Прошлог уторка, обраћајући се пред 130 демократских симпатизера у калифорнијској кући инвестиционог банкара Марка Робинсона, амерички председник Џо Бајден дао је широк поглед на међународну ситуацију, али се посебно фокусирао на Кину
Ту је изговорио чудну, на први поглед неповезану и контрадикторну реченицу: „Не брините за Кину“, рекао је Бајден. „Мислим, брините за Кину, али не брините за Кину“, додао је уз смех. „Не, али стварно то мислим. Кина је стварна – има стварне економске потешкоће“, закључио је амерички председник.
Он је, чини се, искористио прилику да покуша да ублажи америчку анксиозност због економског успона Пекинга и све веће одлучности на светској сцени. Све то догађало се непосредно након боравка државног секретара Ентонија Блинкена у Пекингу и сусрета са кинеским председником Сијем и дугим спољнополитичким званичницима.
Наставак дипломатије
Од Блинкеновог боравка у Пекингу није се очекивало да ће донети нешто конкретно, као што и није, али чини се да је посета променила општи тон америчко-кинеских односа, што би ускоро могло да постави терен за многа побољшања.
Исход којим обе стране могу да буду задовољне јесте наставак дипломатије и то да су високи званичници са обе стране разговарали – одржавајући „искрене, суштинске и конструктивне дискусије“ (како је то наведено у званичном саопштењу) о томе како би могли да следе своје заједничке интересе и спрече да њихови признати спорови израстају у сукоб.
То је сигурно боље него остати код куће и једног дана гледати како тензије и неспоразуми неконтролисано ескалирају у рат. Све то је потврдило оно што је сугерисано на састанку саветника за националну безбедност Џејка Саливана у мају са Вангом – да Си, ништа мање него Бајден, жели да смири ствари.
Зато је конгресна законодавна заједница прилично јединствена у пресуди Блинкену као „модерном Чемберлену“ који је препустио предност Пекингу.
Као што се и очекивало, Блинкеново путовање довешће до даљих састанака о трговини са министарком финансија Џенет Јелен, глобалном загревању са председничким изаслаником за климу Џоном Керијем, и другим питањима.
Такође се очекује да ће се Бајден и Си срести на Азијско-пацифичкој економској конференцији (АПЕЦ) ове јесени. Али, боље ишта него ништа, јер Блинкен до последњег момента није знао да ли ће се кинески председник уопште састати са њим, што се догодило тек након што је провео осам сати у разговору са министром спољних послова Ћин Гангом и највишим дипломатом Комунистичке партије Кине, Вангом Јијем, који су Блинкену јасно ставили до знања да неће толерисати мешање у кинеску унутрашњу политику или кораке ка реализовању Тајвана као независне државе.
По овим питањима, рекли су, о ставу Кине се не може преговарати. Блинкен им је пођеднако јасно ставио до знања да САД желе да виде Кину војно уздржану у Тајванском мореузу и Јужном кинеском мору.
Он је такође рекао да САД признају принцип Једне Кине – што значи да не гледају на Тајван као на независан – иако продаја америчког оружја Тајвану, као и неке од Бајденових јавних изјава, сеју сумње у то код кинеског руководства.
Политичке провокације
Бајден је оценио да је Блинкен урадио „добар посао“ и да кинески председник Си „жели поново да одржава везу“. Амерички председник је на поменутој вечери изненадио све присутне кад је почео да дели осетљиве информације, између осталог да се Си „веома узнемирио кад сам оборио тај балон са два вагона пуна шпијунске опреме, јер није знао шта је тамо“. Онда је опет нагласио да је „озбиљан“. „Не, озбиљан сам.
То је оно што је велика срамота за диктаторе, кад не знају шта се догодило“, прокоментарисао је Бајден. Портпаролка кинеског Министарства спољних послова Мао Нинг рекла је да су ове примедбе „крајње апсурдне и неодговорне и представљају тешко кршење основних чињеница, дипломатског протокола и политичког достојанства Кине. Они су отворена политичка провокација“.
Амерички званичници знали су да ће ови коментари да наљуте кинеску страну, што показује да Бајден није тако задовољан исходом Блинкеновог пута и да је очекивао и бољи плен. Америчко-кинески односи јесу важни, али иза њих се види силуета теме која се званично не појављује у саопштењу, али је очигледно веома присутна, а то је став Кине о руско-украјинском питању.
Чак је и Блинкен недавно поздравио могућу улогу кинеског посредовања у руско-украјинском сукобу. Заједно са другим недавним позитивним знацима, као што је управо завршени дводневни састанак у Бечу, између америчког саветника за националну безбедност Џејка Саливана и високог кинеског дипломате Ванг Јија, то би могло да најави велики одмак од стања конфронтације са Кином у коме је Бајденова администрација.
Остају озбиљне сумње да ли ће америчка администрација бити у стању да покаже потребну флексибилност према својим декларисаним противницима како би искористила ову прилику. Кад је Кина у фебруару први пут представила своје принципе за мир у Украјини, Бајденова администрација, заједно са Блинкеном, одбацили су тај потез као параван за Русију, рекавши да се Кини не може веровати јер није осудила руску инвазију.
Презир администрације према кинеским напорима уследио је након упозорења високих Бајденових званичника да Кина разматра да испоручи смртоносно наоружање Русији, упозорења која су можда била мотивисана жељом да се дискредитује кинеска тврдња о неутралности, пошто је администрација признала да постоји „нема назнака“ такве одлуке у блиској будућности. Све то водило је даљем „тровању“ америчких односа са Кином, приближавању Русије Кини и пропуштању могућности за продуктивну сарадњу САД и Кине.
Проруска неутралност
Сви сматрају да су у садашњој ситуацији потребни подстицаји да се Русија доведе за преговарачки сто. Кина је у доброј позицији да одигра такву улогу. Блинкенов, иначе неупадљив дипломатски гест, да у овом контексту поздрави напоре Кине према Украјини узима се као потенцијални заокрет у стратегији који би могао да отвори нове и значајне дипломатске могућности.
Ако Бајденова администрација одлучи да крене новим курсом, суочиће се са неким тешким изазовима. Први се тиче услова под којима би Вашингтон настојао да сарађује са Кином у постизању мира.
Према Дејвиду Игњатијусу из Вашингтон поста, амерички званичници су сугерисали да би „предуслов за сваки такав дипломатски напор био успех Украјине на бојном пољу, који би Кијев могао да стави у бољу преговарачку позицију“.
Ако украјинска офанзива успе и угрози руско присуство на Криму, постоји велика могућност руске радикалне ескалације и позивања европских влада (и многих у Вашингтону) на прекид ватре који би учврстио украјинске добитке без ризика од нуклеарног рата. У Вашингтону постоје озбиљна бојазан да ће се Русија, суочена са могућим губитком Крима, окренути нуклеарном рату.
Из тог разлога, званичници Бајденове администрације су такође наговестили да би заправо могао постојати неки облик компромиса око Крима. Али, ако украјинска војска не успе да постигне пробој који води ка изгледима за неодређени војни ћорсокак, онда би спремност Запада (а посебно Европе) да настави да пружа Украјини постојећи ниво подршке могла оштро да се смањи, док би се позиви на прекид ватре појачали.
Ако Украјинци не успеју и Русија успешно изврши контранападе, онда ће прекид ватре постати хитно потребан да би се Украјина спасила од губитка још веће територије. Поставља се питање, да ли је администрација спремна да ради са Кином чак и у овим, тежим, околностима?
Кина се, наравно, придржава онога што се може назвати проруском неутралношћу. У последње време било је и оштрих изјава да су САД „неконструктивне“ што води ка ескалацији ситуације. Сједињене Државе схватају да велики број земаља које имају сличну позицију могу да се окупе око прилично повољне позиције Кине.
Сходно томе, за САД је веома важно да Кина не успе у том правцу деловања, али, како је немогуће то торпедовати, као и обично, одлучено је да се Кина убеди да не предузима никакве драстичне кораке.
После свега, мало је вероватно да ће Кина променити свој став о руско-украјинском сукобу, а посебно да ће ући у аранжмане са САД који би Кини наметнули обавезе, па чак и одговорност за америчке потезе које Кина критикује, нешто попут немачке и француске улоге у Минску 1 и 2, док би САД управљале процесом. Отуда је природније очекивање да ће Кина препустити Америци да сама нађе излаз из сукоба којим диригује.
Драган Бисенић
Извор: Данас
