Пише: Мирољуб Стојановић
Филм Бајкери, сценаристе и редитеља Џефа Николса, пролази, по обичају, потпуно незапажено на иначе суморном биоскопском репертоару. У прилог ове незапажености иде и гледалачки парадокс да је потписник филм гледао сам у биоскопској сали. Штета! Јер, иако потпуни аутсајдер, филм није само занимљив и врло добар, но важан допринос за разумевање америчке контракултуре у њеним најтурбулентнијим годинама 1965-1973.
Бајкери су филм доста необичне наративне структуре. Замишљен је као серија интервјуа које фотограф, каснији писац књиге о том раздобљу, води са супругом једног од бајкера, Кети (веома добра Џоди Комер), у вишегодишњем временском раздобљу. Период који она евоцира говори о формирању и начину живота мотоциклистичке групе Вандали на средњем западу, када су се под термином клуба, диференцирали обриси алтернативних заједница и социјално неприлагођених појединаца и група.
Премда замишљен из Кетине визуре и перспективе, Бајкери претендују, и у томе успевају, да буду прилично убедљива шира слика америчког друштва у другој половини шездесетих и раних седамдесетих година. Иако је примарни фокус Кетиног приповедања, или исказа датог фотографу, лик Бена (Остин Батлер), њеног супруга, жестоког момка који је један од ретких који преживе начин живота бајкерске породице, филм зналачки диференцира и остале чланове клуба бајкера. У првом плану је лик Џонија, оснивача и вође Вандала, којег фасцинантно игра Том Харди. У крајњој линији, један од разлога због којих овај филм заслужује да га се види је управо Хардијева антологијска, Оскара достојна улога. Управо он инкарнира и есенцијализује кључне апострофирајуће моменте филма: питање лидерства, диференцирану социјалну заједницу схваћену као породица, бајкерство као начин живота… Кроз неколико интелигентних режијских потеза, довољно дискретних да не теже јефтином спектаклу но аутентичној социјалној опсервацији, редитељ Џеф Николс пригушено и зналачки развија своју причу.
То се у првом реду мисли на надирући други план филма, када заједништво замишљено као братство по афинитету и посвећености, као суштински бенигно питање идентитета, отвара простор за продор насилничких појединаца, а потом и читавих група. Начин на који се артикулише ово насиље је најуспелији део филма. Харизма и ауторитет лидера, у овом случају Џонија, временом губи на значају. Џони је у сличној позицији као Џими Ринго, револвераш из истоименог ремек-дела Хенрија Кинга из 1950, који мора да своју репутацију најбржег проверава на клинцима, истина, са другачијим моралним изборима. Џони бива брутално убијен у нефер борби када један од тих клинаца жељан лидерства у Вандалима, најпре прихвата борбу ножевима а потом бескрупулозно у њега пуца из револвера. Тај суноврат етике, то одсуство кодекса, те задирање у поље малигнитета је суштинска преокупација Џефа Николса.
Истовремено, начин на који се једна идеја израђа у своју потпуну супротност испуњава у Бајкерима пун круг. У прилог томе говори и промена у језику. Реч клуб, заменила је сада реч банда. Избор музичких нумера у филму, од Боа Дидлија и Боба Дилана, преко групе Крим, доприноси аутентичности Кетиног сведочења, али еманира и дух једног времена које је изгледало тако обећавајуће и полетно. То што на крају филма Кети спасава Бенија и прави од њега одговорног радника, може да се чита само у иронијском кључу. Да ли је грађански брак лек од раних јада анархизма?
Извор: Радар
