Пише: Мишо Вујовић
Песник који је опевао смрт
Историја српске поезије памти песнике који су својим делом обележили читаве епохе. Али још дубље памти оне којима није било суђено да дочекају пуноћу стваралачке зрелости. Милутин Бојић није дочекао тридесету годину. Владислав Петковић Дис нестао је у таласима Јонског мора. Бранко Миљковић угасио се у двадесет седмој години, остављајући за собом више питања него одговора. Само пет година касније, воде Охридског језера однеле су Блажа Шћепановића и Лазара Вучковића. Као да је један део српске поезије био осуђен да своје најлепше песме остави недописане.
Међу тим прерано угашеним гласовима Блажо Шћепановић заузима посебно место. Док су многи његови савременици певали о љубави, револуцији и свакодневици, он је упорно водио разговор са највећом човековом тајном – смрћу.
Не као песник очајања, већ као човек који је у пролазности тражио смисао трајања. Зато његова поезија ни данас не делује старо. Она и даље поставља иста питања која муче сваког човека.
Блажо није могао писати другачије него што је писао. Понео је из Роваца оно што се не учи ни у школама ни на универзитетима – тежину речи. У крају где се заклетва памти дуже од живота, где се ћутање често више цени од говора, а образ брани као светиња, поезија није могла бити украс. Морала је бити истина.
И сам је био такав. Висок, стасит, отвореног лица и благог осмеха, спајао је у себи горштачку чврстину и дечачку осетљивост. Није припадао људима који освајају просторију гласом, већ онима чије присуство остаје и када оду. Говорио је тихо, без надмености, а реч му није служила да победи, већ да разуме. Пријатељи су га памтили као човека који је лакше поклањао рукопис него увреду и који је више волео туђи успех него сопствену славу. Није припадао књижевним таборима – припадао је поезији. Зато је Матија Бећковић записао да му је у сећању остао као човек „отвореног лица и блажене успомене“, можда најсажетији и најтачнији портрет Блажа Шћепановића.
Зато у његовим стиховима нема лажне патетике. Родољубље није парола, већ природно стање духа. Човекољубље није идеологија, већ дубоко уверење да човек вреди онолико колико је спреман да понесе туђу муку. Испод бујице лексичких иновација и смелог модернистичког израза критика је још у његовим првим књигама препознала песника изузетног лирског сензибилитета, неусиљене родољубивости и дубоке хуманости. Један од његових тумача записао је да су Блажове мисли биле „као зелена оаза оптимизма у пространој пустињи његове експресионистичко-надреалистичке песничке слике света“. Та оцена није случајна. Блажо није писао да би био модеран. Био је модеран зато што је био истинит.
Његова збирка „Лобања у трави“ већ је насловом откривала песника који није скретао поглед пред суровом стварношћу. Лобања у трави није била само призор пролазности. Била је симбол историје, памћења и вечитог питања шта остаје иза човека. Смрт код Блажа није крај. Она је граница са које почиње разговор о смислу живота. Можда је управо зато толико упорно певао о смрти. Не зато што је био опседнут нестанком, већ зато што је изнад свега волео живот. Само онај ко живот осећа до последњег трептаја уме да се тако дубоко загледа у његову супротност.
Матија Бећковић сећао се да је најпре упознао Блажа кроз његову књигу, а тек потом лично. Подсећао је и на речи Бранка Миљковића: „Блажо Шћепановић је наш најбољи модернистички песник.“ То није била куртоазна похвала, већ признање песника који је умео да препозна песничку величину.
Иронија судбине хтела је да их повеже и после живота. Бранко је отишао 1961, Блажо 1966. Као да је смрт, о којој су обојица тако дубоко певала, пожелела да их уврсти у исти песнички пантеон.
Шездесете године прошлог века биле су време великих очекивања српске поезије. После Васка Попе и Миодрага Павловића појавила се генерација која је померала границе песничког језика. Међу њима су били Бранко Миљковић, Блажо Шћепановић и Лазар Вучковић. Сва тројица су веровала да песма није украс живота, већ начин да се открије његова истина. И сва тројица су отишла прерано.
Лета 1966. године, током Струшких вечери поезије, после једне песничке вечери уследила је вожња чамцем који ће се у једном тренутку преврнути.
Предање које су сачували његови савременици казује да је Блажо последње тренутке живота провео покушавајући да спасе пријатеља Лазара Вучковића. Када су их пронашли, били су у чврстом загрљају. Ако је то истина, онда је песник који је читавог живота певао о човеку, живот окончао најплеменитијим људским чином – спасавајући другог. У чамцу се налазио и Оскар Давичо који је успео да се спаси.
Несрећа која је трајала свега неколико тренутака однела је два млада живота. Од тог дана Охридско језеро није само једно од најлепших језера Европе. Постало је једна од најтужнијих адреса српске поезије.
Да је поживео, вероватно би написао велике дела и постао једно од средишњих имена српске поезије друге половине двадесетог века. Али историја не познаје погодбено време. Она памти само оно што је остало. А Блажу Шћепановићу остало је оно што је најтеже заслужити – поштовање песника, љубав читалаца и место у историји књижевности које не зависи од броја написаних књига, већ од њихове снаге.
Понекад је за спас једног песника потребно више љубави него новца. Док су државне установе, архиви, институти, Удружење књижевника Србије, Матица српска, Српска књижевна задруга, Службени гласник и други велики издавачи годинама заобилазили дело Блажа Шћепановића, Сабрана дела објавио је мали београдски издавач ННК Интернационал, захваљујући упорности, културном подвижништву и вери свог оснивача Мирослава Мира Дамјановића. Тај издавачки подухват није био само објављивање једне књиге. Био је чин књижевне правде и опомена да величина једног издавача не почива на буџету, већ на спремности да препозна и сачува оно што је трајна вредност. Када су велике институције заћутале, проговорио је мали издавач – и тиме учинио више за српску књижевност него многи који су за то били позвани и плаћени
Блажо Шћепановић није био песник који је опевао смрт зато што јој се дивио. Био је песник који је смрт гледао право у очи да би човек, читајући његове стихове, више заволео живот. Зато његова поезија ни шест деценија после његовог одласка не звучи као опроштај. Звучи као разговор који још траје.
Кажу да вода све односи. Охридско језеро није однело Блажа. Сачувало га је. Јер песници умиру тек онда када престану да се читају. Блажо Шћепановић, шездесет година после своје смрти, и даље разговара са нама. Не са обале Охридског језера, већ из својих стихова. И зато његова последња адреса није дно језера. Његова последња адреса су врхови српске поезије.
Извор: ИН4С
