвенционалне економске политике које циљају само повећање БДП-а неће нужно променити фундаменталне односе у региону. Чак и када Србија бележи изузетно динамичан раст, као последњих година, и Хрватска и Словенија расту пропорционално, одржавајући историјску дистанцу“, наводи Булатовић.
Она додаје да ова инерција произлази из дубоких структурних фактора који обликују регионални економски развој.
„Ти фактори су везани за географску позицију и инфраструктурну повезаност. Србија, иако на важној раскрсници европских путева, историјски је била мање повезана са развијеним западноевропским центрима у поређењу са Словенијом и деловима Хрватске. Ту су и институционално наслеђе, различити историјски утицаји, везани за османско односно аустроугарско порекло, који су створили и различите правне, административне и пословне културе које се показују изненађујуће трајним. Поред тога, овакав однос треба везати и за индустријску специјализацију, образац где Словенија развија индустрије више додатне вредности, Хрватска комбиновану економију са јаким туристичким сектором, а Србија остаје фокусирана на индустрије средње технолошке софистицираности и пољопривреду“, истиче Булатовић.
Баш због оваквих различитих фактора, мало је нелогично да креатори српске економске политике је нису прилагодили новим изазовима насталим кроз век и по, већ и даље “тапкају” по старим обрасцима. Зато се стиче утисак да је ово “каскање” за Словенијом и Хрватском настало због тога што економске правце трасирају понављачи, па се грешке не исправљају. Додуше, треба бити реалан и констатовати да у мору тих понављача има и одликаша, који су неке реформе трасирали добрим путем. Међутим, ти изузеци су невидљиви, јер је у Србији све политика па и економија, а њеним креаторима неоправдано се приписује и оно што је добро, и оно што је лоше, иако није све тако.
Зато је посебно важно у овом новом времену, када се глобални трговински систем, формиран кроз деценије либерализације, суочава са фундаменталним изазовом, израженим пре свега кроз Трампову нову реалност и његове царине, поставити нове постулате.
Докторка економских наука Гордана Булатовић за НИН каже да у таквој новој реалности постоје разлози за веровање да би нове трговинске баријере могле додатно учврстити постојеће неједнакости и да Србија треба да буде спремна и на то.
„Разлог за такав свој став везујем за различите позиције у европским интеграцијама, Словенија, као пуноправна чланица ЕУ и еврозоне, има приступ механизмима који могу ублажити трговинске шокове. Хрватска, као новија чланица ЕУ, такође ужива одређену заштиту, док је Србија у рањивијој позицији. Ту су и разлике у економској структури. Словеначка економија, са већим уделом индустрија више додате вредности, има већи капацитет за прилагођавање кроз иновације и прерасподелу ресурса, него економије Хрватске и посебно Србије“, наводи Булатовић.
У таквим новим изазовима, стари обрасци, који су на сцени 150 година на релацији Србија, Хрватска и Словенија, мораће да се промене у Београду јер, у противном, биће све израженије неједнакости у ове три државе. Ако се то деси, ова економска инерција неће се посматрати само као феномен, већ као апсурд институција државе Србије које нису знале да нађу излаз из лавиринта економских проблема.
Извор: НИН
