Пише: Владимир Ђукановић
Доналд Трамп је избегао атентат за један центиметар. Метак му је окрзнуо уво, мало га раскрварио и бивши председник је прошао без битних последица. Само минут касније устао је пркосно и подигао десну песницу. Та слика је обишла планету брзином муње као последњи ексер у сандуку кампање председника Бајдена. Подељеност америчког друштва по политичким питањима је на највишем нивоу од грађанског рата пре скоро два века. Американци би волели да свет верује у бајку да се тај рат водио за моралну превласт добрих северњака у односу на зле јужњаке. Али истина је далеко од тога: борба се водила око економских консеквенци ропства и суверенитета појединачних држава у односу на централну власт. Иако их је било, бораца за људска права на обе стране је било мало. Макљање је била отимачина око огромних ресурса јужњака које су они упорно избегавали да ставе под контролу федералних закона. Порез нису слали северно тако да је Линцолн одлучио да сатре суверенитет држава и стави Унију под чврсту централну управу. Успео је али је овај, тада радикалан став, платио главом.
Његово убиство је дошло касно јер је своју политику спровео до краја и од лабаве конфедерације створио најмоћнију федерацију у историји. Легални шраф који је утегао америчку унију је дошао 1869. године током судског процеса познатог као Тексас против Вајта. Тужба нове владе реконструкције ове државе се тицала обвезница које је Теxас добио од Сједињених Америчких Држава пре рата. Сам процес се претворио у референдум око права америчких држава да се отцепе. Без улажења у детаље (који су јако интерсантни и за економисте и за историчаре) закључак судије је био следећи: „Шта може бити нераскидиво ако не вечна унија, доведена до савршенства.“ У преводу америчке државе немају суверенитет и сваки покушај отцепљења се сматра високом издајом и кажњив је смрћу. Од тог момента Америка је замља коју познајемо данас.
Трамп је у председничкој трци која од тих времена не памти радикалнију подељеност америчког друштва. Пад америчке глобалне моћи, прескуп живот услед инфлације, као и радикалне друштвене норме наметнуте од друштвених маргиналаца ломе Америку која није у стању да се реформише деценијама. Последњи озбиљан покушај је дошао од стране два католичка аутсајдера која су платила главом свој ентузијазам типа: „не питај шта држава може да уради за тебе већ шта ти можеш да урадиш за државу.“ Џон и Боби Кенеди су погинули од америчке руке, али се не зна тачно које. Поред свих непријатеља које је Америка тад имала пуцњи нису долетели преко границе већ су оба брата пала од домаћих радикалних кругова. Поред свих књига и филмова о овој теми истина никад није изашла на видело, али је створила темељ веровања у добоку државу. Та држава се састоји од појединаца и организација који вајно контролишу политичке токове иза кулиса упркос демоктратски изабраним лидерима.
Браћа Кенеди су загребала реформу ударивши на кључни проблема Америке: утемељени расизам. Линчовања, силовања и брутална дискриминација црнаца су били норма расних односа упркос тада стогодишњој слободи обојених људи у САД. Браћа су успела да наметну Акт Људских Права 1964. године, који је, према мом тумачењу, спасао Америку распада по цртама из Грађанског Рата. Али сви даљи планови за реформу Америке су пали у воду када су браћа убијена од стране тоталних лузера које истрага никако није могла да повеже са политичким инспираторима или организаторима атентата.
Да ли вас овај сценарио подсећа на неко друго друштво? Које се такође често обрачунава са својим политичким лидерима преко нишана? Сличност између американаца и срба је мој изум. Амбасадор Хил је први амерички званичник који је ту црту приметио (знам да чита мој блог па је вероватно ћапио идеју) и користи је при говорима чији је циљ отопљавање односа наше две земље. И срби и американци су ‘небески народи’, убеђени у посебност своје националне судбине. То су једина два народа где ће вам добар део појединаца без блама до јутра обнашњавати тезу директне линије са Богом који изгледа као Клинт Иствуд са шајкачом. Баш та тврда, ирационална црта не дозвољава ни американцима ни србима да дубоко забраде у реформу својих умова у сусрет свету који се вртоглаво мења. Теорије завере, месијански поглед на свет, као и бајка о константном жртвовању зарад неких езотеричних циљева су заблуде које су ми интересантне у оба друштва. Иако има других фанатика широм планете са сличним заблудама, разлика је што су тамо фантазије везане за религиозне фанатике слабог формалног образовања. Само у Србији и Америци ћете седети у друштву доктора природних наука који ће без ироније изнети горе наведене божје односе као чињенично стање. Само погледајте екипу око Трамп-а и доктора Несторовића.
Доналд Трамп је директан производ веровања дела америчког народа да неко други управља земљом. Док је та вера била на маргинама, 17 америчких обавештајних служби се нису претерано бавиле овим проблемом, јер су биле заузети србујући по планети. Као и србима то им је донело све већи презир оних који србовање сматрају претњом. Али број ”Деплораблс”, како их је Хилари назвала и због тога изгубила изборе 2016. године је растао до цифре довољне да се добију председнички избори у САД. Са сваким његовим популистичким испадом вера у дубоку државу је узимала маха упркос очајним покушајима мејнстрим медија да угуше ту реторику. Цензура друштвених мрежа, кенсел култура неподобних, самоцензура професионалних новинара и сталне пропагандне лажи су довеле манипулацију јавног мњење до усијања. Тај приступ није дао резултате и само је даље делио народ наоружан до зуба.
Антоније Ковачевић: Није реч о пропагандном трику, ово се заиста десило.
То је још једна сличност између срба и амера: љубавни однос према оружју. Американци су наравно први по броју комада оружја по становнику, али се ми и Јемен стално боримо за престижно друго место на овој неславној ранг листи. Када сам стигао на студије у Индијану почетком деведесетих, није било културног шока јер нису само другови на факсу имали утоке, него и другарице. Забављао сам се са девојком која је имала пушку у камионету коју је добила од деде за једанаести рођендан. Увек сам се око ње фино понашао и нисам ни периферним погледом констатовао друге девојке.
После метка који је окрзнуо уво бившег председника подела се усијава на новим друштвеним температурама. Теорије завере искачу као печурке после кише и брзо ћемо сазнати да је вероварно Трамп пуцао на самог себе. Десничари су ових дана жртве јер је и Фицо упуцан пре неколико недеља и већ се опоравио. Колико је поган однос међу политичким актерима се види у жељи левице да оптужи саме десничаре за метке који лете према њима. Лева реторика је толико дивна а политичка идеологија доведена до савршенства да су њихове присталице свете краве. Не воле да убијају, сем наравно кад се организују у комунистичке државе где постају владари живота и смрти.
Срж је у томе да десница и левица немају више шта да понуде. Распале идеологије заглављене у својим прошлостима (баштине дијаметрално различите историје) немају више поглед у будућност који млађе генерације траже. Медији, штампани и телевизијски, су им у слободном паду. Смена генерација оних који зевају у ТВ и оних који га никад нису упалили је у току. Медији се, заједно са пропалом политиком, боре за нови идентитет, док не виде да су једном ногом у гробу. Пре сто година су одлучили да не буду средства информисања него средства формирања јавног мњења. Тај неморални обрт долази на наплату у годинама које долазе. На политичаре се пуцало кроз историју. Увек се нађе неко, толико увређен подршком својих суграђана неком Трамп-у, да су спремни да убију и погину за своје кретенске идеје. Политички активизам је толико одвратан ових дана да је далеко часније не учествовати у игранци морално сакатих него се ваљати по подијуму. Сви су актери толико у праву, толико безгрешни у животу и у раду, толико изнад својих противника да се човек пита зашто су у политичком свињцу? Поштење, част, истина и остале празне флоскуле су њихово једино оружје. Уз трулу идеологију наравано. А како рече још давно један чачанин: „за идеале гину будале.“
Извор: Фејсбучарење
