Пише: Жанета Ђукић Перишић
Иво Андрић целога живота памтио је оскудицу која га је у детињству гушила „као кост у грлу“. Без икакве подршке и подстрека, у својој невеселој, убогој и неукој кући, у којој није било никаквих књига, Андрић је ипак, као млађи гимназијалац, по сопственом признању, успео да прочита неке од књига које су обележиле његов мисаони круг, одредивши његов пут, али је „прогутао“ и мноштво безвредних дела из књижевности, биологије, историје, физике, публицистике.
Књиге је најпре виђао у сарајевској књижари „Студничка и друг“ док је, загрцнут од узбуђења, стајао пред њеним вечерњим, осветљеним излозима. Понајвише бечка и минхенска издања на немачком језику: књиге углавном лаке, забавне литературе, лајпцишке Reclam’s Universal-Bibliothek, која је била намењена аустријским чиновницима несофистицираног књижевног укуса, за Андрића су биле веза са великом светском књижевношћу.
Чак је и аутобиографски интонирану приповетку „Књига“ посветио осећању страхопоштовања уплашеног дечака према њеном величанству – књизи. Андрићa и његовe друговe из прве деценије 20. века морила је глад за књигом, „као да је било нешто од духа њихових далеких предака за које је књига, под османлијском влашћу, била ретка, драгоцена, свештена и ‘душеполезна’ ствар која се скупо плаћала, крила и чувала, завештавала црквама или остављала потомцима као аманет и скупоцено наслеђе“.
Андрић је током школовања успевао на разне начине да дође до књиге: некада му је полазило за руком да у импровизованој библиотеци за чије је коришћење морао да плаћа своме другу чита каталоге тадашњих великих издавача. У то време упознао је дела Жила Верна која су била велики доживљај његовог детињства, једнако као и Сервантесов Дон Кихот, романе Валтера Скота, поезију Виктора Игоа, Волта Витмена, приповетке Максима Горког, дела Гетеа, Шилера, Шекспира, револуционарну и социјалну литературу.
Руска анархистичка и револуционарна литература одговарала је борбеном и бодром младобосанском расположењу, а зна се да је Андрић у старијим годинама гимназије читао дела Кропоткина, Чернишевског, Степњака, Бакуњина. Неке скандинавске писце који су тада били у моди, пре свега Стриндберга и Ибзена, Андрић је напросто гутао у време гимназије.
Читао је и оно што је било за њега, и оно што није било за његов узраст. Прочитавши све томове Стриндбергових дела на немачком које је могао да нађе у Сарајеву, и не разумевајући често дубљи смисао његове прозе, Андрић се, како је доцније написао, тада хранио доста опасном храном, али је, вели, имао добар стомак. Понешто од Стриндбергових текстова и сам је превео са немачког језика.
Андрићеве библиотеке
Књига и библиотека биле су од младости Андрићева опсесија и он је веровао у колосални сан о свеколиком знању на једном месту. За њега је постојање библиотека био основ веровања у културни напредак једног друштва и стога их је целог живота штедро помагао: подсетимо, целокупни износ Нобелове награде поклонио је библиотечком фонду Босне и Херцеговине.
А када је реч о формирању приватних библиотека, чини се да нема ничег природнијег од једноставног закључка да избор књига у нечијој личној библиотеци најпоузданије сведочи о интересовањима и књижевном укусу њеног власника, посебно када је реч о књижевном зналцу. Ако се изузму професионалне колекције, погледамо ли само наслове, имена аутора и датуме на књигама, па чак и распоред на полицама у нашим приватним библиотекама, видећемо да се пред нама отвара једна посебна, шаролика слика света знања, која јасно говори о њеном власнику, о његовом укусу, опредељењима за поједине ауторе, стилове, жанрове, националне књижевности, или пак просто праћење литерарне моде одређеног периода.
Када говоримо о Андрићевој личној библиотеци, морамо имати у виду и спољашње околности, пишчеву узбудљиву и несталну судбину, робијање и конфинацију, честе преокрете у његовом животу, сталне селидбе из једне у другу изнајмљену собу, све до првог и јединог властитог стана који је стекао са пуних шездесет и шест година; затим и честа путовања, службовања по светским градовима, што је свакако морало утицати и на природу и обим библиотеке и наслове у њој. То значи да се од 1919. године када, после тамновања и прогонства, ступа у државну службу, па све до пензије 1941. године, Андрић селио много пута и вероватно није био у могућности да чува и носи са собом већи број књига.
Али, одувек, за нашег писца је његова приватна библиотека била лично сазвежђе знања, инспирације и лепоте, место за исцељење душе, да се сетимо древних времена и натписа изнад врата библиотеке у Теби.
И док прелиставамо књиге из Андрићеве збирке, понекад нам се чини као да се крећемо тајновитим одајама посебне Александријске библиотеке. Андрић је читао најразноврснију литературу и остављао белешке у књигама из јужнословенских књижевности које је добро познавао и проучавао, почев од усмене традиције и најстаријих лирских и епских јуначких песама, преко средњовековних словенских и српских рукописа, писаца романтизма и реализма – пре свих Његоша и Вука, Андрићевих великих узора о којима је много и писао, па све до савремених писаца који су му своје књиге поклањали са посветом (Дучић, Црњански, Крлежа, Ћопић, Селимовић, Ћосић, надреалисти – Давичо, Вучо, Ристић, Матић, затим Попа, Павловић…).
Андрић је поседовао и читао значајна књижевна дела немачке кнјижевности (Гете, Шилер, Томас Ман), француске (Балзак, Стендал, Флобер, Леон Блоа, Монтерлан), италијанске (Данте, Петрарка, Гвичардини, Манцони, Леопарди), руске књижевности (Гогољ, Пушкин, Толстој, Достојевски, Горки), дела на шпанском језику (Сервантес, Хименес, Борхес), као и стваралаштво пољске (Словацки, Мацкјевич, Ивашкјевич), енглеске (Шекспир, Дикенс, Валтер Скот, Џојс), скандинавске (Ибзен, Стрингберг, Бјеренсон, Киркегор), словеначке (Жупанчич, Цанкар, Левстик), латинске (Вергилије, Овидије, Цицерон, Марко Аурелије), америчке (Витмен, Хемингвеј, Фокнер) и других, углавном европских књижевности.
У књигама је обележавао изабране делове (да би понегде, када је реч о читању у оригиналу, додао и свој превод), почев од мисли из учених књига античких мудраца и средњовековних мислилаца, преко дела из класичне западноевропске филозофије и књижевности с једне, и источњачке поезије и прозе са друге стране, па све до савремених текстова из различитих области духовног стваралаштва.
Поред дела из корпуса светске књижевности, у Андрићевој библиотеци налазимо велики број историографских и етнографских књига, пре свега везаних за историју Балкана, са посебним акцентом на повест Босне и Херцеговине, Србије, Османског царства, историје религије и језика.
Ту су и књижевне студије, научне монографије, речници, енциклопедије, часописи, зборници, годишњаци, документарни списи, антологије, летописи, дневници, преписка, мемоари, путописи, уџбеници. Међу њима је најстарије штампано издање Codicis Justiniani из 1611. године.
Андрићева лична библиотека у Спомен-музеју, у стану на првом спрату зграде на садашњем Андрићевом венцу, броји 4502 књиге. Ту спадају Андрићева дела у оригиналу, затим преводи његових дела, књиге о Андрићу, и најважнији део библиотеке – пишчева лична колекција која има 3.381 књигу. Постоје сведочанства да је велики број Андрићевих књига, заправо главнина његове предратне библиотеке, запакована у сандуке пред његов полазак на место посланика у Берлину, у априлу 1939. године, склоњена у једну кућу на савској падини и да је страдала у борбама за ослобођење Београда у октобру 1944. године. Можда се тиме може објаснити и релативно мањи број предратних књига у Андрићевој личној библиотеци.
Већи део публикација у Андрићевој библиотеци заправо су послератна издања, када су престале Андрићеве селидбе и писац усталио свој живот. Старија издања, штампана у 19. и у првим деценијама 20. века, писац је највероватније прикључивао библиотеци постепено и накнадно, антикварном куповином, као на пример, претпостављамо, педесеттротомно издање Гетеових сабраних дела штампаних у периоду од 1887. до 1914. године.
Андрић као читалац
А какав је био Иво Андрић као читалац? Говорио је да увек чита са оловком у руци, јер читање без исписивања бележака исто је као и читање на једно око. И доиста, Андрић не само да је читао много, посвећено и са страшћу, него је једнако дисциплиновано и предано обележавао делове књига – пасусе, реченице или тек по коју реч, на белинама уписивао белешке и у своје чувене свеске често уносио одабране цитате из прочитаних књига.
Умео је, често, да на белинама књига, најчешће на крају књиге, упише бројеве страница на којима је означио занимљиве делове, на маргинама уписивао читаве мале поетичке медаљоне, анализе књижевних поступака, коментаре на стил, језик, композицију, тему, структуру дела, сопствена искуства на књижевном пољу као и неку врсту савета писцима, попут оних које су доцније објављиване под заједничким насловом „За писца“.
Кратке анализе књижевних поступака, маркирање евидентних погрешака на плану логике, у архитектоници, композицији, језичком или стилском капацитету дела, или, пак, одобравања и похвале добрих решења, крију се на маргинама многих књига у пишчевој личној библиотеци у његовом Спомен-музеју.
Читајући пажљиво и с оловком у руци, на пример, Il tifo, роман свог савременика, књижевника Ериха Коша, Андрић као да води мали, виртуелни дијалог са писцем, па на последњој страници записује, формулишући посредно, златно правило сопствене поетике:
„Ви узимате сувише места за себе, за оно што Вас мучи и занима, а не остављате читаоцу готово ништа друго до право да Вас чита и слуша. То је мало. Треба и њега заинтересовати у ‘предузећу’, дати њему његову ‘шансу’ и пуну илузију да је његов интерес у питању (‘res tua agitur’), иначе Вас неће пратити. Све то, наравно, не свесно и плански.“
И даље, објашњава:
„Претерано објашњавање казано овако непрегледно. Не можете Ви све знати и нисте дужни да кажете читаоцу.“
На унутрашњој страни корица записане су, међу осталим, и речи:
„Пишући, човек треба да је строг а и великодушан да уме казати, али и прећутати и изоставити податак који ‘не иде’ и не уклапа се. То је знак да га треба одбацити.“
Зар се овако прави реченица?
Исто тако пажљиво, Андрић је, на пример, читао и збирку прича Извидница Михаила Лалића из 1948. године и изненађен, помало разочарано, готово узвикнуо:
„Зар се овако прави реченица? Ово је први бачени нацрт реченице; после тога требало је два или три пута мењати је. Он назива четнике издајничка банда. Боље их је тако приказати да читалац сам ускликне: Ово је издајничка банда. А Лалић често антиципира, иако не би требало, јер он добро слика и само треба да (…) још коју реалист. црту дода, и читалац ће казати оно што треба сам.“
У антологији индијске књижевности Хиљаду лотоса из 1971. године, од почетка до краја књиге коју је, очевидно, иако на крају осме деценије живота, читао с пуном концентрацијом, виде се трагови Андрићевог читања. Колико је пажње посветио језику превода, а посебно незграпним језичким решењима, и то најчешће неадекватним неологизмима, проблематичноj употреби именица или несрећним глаголским облицима, сведочи преко стотину обележених речи чију употребу писац очигледно не одобрава.
Сматра, на пример, да се за зору тешко може рећи да „господи“ изнад земаљског блага, да облак не може да има „мужњу“, да није погодан израз „проуке“ за процес учења, или за просечну особу рећи „обичник“, за посесивну жену „љубоморница“, да се неко може „дошумити“ некоме или нечему, или да се неко „снестрпио“, да није најбоље решење да се за мрак каже „мрклица“, а за радњу која се везује за напорну и досадну особу – „прикрпељити“.
Готово да физички можемо да осетимо пишчево истинско негодовање када указује на лоше одабрана преводилачка решења: именице „милрух“ и „благовоњ“ уместо мирис, „зајутрити“ и „наупрт“… Импресионира, међутим, Андрићева упорност, доследност, стрпљивост у нотирању и коментарисању језика превода индијске антологије, када се понашао истовремено и као посвећени читалац и као лектор и редактор превода.
Забелешке на маргинама
Кроз исто издање видимо и један занимљив Андрићев обичај – да на књигама оставља забелешке које се не односе на текст који чита већ на свакодневни живот, подсетнике о томе шта треба урадити, концепте својих излагања, бројеве телефона и адресе познаника…
На једној белини књиге он уписује: Кључ секретера код Баке… Стана и капије у комоди.
Испод породичног подсетника о кључевима, Андрић је записао почетак, по свој прилици, некаквог излагања које је припремао у том тренутку:
„Чак ни могућност да се при том преваримо (…) не треба да нас од тога одвраћа. У тако племенитом послу вреди и преварити се понекад.“
Видимо, једна успутна мисао, понека асоцијација, бележи се на најближем папиру да не би била заувек изгубљена. Отуд у Андрићевој рукописној заоставштини, која се чува у САНУ, можемо наићи на позивнице, јеловнике, признанице, улазнице, салвете на којима писац бележи изненада искрслу мисао коју жели да сачува, неко инспиративно језичко или стилско решење и слично.
Тако, на пример, Андрић у четворотомном издању Гогољевих писама која чита са нарочитом пажњом, осим напомена и обележених делова текста који се односе на живот руског писца, на његово стваралаштво и историјске прилике, често садржај писама повезује са актуелним тренутком, указујући на везе са одређеним личностима. Па обележава пасус Гогољевог писма из Венеције, у којем описује костиме у некаквом италијанском комаду, назначавајући на залисту себи подсетник: за Лепо.
Јасно је да Андрић сматра да би податак о кројевима и бојама позоришних костима у једној италијанској представи средине 19. века био користан његовој жени, Милици Бабић, костимографкињи у београдском Народном позоришту, за коју знамо да је звао Лепо.
Андрић име Лепо уписује још једном, поред Гогољевог писма пријатељици од које тражи да му обавезно прецизно пише када је које писмо добила и на које писмо одговара. „Ви то никада не радите, а мени је то веома важно“, пише Гогољ.
То је, очигледно, било важно и Андрићу, јер у сачуваној преписци са Милицом Бабић редовно наилазимо на прецизне податке о датумима одашиљања и примања писама.
На месту где Гогољ наглашава како би његова књига требало да буде штампана на добром папиру, јасним словима која се лако читају, са благородном једноставношћу, Андрић уписује себи подсетник: За В. Зог, у чему препознајемо Веру Зоговић, преводитељку, директорку у издавачкој кући Култура која је објавила Андрићеве Нове приповетке 1948. године, и супругу песника и партијског функционера Радована Зоговића. Из сећања савременика сазнајемо да је Андрић имао добра искуства и поверење у уређивачко умеће Вере Зоговић.
Читајући Гогољева писма, Андрић бележи како аутор чувене приповетке Нос, из иностранства врло често говори о мирисима, што нашег писца инспирише да направи још једно сликовито поређење. Наиме, он обележава пасус Гогољевог писма из Рима:
„Верујете ли да ме често спопада суманута жеља да се претворим у један нос: да немам ништа друго – ни очи, ни руке, ни ноге, ништа – само један огроман нос чије би ноздрве биле као велика ведра, да можеш у себе да увучеш што више миомириса и пролећа.“
Андрић је себи поред тог фрагмента оставио подсетник: Недо Зец.
А ко је Недо Зец?
Миодраг Петровић Чкаља: Две деценије од одласка глумачке легенде и симбола домаће комедије
Неда Зеца (1899-1971), неуропсихијатра, оснивача и професора Медицинског факултета у Сарајеву, члана Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине и првог послератног министра здравља у Народној Републици БиХ, Андрић је највероватније познавао из времена свог посланичког деловања, када је био већник у Скупштини БиХ за травнички округ, те је могао знати да доктор Зец има – велики нос!
Гогољева странствовања
Пратећи Гогољеве „знакове поред пута“ хронолошки кроз писма, настојећи да писца разуме као целовиту стваралачку личност, Андрић детектује промене у његовом животу и стваралаштву, његова путовања, лутања и душевна посртања, прогресивну менталну болест праћену страховима, религиозним фанатизмом и мистицизмом, породичне и пријатељске односе. С друге стране, кроз коментаре о Гогољевом животу и делима, Андрић излаже и елементе сопствене поетике, формулишући и властито схватање улоге језика и књижевности.
Наш писац пажљиво коментарише дугогодишња Гогољева странствовања по Европи и губитак везе са Русијом. Одвојеност од домовине, физичка удаљеност од тла, језика, људи, обичаја, духа, навика, атмосфере и духа народа и земље, чине Гогоља веома неспокојним. То осећање, помешано са грижом савести, мучиће писца на свим путовањима: он непрекидно од породице и пријатеља тражи да га обавештавају о стању у земљи, међу људима, да му шаљу анегдоте, описе догађаја и појединих личности који му могу послужити у градњи ликова.
О томе Андрић на белини књиге бележи:
„Како у њему гасне снага уметничког стварања и мрачи се очај, оштра и продирна видовитост, способност да види ствари у њиховој истинској природи – тако се све више јавља потреба да се ‘документује’, и он тражи од пријатеља статистике, годишњаке о Русији, све до препричавања и оговарања и појединачних мишљења.“
Миодраг Петровић Чкаља: Две деценије од одласка глумачке легенде и симбола домаће комедије
Андрић је, очигледно, дубоко и искрено, као писац, доживљавао Гогољеве стваралачке муке због одвојености од земље, разумео је писца и забележио:
„Био је удаљен од руске стварности, болестан, збуњен усамљеничким животом у иностранству или заграничним друштвом.“
У вези с тим, на једном месту Андрић још бележи на белини књиге да је Гогоља „здраво схватање пишчевог позива опомињало да буде што ближе људима своје земље“.
Андрић је веровао да писац мора да буде утемељен у традицији и језику свога народа, па је тако у Гогољевом усамљеничком лутању видео узрок слабљења његовог стваралачког потенцијала.
Кроз коментаре о Гогољевом животу и делима, у некој врсти дуплог дна, Андрић фрагментарно излаже и елементе сопственог приповедачког и романсијерског поступка: и он сам био је суштински везан за поднебље, културу, традицију и језик свога народа, и за све време дипломатског службовања по европским престоницама патио је од носталгије за језиком и људима.
Пријатељима пише како планира да се врати у домовину, бојећи се да ће одвојеност од земље и њене културе ослабити његову стваралачку енергију:
„Ваља бити праведан, боравак у иностранству ми је користио у многоме, али осјећам да не смије предуго трајати ако нећу да изгубим везу са земљом и духовно усахнем.“
Читајући Толстоја
Останимо још мало на руској књижевности, на делу горостаса из Јасне Пољане. У Толстојевој повести о Хаџи Мурату Андрић је, међу осталим, подвукао део:
„И сетио сам се једног кавкаског догађаја, чији сам један део видео, други чуо од очевидаца, трећи замислио. Ево тога догађаја онако како се формирао у мом сећању и машти“, пише гроф Толстој.
Са тим речима наш писац се саглашава и уноси:
„У овој једноставној, узгред набаченој реченици Толстој је одлично оцртао како настаје приповетка из којих се елемената састоји ‘тајна’ њеног настанка, чаролија њеног постанка“, да би поред, чини се готово радосно, ускликнуо: „Ради као ја!“
Много је примера Андрићевих записа у књигама из његове личне библиотеке који показују писца као радозналог и посвећеног полихистора, трагаоца за новим просторима знања и разумевања човека и света. Он током читања, видели смо, издваја понеки занимљив податак, неку мисао која му је блиска или, пак, неки израз који не прија његовој језичкој култури, мајсторски опис или само понеку реч. Међутим, много је и књига за које се зна да их је Андрић читао а у којима није остављао знаке или прибелешке.
Књиге, међутим, нису никада биле Андрићева непосредна инспирација. Ево шта писац каже о траговима утицаја на своје књижевно стваралаштво:
„Чини ми се да могу казати да нисам никад ни тражио ни налазио своју инспирацију у књигама. Па ипак, лектира је на мене често утицала, али не као узор по свом облику или својој садржини, него као охрабрење, као подстрек на писање. Читајући како писац описује на један одређен начин неко острво у неком далеком архипелагу, ја сам одбацивао књигу и почињао одлучно опис неке уличице у Сарајеву за који дотле нисам налазио храбрости да га отпочнем, јер ми је изгледао тежак и несхватљив.“
Још од Киркегорове књиге Или-Или која је случајно допала мариборске тамнице заједно са својим власником и која са њим, очевидно, није изишла на слободу (нема је данас у Андрићевој библиотеци), па све до Саморазматрања стоичког филозофа Марка Аурелија, која је отпратила Андрића у вечност, за нашег писца књига је остала велики прозор у свет, непресушни извор животних знања и познавања човека и света, простор где се сећање одржава у животу и место где и сам космос наилази на свој одраз преточен у речи.
Андрић о књигама (одломци)
Из приповетке „Писмо из 1920. године“
Видео сам прву праву библиотеку у животу и било ми је јасно да видим своју судбину. Макс је имао много немачких и нешто италијанских и француских књига које су припадале његовој мајци. Он ми је све то показивао са миром на ком сам му завидео још више него на књигама. То и није била завист, него осећање безграничног задовољства и силна жеља да се и ја једног дана тако слободно крећем по том свету књига из којих, чини ми се, бију светлост и топлина. Он је и сам говорио као да из књиге чита, слободно, и кретао се без хвалисања у том свету славних имена и великих идеја, док сам ја дрхтао од узбуђења, од сујете, стидећи се великана међу које улазим и страхујући од света који сам напољу оставио и у који ми се ваља вратити. / Те послеподневне посете код старијег друга стале су да се понављају и да бивају чешће. Нагло сам се усавршавао у немачком језику, почео сам да читам италијански. Носио сам и кући, у свој сиротињски стан, те лепо повезане стране књиге. Заостао сам у учењу школских предмета. Све што сам читао изгледало ми је као света истина и узвишена обавеза за мене лично, којој се не могу отети ако нећу да изгубим углед у својим очима и сваку веру у себе. Знао сам само једно: да треба све то читати, и да треба писати такве или сличне ствари. Ни на шта друго у животу нисам помишљао. / Једног дана се нарочито сећам. Био је мај месец. Макс се спремао за матуру, али без узбуђења и приметног напора. Одвео ме је пред мали одвојен орман на коме је златним словима писало: Helios Klassiker-Ausgalbe. И сећам се да ми је рекао да је орман купљен заједно с књигама. Мени је чак и орман изгледао као светиња и његово дрво прожето светлошћу. Макс је извадио једну свеску Гетеа и стао да ми чита Прометеја.
Из текста „Мој први сусрет са делом Максима Горког“
Били смо тако у петнаестој години у четвртом разреду гимназије кад смо ја и моји другови открили да у једној од сарајевских књижара има библиотека за позајмљивање књига. Сам не знам више како сам дошао до мале суме новца која је била потребна за кауцију и претплату; главно је, једног дана ја сам ушао у ту књижару, узбуђен и несигуран, као да идем пред неки суд који ће ме питати тешке ствари, а не у књижару која је ту и због мене, јер зарађује на мени и на сваком ко у њу уђе.
Ту, на полицама те скромне књижаре било је поређано три до четири стотине томова, на немачком и на нашем језику. Тако ми се први пут указала светска књижевност, открила се мојим очима као велики свет о коме нисам могао ништа дознати ни у својој кући ни у гимназији коју сам учио. Кућа је била убога и неука, а о гимназији могу да кажем само толико да је најбоље да ништа не кажем. Та светска књижевност, оличена у овој малој, збрдаздола сакупљеној библиотеци аустријског стила и укуса, отварала се пред дечаком као океан који је, огроман и страшан, неодољиво вабио на пучину. Прости случај распростро је преда мном то непознато море, и ја сам запловио њиме, жедно, жудно, неразумно.
Из есеја „Како сам улазио у свет књиге и књижевности“
А књига, то је била велика страст и велика мука наших младих година. Она је била и остала жеља мога детињства. Дечак у трећем разреду гимназије, ја сам патио од праве жеђи за књигом. Та жеђ је била утолико већа што се до књиге теже долазило. А књига у нашем тадашњем животу била је ретка и скупа, готово недостижна ствар.
У нашим сиротињским становима није било књига, осим уџбеника или неког убогог календара. Школа је пружила мало или ништа, а о куповини није могло бити говора. У тадашњем Сарајеву постојале су три или четири књижаре, и свака од њих је поред књига продавала, наравно, и канцеларијски и школски материјал. У ствари, боље би било то казати обрнутим редом, јер су књиге биле споредан, а канцеларијски материјал главни артикал. Највећа и, најбоља таква „књижара и папирница“, својина неког досељеника, била је једина која је, поред нешто наших, имала и доста страних књига, на немачком језику, у једном на савремен начин аранжираном, добро осветљеном излогу. Књиге су биле понајвише бечка или минхенска издања, углавном лакша, забавна књижевност, намењена за лектиру аустријским чиновницима и официрима, а уз то и понешто немачких превода са руског или из скандинавских књижевности, које су тада биле у великој моди. Уосталом, за мене су биле све једнаке, јер ни о једној нисам ништа знао. Знао сам само да су књиге, да ме својом сјајном опремом, тајанственим насловима и непознатом садржином неодољиво привлаче, и да их страсно желим.
Пред тим излогом провео сам, у раним ђачким годинама, многе часове (…)
У кишним поподневима, кад дечаци мојих година чезну за нечим новим, лепим и узбудљивим, траже храну духу и машти, храну која им је потребна исто као хлеб и вода, а коју им у нашим тадашњим приликама ни кућа ни школа ни друштво нису могли да пруже, ја сам често напуштао нашу невеселу собу и стрмим сокацима, по излоканој крупној калдрми, слазио доле у равни и лепши део града. Ишао сам право до књижаре и стајао дуго пред њеним излогом, који сам тако добро познавао да сам примећивао сваку и најмању промену и радовао јој се као личном доживљају. По неколико пута сам одлазио од тог излога па се опет враћао, све тако док не стане да се спушта јесење вече и док у излогу не плане светлост, и њен одсјај не падне по мокром асфалту. Тада је ваљало напустити све то и вратити се горе у махалу свом стварном животу. Али осветљени излог није било лако заборавити. У ноћним дечачким сновима и полусновима он је блештао и кружио у фантастичним преображајима; то и није био више обичан градски излог са књигама, него васионска светлост, део неког сазвежђа коме сам тежио са силном жељом, али са болним сазнањем да ми је недостижно.
И сваког дана тако. По стотину пута сам читао мени непозната имена писаца и наслове тих књига. Не имајући никог да ме обавести и упути, ја сам тим насловима сам давао неки смисао и значење, налазио међу њима своје симпатије и антипатије. Сваки од тих наслова изазивао је на свој начин моју машту да ради и да нагађа шта би могло иза њега да се крије и да, после узалудног нагађања, сама измишља садржину тих неприступних књига. – Ту су негде ницале и ту одмах и пропадале моје прве замисли приповедака и романа.
Ту су стала да свићу у мени и друга сазнања. Као толики други дечаци, моји другови, врло рано сам по много којечем осетио и научио шта је то сиротиња, шта значи: имати и немати, и какав је онај непрелазни зид који дели многе људе од оног што воле и желе, али ни по чем тако јасно и оштро као по овим књигама у излогу и мојој прекој потреби и неостварљивој жељи да их имам, листам, и читам.
Много је година прошло од тада. Много сам књига видео у свом веку, доста прочитао, неколико и написао, али књиге из скромног излога провинцијске књижаре у Сарајеву – нисам никад потпуно заборавио. Сећање на њих задржало се у оним скровитим пределима моћних а неиспуњених детињских жеља које, и кад човек прегори и привидно заборави, остају и живе целог века, притајене негде дубоко у нама, и јављају се чудно и неочекивано у ноћним сновима или у несвесним поступцима дневног живота.
Извор: РТС ОКО
