Пише: Александар Живковић
Црна Гора, срећом, за разлику од братске Србије нема таблоиде. Али то не значи да је медијско стање у њој много боље. Појава која се и раније уочавала у гласилима „главног тока“ у Црној Гори, од америчко-израелске агресије на Иран, просто боде очи. Та појава има један назив – провинцијализам. Док већина народа прати ратне вијести на телеграм каналима, црногорски медији о догађајима који битно одређују судбину свијета извјештавају крајње оскудно.
Јесте, добрана цензура уочава се на свим ратним странима и прећутно је прихватају и медији већих земаља. Али, то није оправдање за медије у Црној Гори. Сам интерес читалаца и гледалаца, захтијевао би продубљеније праћење и анализирање рата и његових, већ сада видљивих посљедица. Тога, међутим, нема у црногорским медијима. Или господин Миодраг Лекић не може да постигне да за све њих напише културну анализу.
Можда се уредници плаше да би извјештавањем нарушили неку објективност. То је заправо најгора аутоцензура, Треба отворити медијске прозоре према најактуелнијим збивањима у свијету, а сама природа догађаја који су у току, не дозвољава неку навијачку еуфорију с било које стране.
Провинцијализација медија у Црној Гори, који иначе наликују као јаје јајету, иде на уштрб јавности, која би ваљда требало да буде седирана на нашем „европском путу“. Тај пут, међутим, подразумијева и елементарну обавијештеност. Када се толико дичимо нашим Медитераном, погледајмо узгред италијанске или шпанске новине. Рат који нам се одвија пред очима оставиће посљедице и по наше животе. Медији су нам дужни да о томе говоре.
Да не будем сасвим неправедан, има та наша медијска провинцијализација и добрих страна. Када се нпр. пише или снима о животу у мањим мјестима итд. Али, ако се ствара слика неке за свијет мало или нимало незаинтересоване Црне Горе, сви знамо да то није наша слика. Али јесте слика наших медија „главног тока“. Опасно је и за становништво и за државну елиту да се информишу из таквих медија.
