Поводом 132 године од рођења Иве Андрића, Библиотека је приредила књижевну трибину на којој је говорио доцент др Горан Радоњић.
Предавање о писцу професор је приредио у PowerPoint презентацији, којом је на систематичан и инспиративан начин провео читалачку публику кроз основне стваралачке идеје, које су утемељене у његовом разноврсном књижевном опусу.
Презентујући различите приступе у проучавању Андрићевог дјела, као што су: „Шта је то класик?“, „Опасност у статусу класика“, „Библиографија“, „Дијалог са традицијом“, „Андрић као реалиста“, „Шта сањам и шта ми се догађа“, „Андрић – модерниста“, „Аспекти поетике“, „Тајна, траума, иронија, стварање“, „Поново читати Андрића“ и друге, професор Радоњић је упутио на основне одреднице које једног писца чине класиком. Те одреднице чине књижевну грађу увијек живом и инспиративном за нова читања, приликом којих реципијент има увијек нов и другачији естетски дојам. Као једну од дефиниција које говоре о томе шта је то класична књижевност наводи Хорхе Луиса Борхеса који сматра да је „класична она књига коју читамо на одређени начин“. Професор даље каже да Ханс Роберт Јаус упозорава како та „врхунска дјела могу да дођу у опасност да постану сама по себи разумљива“.
Без Његоша и Вука и народне поезије тешко је разумјети Андрића, чиме професор објашњава његову дубоку укоријењеност у традицији. Зато је Андрић највише есеја писао управо о њима. Та врста преданости раду и посвећености своме дјелу, по Радоњићевом мишљењу, карактеристика је стоика, тако да је Андрић за њега стоик. Један од великана који је добио Андрићеву награду рекао је „Андрић је у први план ставио истинитост фиктивне творевине“, док је умјетнички кредо Андрићев, по Кишу, „Знати истину и говорити истину“.

Радоњић сматра да мисао и мисаоност прожимају сва његова дјела, од најмањих до највећих. Даље сматра да код Андрића постоји јасна разлика између добра и зла, те тако је он и моралистички писац. Андрићев свијет је поприште сукоба између супротних принципа, као што су зло, хаос, ружно, на једној страни, и добро, уређено, лијепо, на другој страни, и ту је, по Радоњићевом мишљењу, аналогија са природом.
Професор истиче Андрићеве скромне особине, посвећеност раду и одбијање почасти. Знати умјети да се ћути је наша ријетка особина, сматра професор, и управо је то особина која је красила Андрића. Важни мотиви у Андрићевом дјелу су, траума и тајна, из којих касније произилази иронија и стварање. „Књижевност омогућава да се искаже или барем наслути оно неисказано“, сматра професор Радоњић, и то је, по његовим ријечима, „један од разлога зашто можемо да се враћамо Андрићу, јер „тајна је у човјеку, тајна је у свијету“. Умјетност ће Андрићу бити тема и многи његови текстови су „или директно или имплицитно о стварању“, закључује професор, говорећи управо о његовим дјелима која говоре о другим ауторима и умјетности уопште. Ту се позива на Андрићеву карактеристичну констатацију, која каже да „приповједач и његово дјело не служе ничему ако не служе човјеку“. Мост је у Андрићевом дјелу, по професору Радоњићу, „отјелотворење те добре љепоте“.
Професор је Предавање привео крају сликом Андрићеве библиотеке и препоруком „поново читати Ива Андрића“, јер ко смо ми до „они који имају Његоша и Андрића, што је довољно да можемо себе да одредимо“, закључио је професор Горан Радоњић.
Предавање је одржано у Читаоници Библиотеке, 10. 10. 2024. године. Присутне је поздравила директорица Бојана Ђачић, а модератор трибине била је виша библиотекарка Софија Јеловаце