Пише: Александар Живковић
Одржан је неки научни скуп о Видоју Жарковићу. Судећи по прилогу Јелене Марковић, професорице црногорског језика и књижевности, које је пренио портал Радио-телевизије Никшић, врло се занимљиво схвата наука у данашњој Црној Гори. То је нека грдна мјешавина фраза, парола, деконтекстуализације…
Но, то не значи да се не треба осврнути на политички лик Видоја Жарковића, без пизме, али и без глорификације.
Овдје нудим подсјећање једног београдског, односно на црногорском илити српском језику, биоградског Црногорца, на завршне дане политичке каријере Видоја Жарковића.
Стицајем околности „колективног руковођења“ осамдесетих година, Жарковић је дошао на највише функције у СФРЈ. А бити „на функцији“ значило је, ваљда и сада значи, објезбедити за „своје“ везе и везице, за посао, лијечење итд. Није то ништа много спорно и амерички сенатори то морају да раде.
Видоје Жарковић је одржавао везе са врхунским биоградским љекарима, највише са „нашијенцима“. То су већином били сјајни људи и доктори, који би свој посао за пацијенте одрадили и без Видојевих интервенција. Али је он, каваљерски, сматрао да треба да им се одужи, па би повремено слао хеликоптер по њих да иду у лов. Срећно доба, ловио је друг Тито, па ни остали функционери нијесу скретали са његовог пута.
Облаци су се нагомилавали над Југославијом, Видоје Жарковић је волио да буде препознат као народни човјек, чак трибун, па је у надолазећем сукобу у Србији био један од кључних савезних функционера који је подржао Слободана Милошевића против клана Стамболићевих. Заузврат је добио позитиван публицитет у медијима које је Милошевић преузимао. Причало се у чаршији да су Видоје и Слоба одлична комбинација за оно што је касније названо „два ока у глави“.
Е, онда је дошла Жута греда и антибирократска револуција и у Црној Гори. Ту би нам стварно требало помоћи од озбиљне науке, историје и социологије, да се утврде околности њеног успјеха. Сад се виде бројне манипулације народом, отворени су и дјелимично истражени архиви Службе, али узроци друштвеног незадовољства нијесу још утврђени.
Једна од популарних тема у радништву Србије, па потом и Црне Горе, биле су функционерске „јагњеће бригаде“.
Некако је испало да их је у Србији „водио“ највећи Слобин оспороватељ, Дража Марковић, а у Црној Гори Слобин подржавалац, Видоје Жарковић.
Тако се у јануару оне године пјевало:
„Ој, Видоје, јагње твоје,
од вечерас народно је.“
Слоба и „младо црногорско руководство“ препустили су Видоја Жарковића судбини одбачених функционера.
Александар Живковић: Жестоко у Предсједништву и Влади – одлука на грађанима
Сада се митоманише неком великом улогом Жарковића у „развоју црногорског идентитета“. Човјек је био Црногорац, али прије свега Југословен, имао је улогу у вођењу те земље у етапи „федерализације федерације“ и развоју републичких држава. У том колу које је играо, он се ипак надао да ће Југославија опстати, а у њој је био за најближу сарадњу са Србијом ( не заборавимо успон његове каријере одвијао се у вријеме послије земљотреса, када је Србија у Југославији преузела највећи терет обнове).
А да је Видоје Жарковић био и човјек црногорског идентитета, ту ни онда ни сада нема ничег спорног, али ни изузетног.
Тек када су експерти почели да „развијају црногорски идентитет“ то се претворило у фарсу.
