Пише: Драгољуб Мандић
Равно три деценије је прошло од премијере филма Срђана Драгојевића „Лепа села лепо горе“. Иако је у међувремену врло брзо стекао статус једног од најбољих остварења у историји српске кинематографије, те је за многе гледаоце – нарочито оне који су имали срећу да га не доживе на својој кожи – постао прва визуелна асоцијација на грађански рат у Босни и Херцеговини. Али и даље постоји велики јаз између популарности овог филма и знања шта се то заиста догодило у тунелу Бродар почетком септембра 1992. године.
Ситуација у Горњем Подрињу била је заоштрена знатно пре почетка рата. Иако је у Вишеграду и међу Србима било појединаца чије је понашање доприносило нестабилној ситуацији, главни извор напетости у овом граду ипак су представљали екстремни чланови Странке демократске акције, предвођени Муратом Шабановићем, чије ће деловање бити један од повода за интервенцију Југословенске народне армије у априлу 1992. године.
На филму је почетак рата приказан сценом исељавања једне муслиманске породице из села главних ликова, Милана и Халила, која је инспирисана стварним догађајима. Према сведочанству Слађана Симића, поручника који је послужио као инспирација за лик Милана, муслиманско становништво из његовог села Босанска Јагодина привремено је отишло у договору са својим комшијама Србима, који су обећали да ће им чувати куће. Иако су међу њима била четворица Симићевих школских другова, договор је пропао и они су се, баш као Милан и Халил, нашли на двема зараћеним странама, а седам муслиманских села у околини Босанске Јагодине било је спаљено, што је на филму приказано на један романтизован начин.
Заплет
Напад на Миланов вод, који је представљао почетак филмског заплета, у стварности је био напад 1. вишеградске бригаде Армије БиХ на Бродар. Реч је о виталној тачки на комуникацији Вишеград-Горажде, на којој се налази ушће Лима у Дрину, изузетно важан мост и раскрсница за Рудо. Комуникације на овом подручју пролазиле су кроз велики број тунела, од којих је најважнији био први након моста, због чега га је чувало 29 војника уз подршку минобацача и самоходног топа. Након више месеци планирања, напад је почео 9. септембра у тренутку када су седморица војника треће чете Дринског батаљона Вишеградске бригаде ВРС прелазила поменути мост. Покушавајући да се заштите од ватре, у тунел су се склонили поменути поручник Симић (24), војници Новак Арсић (26) из Велетова, Микајло Шимшић (22) из Станишевца и Владан Гавриловић (26) из Вишеграда, те добровољци Стеван Панић (28) из Смедерева, Милован Лучић (28) из Ужица и Станко Маћашев (33) из Лазаревца. Пошто се обезбеђење врло брзо повукло, наведени војници су остали заробљени у тунелу, у ком се налазио и сандук ручних бацача граната, као и радио-станица преко које су могли тражити помоћ.
рањавања Симића у груди, због чега је преко радија позван санитет, који је кренуо из Сетихова, села у близини Рудог. У возилу „лада нива“ налазили су се возач Бранислав Папоњак (38) из Рудог, добровољац Славољуб Бубања (29) из Пријепоља, докторка Стојана Јојовић (32) и медицинска сестра Љубица Кастратовић (45), обе из Рудог. Пошто им је средство везе било неисправно, нико у возилу није имао представу шта се заправо догађа на Бродару. Тога су постали свесни тек када је на излазу из четвртог тунела отворена ватра на возило, иако је било видно обележено црвеним крстом. Према сведочанству Бранислава Папоњка, тада је дошло до погибије докторке Јојовић. Ватра је са свих страна пратила санитетско возило, које се коначно зауставило пред улаз у тунел. Папоњак и Бубања су успели да се склоне у тунел, док је медицинска сестра, паралисана страхом, упркос позивима остала у возилу, које је после неколико тренутака погођено ручним бацачем граната.
Светло на крају тунела
Док су војници из тунела размишљали како да извуку мртву докторку и медицинску сестру, ка њима се из правца Рудог кретао оклопни камион „Чарли“, по којем су муслимански војници почели да дејствују још од Стрмице. У њему су се налазили возач Жарко Токовић (23) из Рудог и Сретен Божовић (24) из села Божовићи. Када се зауставио на средини тунела, камион услед великог оштећења више није могао да се покрене, због чега су војници из тунела наставили да дозивају помоћ преко радио-станице. Међутим, једна убачена бомба је уништила радио-станицу и тешко ранила Новака Арсића, док су Симић и Шимшић задобили лакше повреде. Пред крај дана, када се пуцњава примирила, од непријатељског команданта, капетана Ахмета Сејдића, стигли су и први позиви на предају, али га српски војници, упркос гаранцијама, нису прихватили из страха да ће бити мучени и убијени. Уместо тога, договорили су се да предаје неће бити, након чега су утврдили одбрамбене положаје на средини тунела.
Уследило је осам дана тешких борби током којих су српски војници, баш као на филму, могли да виде само светла на крају тунела и црне силуете како се појављују отварајући ватру.
„На врху тунела само видиш руку која убаци бомбу. Докотрља се бомба, а онда експлодира. Појави се рука са аутоматом и само шара. Меци звижде кроз тунел, одбијају се од бетона и имаш утисак да те гађају са свих страна“, испричао је својевремено Симић у интервјуу Вањи Булићу за „Дугу“.
IN MEMORIAM Ђорђе Кадијевић: Ми смо једноставно сами себе појели
Идентично филмским сценама било је и допирање гласова непријатељских војника изван тунела, било да је реч о претњама, псовкама, урликању или певању. Првих неколико дана и ноћи борбе су биле константне. Муслимански војници су на излазима из тунела поставили препреке у виду дасака, оплата од барака и гума, не би ли онемогућили његово нечујно напуштање. Са друге стране, ВРС је истог дана кренула у покушај деблокаде Бродара.
Без воде
Међутим, пошто Вишеградска бригада, према речима њеног тадашњег команданта Винка Пандуревића, није имала људи који су били способни да диверзантским акцијама омогуће деблокаду, то се покушавало неуспешним фронталним нападима током којих су погинули Жарко Милошевић (42), Петроније Туба (33), Видоје Јагњић (19) и Боривоје Мићевић (35). На крају, војници у тунелу су били препуштени сами себи, баш као што је било и на филму. Опстанак им је зависио искључиво од властите способности и сналажљивости, што је било веома тешко. Наиме, тог дана је погинуо добровољац Милован Лучић. Слично филмском јунаку Лази, покушао је да се примакне отвору тунела и одатле отвори ватру, али није видео да су убачене бомбе, услед чијих експлозија је погођен у груди. Преминуо је након неколико сати агоније.
Паралелно са непријатељским притиском који се све више појачавао, српски борци су врло брзо остали без воде услед потреба које је имао рањени Новак Арсић. Хране, цигарета и муниције су имали у већим количинама, па је отпор и даље био снажан, а непријатељу су нанети извесни губици. Међутим, када је у вечерњим сатима дошло до рањавања Владана Гавриловића у главу, војници у тунелу су схватили колико је било погрешно што се вода није штедела. Гавриловић је последње сате провео у агонији, тражећи воду, те је непријатељска страна на тај начин сазнала да је у тунелу више нема. Због тога су читаву ноћ провоцирали тако што су са врха тунела спуштали балон воде на канапу, док су српски војници неуспешно покушавали да га погоде. Управо тада се дешава једна од најупечатљивијих сцена у тунелу, која је верно пренета и на филм.
Учитељица као „мамац“
Ожеднели, српски војници су прво покушали да пију течност из хладњака камиона, што је било веома опасно јер је садржала корсантин. Након тога су одлучили да покушају да пију мокраћу. Иако непријатног укуса и мириса, конзумација мокраће је, баш као и на филму, била праћена шаљивим изјавама које су атмосфери у тунелу дале трагикомичан тон. Поред ове бизарне ситуације, војници из тунела планирали су да у вечерњим сатима крену у пробој, али је то одложено јер су муслимани почели да убацују запаљене камионске гуме, покушавајући димом да их истерају из тунела. Међутим, захваљујући ветру, дим се у тунелу подизао ка своду и брзо излазио на супротном крају.
Пети дан је био први који је освануо без борби. Међутим, наредног, шестог дана, одиграо се догађај према којем је снимљена једна од најбруталнијих сцена у филму, а то је када су муслимани као „мамац“ послали Миланову и Халилову учитељицу, која је међу војницима у тунелу изазвала пометњу услед страха да се испод њене одеће налази експлозив, због чега је, након тешких преиспитивања, ипак, убијена. Наиме, Сејдићева бригада је раније, 8. августа 1992, напала село Бурсићи, које је спаљено, готово сви затечени становници били су убијени, а заробљене су и три старије жене: Милка Крсмановић (68), њена јетрва Милева Крсмановић (62) и Борка Андрић (70). Након испитивања у селу Барице, праћеним претњама клањем, старице су пребачене у затвор у Међеђи, где су у тешким условима, праћеним психофизичком тортуром, боравиле до 20. новембра, када су размењене. Прва се у тунелу појавила Борка Андрић, а потом и друге две са циљем да открију колико је војника унутра и да их наговоре на предају. У тим ситуацијама, несрећне старице су се буквално налазиле између две ватре.
За то време, српски војници у тунелу били су све одлучнији у намери да изађу из тунела. Међутим, главни проблем је била гангрена која је захватила Арсићеву рањену ногу. Иако је постојала намера да се за њега направе носила, он је одлучио да се убије како им не би сметао. Његова смрт била је инспирација за Вељину смрт, а чак су и дијалози у филму били идентични онима које је препричао Слађан Симић. Након што је саборцима разделио личне ствари, убио се пиштољем у уторак, седмог дана, током једног непријатељског напада. Преостали српски борци су одлучили да у пробој крену у зору наредног дана, 16. септембра, претпостављајући да се изнад њих налази само стража, чију су рутину временом успели да препознају.
„Свако вече око осам, пола девет, кад падне мрак, чујемо моторни чамац, а одозго тутњава, баце бомбу с једне, па с друге стране тунела. Онда тајац 15-20 минута, па опет галама. И сконташ да је смена или достава хране. Чекали смо – моторни чамац, једна, па друга бомба. А онај горе нема стрпљења да чека смену, одмах силази да га с чамцем не чекају“, испричао је својевремено Жарко Токовић.
Пет незаборавних улога велике Мире Бањац: Љиља, Сена, Даница, Ружа и Милада гуле кромпир
Не би ли имали веће шансе да бар неко преживи пробој, српски војници су се поделили у две групе. Међутим, покрет је због месечине одложен за вече и наступио је око 20 часова, одмах након што је стража бацила бомбе у тунел. Свака група је ишла раније утврђеним правцима, с тим што је добровољац Стеван Панић, који је требало да иде преко моста, одлучио да се врати назад у тунел, јер није могао да остави леш свог пријатеља Милована Лучића, док су Симић и Шимшић наставили даље.
Репортажа Вање Булића
Друга група, која се спустила до Дрине и сакрила у шибље, целе ноћи је слушала буку коју је у тунелу правио Панић. Тек када су муслимани поново послали заробљену Милеву Крсмановић, сазнали су да је у тунелу само један жив човек, који је под неразјашњеним околностима страдао највероватније 18. септембра.
Након изласка из тунела, српски борци су пешке стигли у Вишеград, а потом су пребачени на лечење у Ужице, где је у децембру Вања Булић направио репортажу из које ће изникнути идеја за филм. Пошто је делом сниман у околини Вишеграда док је рат још трајао, у филм су уткани многи стварни догађаји и анегдоте који су допринели да ратна атмосфера са тог подручја буде верно пренета, попут трагикомичне сцене у којој се пред тунелом појављује крава, која експлодира док су блокирани војници безуспешно покушавали да је намаме к себи.
Упечатљиви Гвозденов монолог о Титовој сахрани се испрва није налазио у сценарију, али пошто су филмску екипу на сету често посећивали локални челници, један од њих се, уз алкохол, поверио Срђану Драгојевићу, који је након тога написао једну од антологијских сцена српске кинематографије. Иако не представља верну реконструкцију историјских догађаја, филм је у великој мери био њима инспирисан, што је, уз упечатљиве ликове, уверљиво снимљене сцене борби, хумор и реплике које се препричавају деценијама касније, допринело његовом значају као сведочанству једног времена. И природно је да сенка његове популарности заклања оно што су Симић, Шимшић и другови стварно доживели, али је на нама да њихово искуство осветљавамо колико год можемо, свакако много више него што смо чинили претходних тридесет година.
Извор: НИН
