Свјетски дан слонова: „Моја специјална веза са крдом са којим сам одрастао“

После десет до 15 минута цике и вике, Манике би коначно попустила, подигла се на ноге и разиграно се попрскала водом свуд по телу пре него што би пошла кући.

„Манике, дај ми руку“, затражио бих љубазно.

Она би нежно подигла предњу ногу, дозволивши ми да се попнем на њу на путу до куће.

Иако јој је тело било мокро, и даље сам је јахао знајући да ће се моја одећа осушити док не стигнемо кући. Али понекад би ме боцкала слоновском длака која би се пробила кроз моје панталоне попут игала. Људи који би пролазили поред нас током овог путовања често би нас гледали изненађено – дете јаше слона? Кад бисмо стигли кући, Манике би поново подигла предњу ногу, овај пут без мог питања, омогућивши ми да сиђем.

Статусни симбол

Слонови су били изузетно видљиви знак друштвеног статуса међу богатом елитом Шри Ланке. Али поред овог престижа, држали су их и приватни власници због рада и учешћа у будистичким поворкама. Национални попис домаћих слонова из 1970. године забележио је 378 власника са 532 слона у заточеништву. Али данас има само 97 домаћих слонова у власништву 47 људи на Шри Ланки, каже ми секретар Удружења власника заточених слонова.

Као и многа деца на Шри Ланки, једва сам чекао долазак априла, мог омиљеног месеца. Тада се слави хиндуистичка Нова година Синхала, а школе имају дуг распуст.

И док многи моји вршњаци чекају на њу због нове одеће и поклона, оно што је мене истински узбуђивало био је повратак наших вољених слонова са локације сече дрвећа, где су они коришћени за премештање и дизање тешких дебала.

Стизање слонова било би најављено звецкањем ланаца око њихових чланака и звона која су им висила око врата. Како су се приближавали кући, њихов ритам хода би се убрзавао, а звецкање ланаца би постајало гласније. Слонови повратници били би дочекивани на главној капији бананама, шећерном трском, морском сољу или тамариндом. Гурнули би сурле у кућу и оњушили нас, упирући „прстом“ на врху сурли, тражећи још посластица.

Азијски слонови имају један „прст“ за држање малих предмета, док афрички имају два.

Манике би се увек нагнула према мени, млатарајући ушима кад добије посластицу, исказујући тако приврженост. Мирис слоновског измета и мокраће обележавао би почетак мог распуста. Слонови би се одмарали у штали у задњем дворишту неколико недеља пре него би се вратили на места за сечу дрвећа. Осећали су се безбедно код куће и лежали би и хркали сатима.

За мене је ова дубока, ритмична грмљавина, често праћена нежним лепршањем њихових великих ушију, била јако умирујућа. А домаћи слонови праве и нежне шуштаве звукове са повременим меким ударцима док муљају храну. Више од свега, уживао сам у слушању тих симфонија, нарочито у мраку.

У ноћима под месечином, чак сам успевао да разазнам истакнуте избочине на главама слона у даљини.

Знао сам да нисам сам.

Живот у ланцима

Домаћи слонови су често присиљени да проведу читав живот у ланцима. На Шри Ланки, влада веровање да су у прошлим животима слонови били људи и да имају дуг према власницима слонова, који морају да отплате радећи за њих. Са окончањем масовне индустрије прераде дрвета на Шри Ланки почетком деведесетих, приходи од домаћих слонова су испарили, али не пре него што су наши слонови могли да отплате своје „дугове“. Иако сам имао само пет година, и дан-данас се сећам кад је „кљоваш“ Екаданта угинуо. Болесни слон био је лечен неколико месеци, али није могао бити спасен. Сахрањен је у дворишту иза наше куће.

Јахање за новац

Напорни рад у пиланама ускоро је заменило ново запослење. Слоновски сафарији који би носили стране туристе постали су популарни пред крај деведесетих. Ишао сам у осми разред кад је Манике послата у Хабрану, градић одмаралиште у северној Шри Ланки око 200 километара од мог дома. Све до тада, читавог живота се није возила у камиону. Као и обично, Премаратна је викао на њу да уђе у камион. Али овај пут се није претварала да га не чује – била је веома уплашена.

Изнова је празнила црева и мокрила, показујући да је под стресом.

Испрва би постављала предње ноге на камион, али је тврдоглаво одбијала да се попне на њега и држала је задње ноге чврсто на земљи.

После вишечасовног мучења, коначно се попела на камион, али тада се већ окупила велика маса посматрача крај пута да би гледала овај спектакл. Док је одлазила камионом, посматрао сам из даљине све док потпуно није нестала на видику. Био сам несрећан – водили су је јако далеко. „Видећемо се ускоро, Манике“, шапнуо сам, само делимично себи у брк.

Последње године

Посећивали смо Манике једном или двапут годишње, а сваког априла она би се враћала кући на неколико недеља, навикавши се на путовање камионом.

Ближила се шездесетој години живота, али за слона не постоји пензија.

Они обично настављају да раде и учествују у културним активностима све до самртничких дана.

Али мој отац је на крају одлучио да ипак доведе Манике кући и иако је њено одржавање било скупо, нисмо је послали поново назад да ради.

Пред крај 2006. године, послата је на плантажу кокоса тридесетак километара од нашег дома где је постојало обиље листова кокоса и друге хране за њу.

Ни она ни ја нисмо знали да је то њено последње путовање.

Неколико дана касније, Манике се разболела, а ми смо одмах пошли да је посетимо док се уговарало њено лечење.

Лежала је у огромном засаду кокоса.

Манике није имала снаге да устане, али нас је оњушила, уперила „прстом“ у нашем правцу, баш као што је то имала обичај да ради кад је тражила посластицу.

Додирнуо сам јој чело, покушавши да је утешим.

Вратили смо се кући кад је пао мрак, надајући се да ће ускоро оздравити.

Наредног јутра, уследио је телефонски позив са тужном вешћу: Маникин дуг нам је био отплаћен.

Отишао сам на њену сахрану сам да се последњи пут поздравим са њом.

Будистички монаси били су позвани да изведу опроштајну церемонију, док је Манике лежала сама усред засада кокоса, лица прекривеног белим покровом.

Крај једне ере

Манике је била моја доживотна сапутница. Иако су моји родитељи радили напорно да ме одгоје и плате моје образовање, она је била та која се знојила за њега. У себи можда немам слоновске крви, али осећам се као да ме је, на неки начин, једна слоница одгојила.

Никад више нећу срести Манике на овој Земљи, али док путујем сваки дан на посао у редакцију ББЦ-ја на прометној лондонској улици, често ми нахрупе сећања на моје рурално детињство.

Маникеино лице се неодољиво пробија из моје подсвести право пред моје очи, а срце ми се испуњава неописивим осећањем кривице и туге.

Волео сам је јако, зашто сам је онда држао у ланцима? Упркос томе што сам провео 20 година са Манике, не могу да се помирим с тим да се никад нисам сликао с њом. Нисам мислио да ћу је икада изгубити.

Кад бих само могао да је видим још једном, не бих је само сликао, ослободио бих је из ланаца и омогућио јој да живи слободно.

Погледао бих је последњи пут у очи и захвалио јој се.

А ако заиста постоји загробни живот, почећу да отплаћујем огромни дуг који јој је дугујем.

Збогом, Манике.

Извор: bbc