Пише: Недељко Чолић
Амерички вишецевни лансер ракета „Хајмарс“, моћно је оружје које је најављивано као „гејм чејнџер“ у рату у Украјини и које ће променити ток тог сукоба. Колико је оно то заиста било и како је утицало на ток највећег рата на тлу Европе после Другог светског рата, оцениће војни стручњаци и историчари. Али, то оружје ће стићи и на Балкан, као део текуће трке у наоружању између две водеће земље, Србије и Хрватске. И не само то оружје, већ и оно које је „боље од Хајмарса“, како је то рекао српски председник Александар Вучић.
Трка у наоружању Србије и Хрватске у жижу јавности доспела је због борбених авиона „Рафал“, будући да се ловачка авијација сматра „најатрактивнијом“ међу војном опремом, док би набавка другог модерног оружја можда и прошла испод радара. Она се огледа и у изјавама званичника две државе. Када је хрватски премијер Андреј Пленковић, говорећи о набавци „Рафала“ рекао како ће та земља имати „најјаче ратно ваздухопловство на простору од Немачке до Грчке“, није дуго требало да му узврати српски председник Александар Вучић.
„Јесте, ако се иде путем преко Црне Горе и Албаније, а заобилази Србија, пошто хрватско ваздухопловство није ни близу снаге српског ваздухопловства. Он рачуна када добију тих 12 половних Рафала да ће бити јачи. Добро, можда за годину, годину и по дана за нијансу да буду јачи, само у томе, без ПВО која нама јача сваки дан. Ми о томе (ПВО) не говоримо, да вам не бих објашњавао из којих разлога о томе не говоримо. Јер нам је веома тешко да увеземо било шта, да било шта дође до Србије, зато што нико неће да допусти да се војно неутрална земља снажи том брзином којом се снажи Србија“, реплицирао је Вучић.
Медији су пре две године писали о испоруци Србији кинеских ракетних система земља-ваздух „ФК-3“, а праву узбуну је у Европи тих дана подигао „конвој“ кинеских транспортних војних авиона „Y-20“, који је у Београд долетео преко Мађарске. Наводно су, баш у тим авионима, биле поменуте ракете. А поред тих ПВО система, Србија је наручила и 12 „Рафала“, али нових и модернијих.
Нина Веркхојзер: Индустрија оружја 2023. зарадила 632 милијарде долара
Српско-хрватска трка у наоружању отприлике тако и изгледа ‒ како једна земља потпише уговор о набавци неког система, она друга јој одговори наручујући сличне системе. Тако је било и у случају „Хајмарса“, вишецевног ракетног бацача који је својих пет минута славе дочекао у Украјини. Иако су и Хрватска и Србија имале вишецевне ракетне системе, наслеђене још из ЈНА, обе земље су ушле у набавку нових, модернијих система. Недуго пошто је објављено како је Стејт департмент одобрио Хрватској могућност да преговара о набавци „Хајмарса“, председник Србије Александар Вучић је изјавио како је Србија „купила најмодернији артиљеријско-ракетни систем, бољи од ’Хајмарса’”. Иако Вучић није рекао о ком систему се ради, познаваоцима није било тешко да саберу два и два. А тих првих два било је то што је Вучић, месец дана раније, у једном од бројних ТВ гостовања, говорио о једном систему за који је тада рекао да је „јачи од ’Хајмарса’” и објаснио да је у питању израелски ПУЛС. Други сабирак било је то што је израелски произвођач, компанија „Елбит системс“, дан пре Вучићеве објаве о потписаном уговору на свом сајту објавила како је „једној европској земљи“ продала свој вишецевни ракетни систем, за 335 милиона долара.
Тај систем стручњаци заиста често карактеришу „бољим од ’Хајмарса’”, јер не само да може лансирати ракете на удаљеност и до 300 километара (колики је максимални домет и „Хајмарса“ са ракетом „Атакамс“), већ може да лансира и тзв. „дронове самоубице“, познате и као „лутајућа муниција“. Ради се о летелицама које су у стању да прате и погоде чак и покретну мету, што је са класичним ракетама немогуће. Такође, такви дронови могу да обављају и извиђачке и задатке навођења ракетне и класичне артиљерије.
Хрватска се спрема да набави и турске дронове „Бајрактар“, а Србија је, као пандан томе, поред кинеских и дронова домаће производње које већ има у наоружању, тим договором са израелском компанијом, набавила и једну од најмодернијих и најбољих беспилотних летелица великог домета које се тренутно производе. Дрон који је Србија купила има долет већи од 1.000 километара и не само да обавља извиђачке мисије, већ може да понесе и до 300 килограма борбеног терета, попут противтенковских ракета „Спајк“. Оба дрона, и „Бајрактар” и „Хермес“, већ су показала колико су корисна на више ратишта у свету.
Експериментално руско оружје „Орешник“: Шта су хиперсоничне ракете и зашто су опасне
Хрватска намерава да набави и немачке тешке тенкове „Леопард“, у замену за југословенске „М-84“ који ће бити испоручени Украјини. Детаљи тог посла још нису познати, нити када би „Леопарди” могли да стигну у Хрватску. Србија, за сада, није „одговорила“ на овај потез, изузимајући набавку педесетак половних оклопних возила-точкаша „БТР-802“ од Мађарске. Међутим, треба имати у виду да Србија већ има бројне оклопно-механизоване јединице, преостале још из ЈНА, у виду југословенских тенкова „М-842 и совјетских „Т-72“.
Као и добар део Европе од почетка рата у Украјини, и балканске земље убрзано набављају модерно и скупо оружје. И решавају се старог, совјетског, које је углавном завршило по украјинским степама. Убрзано наоружавање Европа правда безбедносним ризицима које је украјински рат донео, а то је једно од оправдања које се наводи и у Хрватској, као чланици НАТО.
Поред безбедносних ризика, спољних и унутрашњих, стручњаци наводе још два разлога за ову својеврсну трку у наоружању на Балкану ‒ модернизацију застарелих армија и политичке интересе.
Застарело српско оружје није завршило у Украјини, те је модернизација војног система који је већ годинама углавном застарео и далеко од савремених токова, разлог на који упућују и српски, а и хрватски аналитичари.
На то је указао и хрватски министар одбране Иван Анушић, најављујући да се „неће стати са модернизацијом“, јер „у Хрватску војску није се улагало веома, веома дуго“.
„Кад толико дуго занемарујете оружане снаге, онда имате обавезу да их брзо и снажно опремате. Ми то управо сада чинимо“, рекао је Анушић. Хрватски министар одбране, међутим, на скупу „Сигурносни и геополитички изазови свјетског поретка“, изнео је и другачију тезу, рекавши да је „Мађарска једнако опасна као и Србија“. Он је на том скупу критиковао ЕУ, која је, како је рекао, „трошила милијарде на електрична возила, таксије без возача, маслачке на ливади и рибе у реци“, а ништа за безбедност, атомска склоништа, па и оружје.
Међутим, Хрватска као чланица НАТО, има и други разлог за набавку оружја. Према стандардима Алијансе, набавка оружја треба да чини 20 одсто укупног војног буџета. Анушић каже да је Хрватска прешла ту границу. Такође, као други НАТО стандард наводи се да у одбрану треба улагати два одсто укупног БДП-а државе, а Анушић је појаснио да ће та граница ускоро бити три одсто „због геополитике која се око нас налази“. Ако се зна да је укупни БДП Хрватске за 2023. годину био 82,7 милијарди долара, уколико би издвајања за војску била три одсто, оружане снаге добијале би годишње нешто мање од 2,5 милијарде долара.
Економист: Украјина је берићетно тржиште за балканске произвођаче наоружања
Србија је војно неутрална земља, па нема обавезу да се у том смислу усклади са стандардима НАТО или неке друге војне алијансе. Међутим, као неутрална, у окружењу земаља које припадају НАТО пакту, као и у светлу убрзаног наоружавања и трансформације косовских безбедносних снага, што је један од кључних безбедносних изазова поготово због непредвидиве политике приштинског премијера Аљбина Куртија ‒ ни Србија не заостаје за улагањима, која су већа него ранијих година.
У Закону о буџету Србије за 2025. годину, који је недавно усвојен у Скупштини Србије, предвиђено је да 2,5 одсто БДП-а буде издвојено за Војску Србије. Ако се узме у обзир да је, према подацима за 2023, БДП Србије био око 75,2 милијарде америчких долара, то значи да би Војска Србије могла да добије нешто мање од 1,9 милијарди долара, односно више од две милијарде, с обзиром на раст БДП-а у протеклој години.
Међутим, и хрватски и српски војни буџет далеко су мањи, и процентуално и у укупном новцу, него онај некадашње Југославије. СФРЈ је, према подацима које су у хрватском војно-научном часопису Полемос у свом истраживању објавили Симеон Ковачев, Зденко Матијашчић и Јосип Петровић, за војни буџет издвајала између 5,2 одсто укупног БДП-а Југославије, колико је био 1989. године и 22,8 одсто, колико је вредео 1952. године, док је трајала криза односа са Стаљиновим Совјетским Савезом. У укупном новцу, СФРЈ је 1989. за војску издвајала 3,9 милијарди долара, односно око 10 милијарди долара у данашњем новцу, када се урачуна инфлација. Према томе, Србија и Хрватска заједно, али и када им се додају све друге бивше републике СФРЈ, не би могле да добаце до војног буџета некадашње Југославије.
Према рачуници војног аналитичара Александра Радића коју је изнела Балканска безбедносна мрежа, бивше државе СФРЈ у наредној години потрошиће на војне набавке 1,8 милијарди евра. Највише ће новца дати Србија, око 971 милион евра. На другом месту је Словенија са 305 милиона евра, а на трећем Хрватска са 245 милиона евра. Значајан издатак за обе војске, и српску и хрватску, могло би да буде и враћање редовног војног рока, које обе државе најављују.
Волстрит џурнал: Високотехнолошко америчко наоружање делује против Русије – све док не престане
Како у својој анализи наводи британска аналитичарска кућа за област безбедности Греј дајнамикс, трка у наоружању између Србије и Хрватске „дестабилизује регион, али то не значи да ће две стране једна против друге тестирати своје нове војне системе“.
„Обе земље имају застарелу опрему још из времена Југославије. Њено осавремењивање је потез којим се смањује рањивост“, наводи се у тој анализи. Такође, како се додаје, међународној заједници није у интересу да дође до конфликта на Балкану. Њихови аналитичари указују и да, и поред нових набавки оружја, ни Србија ни Хрватска нису прекршиле Споразум о субрегионалној контроли наоружања, донет заједно са Дејтонским споразумом 1995. године. Према том споразуму, стране имају ограничен број технике и људства и међусобно се контролишу. И не само да га нису прекршиле, него нису више ни близу бројности која је њиме предвиђена, чак ни када се узму у обзир резерве. Према том споразуму, примера ради, Србија може да има 1.025 тенкова и 155 борбених авиона, а сада је изузетно далеко од тога (погледај табелу).
Хрватски војни аналитичари, поред модернизације и усклађивања са НАТО стандардима, помињу и регионални контекст, у ком су, иако нема правих безбедносних разлога, Србија и Хрватска у својеврсној трци у наоружању, како је то недавно изјавио Бранимир Видмаровић, стручњак за међународне односе Универзитета у Пули. Видмаровић је указао и да се војни буџети тих двеју држава последњих година повећавају, а Србија и Хрватска се доживљавају као геополитички супротстављене земље.
Британска консултантска кућа указује и на трећи разлог који може да има удела у трци у наоружавању Србије и Хрватске, а то је унутрашња политика.
„Куповина оружја и модернизација војске изгледају добро на политичкој сцени, а политичари у региону то користе да покажу снагу. И то не само показујући својим комшијама да имају ново и способно оружје, већ и да су набавили нешто чиме гласачи могу да се поносе“, указује се у њиховој анализи.
На то је раније за НИН указао и војни аналитичар Александар Радић, који је рекао да је један од великих подстрека у куповини наоружања питање унутрашње политике, односно расположење јавног мњења. Поготово што су у обе земље на власти партије које нагињу десној страни идеолошког спектра, уз знатан призвук националног. А када се узме у обзир већ вишедеценијска нетрпељивост две државе, онда такво надгорњавање са оном другом државом у војном смислу посебно годи великом делу бирачког тела.
Извор: НИН
