Piše: Aleksandar Pavlović
Mimo glavnog toka pesme o čojstvu glavnog junaka i njegovom sukobu oko časti s Jugovićima i Vlah-Alijom, odvija se, gotovo neprimetno, i priča o sudbini srpskog carstva. Naime, kritika je prethodno uočila da se radnja pesme odvija „neposredno uoči Kosovskog boja i u vezi s njim“, ali nije do sada iz toga izvukla pune konsekvence koje, zapravo, podrazumevaju kritiku čitave vlastele, pa i samog kneza – cara Lazara, za kukavičluk, čime se implicira jedna trula carevina koja će propasti ne toliko zbog tuđe brojnosti ili superironosti na bojnom polju, nego zbog sopstvene moralne slabosti.
Kao što smo već pominjali, nakon Bogdanovog odbijanja da mu pomogne, Strahinja gnevno ide da sam osedla konja i pođe na Kosovo. No, pre nego što krene, pogleda još jednom Jugoviće, ne bi li se neko od njih predomislio i pridružio mu se, ali oni spuštaju pogled „u zemljicu crnu“. Zatim
Ban poglednu pašenoga svoga,
nekakoga mlada Nemanjića,
a Nemanjić gleda u zemljicu.
Niko u dosadašnjoj interpretativnoj tradiciji nije postavio pitanje ko je taj „mladi Nemanjić“ i otkud on na dvoru Jugovića. Car Uroš to nikako ne može biti, i to iz više razloga. Prvo, njegov dvor u epici nije u Kruševcu, već na Kosovu, to jest u staroj Srbiji, a sam Milija – kako vidimo iz opisa turske vojske i lokalizacije Banjske – poznaje topografiju Kosova. Dalje, u epskoj tradiciji je poznato da je Uroš umro znatno pre Kosovskog boja (tačnije 1371. godine), te se on i ne pominje u kosovskim pesmama. Sem toga, epska pesma ne dovodi u vezu, ni prijateljsku ni rodbinsku, Uroša sa Jugovićima, već sa Mrnjavčevićima, znatno pre Kosovskog boja, i to na jugu, po današnjem Kosovu i Makedoniji.
Kruševac je nova prestonica („đe odskoro carstvo postanulo“) Lazareve Srbije. Dakle, ako taj „mladi Nemanjić“ nije pravi Nemanjić, jer epska tradicija zna da Uroš nije imao potomstva, onda to može biti samo knez – car Lazar. Naime, on je bio oženjen Milicom, ćerkom vojvode Vratka, Vukanovog praunuka i Nemanjinog čukununuka, dakle bio je u srodstvu sa Nemanjićima po ženinoj liniji i, kao takav, prihvaćen u tradiciji kao legitimni naslednik njihovog trona, pa mu je i kneževska titula u epskim pesmama često zamenjena carskom.
Aleksandar Pavlović: Netko bješe Strahinjiću bane – Dvoboj sa Vlah-Alijom
Prema tome, kako god prišli ovom tristihu „Ban poglednu pašenoga svoga,/Nekakoga mlada Nemanjića,/A Nemanjić gleda u zemljicu“, jedino uverljivo objašnjenje glasi da pevač ovde i samog cara Lazara optužuje za kukavičluk. Strahinju su, znači, u Kruševcu izdali ne samo Jugovići, nego i sva ostala gospoda. Otuda se pevačeva kritika vlastelina koji „Dok pijahu vino i rakiju/Svi se fale za dobre junake“, ali kada ih Strahinja očima poziva sa sobom u boj, posramljeno obaraju pogled „u zemljicu crnu“, odnosi na svu „Gospoštinu što je u Kruševcu“, pa i na samog kneza – cara Lazara.
Stoga se, kada tri prethodne reference uzmemo zajedno u obzir, sudbina Strahinjinog dvora, po analogiji i paralelizmu, odnosi i na „žalosnu“ srpsku carevinu koju – zbog velikaškog odsustva časti i junaštva – očekuje ista propast.
Iako ovakav antivlastelinski stav na prvi pogled deluje gotovo neverovatno, kritika vlastele i vladara nije tako neuobičajena u epici uopšte i srpskoj epici posebno. Recimo, kao što sam na drugom mestu detaljnije raspravljao, nasuprot tradicionalnom hegelovsko-lukačevskom poimanju epskog žanra kao „unutrašnje homogenog“ (Lukač), s jednim jedinim glasom koji pripada aristokratiji ili vladajućoj klasi i koji se „ne može ni preosmisliti, ni prevrednovati“ (Bahtin), savremeni tumači Ilijade u njoj nalaze razne ideološke pozicije i povremenu kritiku, ako ne baš samog dominantnog poretka, onda svakako njegovih nosilaca i istaknutih junaka ukoliko te vrednosti izneveravaju ili zanemaruju.
U kosovskim pesmama i generalno epici koju je Vuk beležio 1814-1815. u Sremu neposredno nakon sloma Prvog srpskog ustanka, takvih negativnih tonova praktično nema, jer u tom trenutku i lokalni Srbi i Srpkinje iz Ugarske, i Srbi izbeglice koji su se tu sklonili od Turaka, sa ustaničkim, revolucionarnim žarom i žudnjom hvale nekadašnje srpsko carstvo. Ali, već u pesmama koje Vuk beleži u vreme Miloševe vlasti nakon Drugog srpskog ustanka, nekoliko pevača eksplicitno kritikuje nekadašnju vlastelu – a kroz nju implicitno i njima savremene srpske gospodare.
Dovoljno je samo opomenuti se da Njegoševi stihovi s početka Gorskog vijenca: „Velikaši, proklete im duše,/na komate razdrobiše carstvo“ imaju direktnu paralelu kod Starca Raška, koji u pesmi „Uroš i Mrnjavčevići“ na polje Kosovo ne izvodi Turke, nego vlastohlepnu i nesložnu srpsku vlastelu:
gospoda se teško zavadila
na Kosovu Polju širokome
kod bijele Samodreže crkve,
i oni se otimlju o carstvo,
među se se hoće da pomore.
Implicitnu kritiku knjaza Miloša u epici nalazimo u pesmi „Boj na Čačku“ koja, opisujući ovu bitku iz Prvog srpskog ustanka, Milošu daje marginalnu ulogu u odnosu na Jovana Dimitrijevića Dobraču i Vasu Tomića Knićanina. Naime, kada ju je Vuk objavio 1823. godine, Miloš mu ljutito poručuje „ne dozvoljavam vam laž o mojim đelima raznositi po rodu našem“, i kori ga što mu pre štampanja, dok je bio na dvoru, nije pokazao tu pesmu u kojoj je događaj opevan „s repa“ i „sasvim lažno“.
Dalje, Miloš mu preti da mu to izdanje „neće proći kao što ste mislili niti će vam se rasprodati kao što ste računali“, dakle da će mu uskratiti obećanu finansijsku podršku za njeno štampanje, što je u tom trenutku ogroman udarac za Vuka, koji je napravio velike dugove u lajpciškoj štampariji. Nesrećni Vuk se pravdao da „pjesma nije istorija“ i da je on, navodno, nameravao naknadno da napiše kako „u narodu ima o vama pjesama više i mlogo bolji, ali i ja za sada nijesam mogao dobiti“. No, iako bi bilo zgodno da je narod na sva usta kroz pesme hvalio Miloša, to nije bio slučaj; hvalio je Karađorđa, pa Vuk u toj zakasneloj, četvrtoj knjizi, 1833. godine, objavljuje i pesmu „Rastanak Kara-Đorđija sa Srbijom“. Obe je, uz još nekoliko lepih pesama o starim junacima – Lazaru, Milošu i Jugovićima, kao i o Kraljeviću Marku („Opet zidanje Ravanice“ i „Marko Kraljević u azačkoj tamnici“), zapisao od istog pevača, „od jednoga seljaka iz Rudničke naije“. Ime mu je, naravno, izostavio, jer bi mu sujetni i okrutni Miloš – kao negda Berisavljeviću i Radosavkiću – izvesno odsekao ruke i jezik, a možda i glavu.
Rečeni seljak iz Rudničke nahije u toj pesmi „Opet zidanje Ravanice“ i Jug-Bogdana i Jugoviće kori za proneveru:
Kurve jedne devet Jugovića
Sve carevo prodadoše pivo,
I carevu haznu zatomiše,
I nadnicu laku ostaviše,
A nadnicu po jednu aspricu,
Napojnicu po jednu čašicu;
Ne svetkuju petku ni neđelju,
Ni Iliju, koji gromom bije,
Ni Mariju, koja munjom pali.
Štaviše, i sam Lazarev lik predstavljen je ovde ambivalentno. Naime, iako Lazar inicira podizanje Ravanice kao svoje zadužbine, pravi junak pesme nije on, već Miloš Obilić.
Najpre, Lazar nabraja velike nemanjićke zadužbine, te iskazuje svoju nameru da ih nadmaši: „Od svijeh ću bolje učiniti“, podižući crkvu od zlata, dragog kamena i bisera: „Nek se sjaje, nek se moje znaje“ – dakle, nek se zna da sam ja najveći od svih srpskih vladara. Na to ga Miloš odvraća govoreći mu kako im je sudbina da ih uskoro nadvladaju Turci koji će mu sve to rasturiti, a od drvenih greda praviti buzdovane kojima će tući sirotinju: „Sirotinja kleti će ti dušu“. Stoga mu Miloš predlaže da u Ravanici podigne skromnu zadužbinu „Od studena kreča i kamena,/A pokrivaj pločom i kamenom“ koja će mu trajati „hiljadu godina“.
Dalje, kada Lazar sazna da gradnja stagnira zbog Jugovića koji ga potkradaju, on naloži Milošu da „objesi devet Jugovića“ a za Jug-Bogdana je pripremio sledeću kaznu:
Izvadi mu obje oči čarne,
Povadi mu kliještima zube,
Izvadi mu jezik na vilice,
Ras’jeci ga na četiri strane,
Objesi ga o četiri grane.
Miloš, međutim, za svaki slučaj poštedi Jugoviće, ali javi Lazaru da ih je pomorio po propisanom receptu. No, kad je to čula carica Milica, ona „procvilje kao kukavica“: „Za što, care? Ako Boga znadeš!“ Na to se Lazar pokaje: „Kade začu slavan car Lazare,/To je njemu vrlo žao bilo“, a Miloš opet ispadne mudriji i otkrije caru kako ih je ipak poštedeo, „Doke nam se, care, poodljutiš“. Prema tome, dok plahoviti i slavožedni Lazar izdaje naredbe u afektu, Miloš je promišljen i staložen.
Najzad, on obaveštava cara da je crkva završena, ali ga netom i podseća da „položi majstorima blago,/Majstorima, što ste pogodili“. Prema tome, Jugovići su u ovoj pesmi glavni „negativci“ jer su nepouzdani, pohlepni i lakomi na blago, ali ni Lazar nije pošteđen kritike jer su mu odluke nepromišljene i ishitrene, a jedini pravi junak pesme je Miloš koji careve namere ispravlja, i čak se o njih i oglušuje. Uz to, Miloš, a ne car Lazar, razmišlja o posledicama koje će carev velelepni graditeljski poduhvat imati po „sirotinju“ i opominje ga da pošteno plati „majstorima, što ste pogodili“.
Napokon, ova neobična pesma završava se stihovima koji opisuju kako Lazar odlazi da obiđe zadužbinu, i tom prilikom mu se propne konj pa on završi na zemlji, te se taj lokalitet i dan-danas zove „carevo dupilo“. Iako u ovome možemo videti bezazlenu etiološku crticu – objašnjenje jednog toponima, ostaje činjenica da pevač, kako ironično kaže Vladan Nedić, cara Lazara „nagrađuje padom s konja“ (Nedić 1990: 110).
Simptomatično je, pritom, primetiti izvesne srodnosti između ove trojice „pevača-opozicionara“. Naime, i Miliju i Raška i rudničkog seljaka Vuk upoznaje u godinama nakon ustanaka i u doba Miloševe vladavine – Raška po svemu sudeći u dva navrata, 1816. i 1820. ili 1821, Miliju 1822. godine, a Rudničanina „po svoj prilici u vremenu između 1820. i 1822, za dužih Karadžićevih boravaka u Srbiji“ (Nedić, 1990: 104). Uz to, sva trojica su iz centralne Srbije i relativno blizu Miloševom dvoru – Milija iz požeškog, Rudničanin iz rudničkog, a Raško iz jagodinskog kraja.
Dok za Miliju pouzdano znamo da je pesme pevao na samom Miloševom dvoru, za ostalu dvojicu nemamo tih podataka, ali budući da je Vuk u ovom periodu dok je bio u Srbiji najčešće boravio upravo na samom Miloševom dvoru, sasvim je moguće da je tu zapisivao pesme i od njih. Tako bi, prema ovom tumačenju, nedugo nakon Vukovih sremskih zapisa među ugarskim Srbima i izbeglicama iz Srbije, koji glorifikuju staro srpsko carstvo i nekadašnju vlastelu, nekoliko pevača geografski bliskih Miloševom kragujevačkom dvoru, a neki od njih i na dvoru samom, počelo, što bi rekao Crnjanski, da udara „u sasvim druge žice“ pevajući o srpskoj vlasti i državi, saobražavajući svoje pevanje o zlatnom dobu srpske carevine sa iskustvom obnovljenje vlasti i države.
U tom smislu, samotnjak Milija, koji unekoliko modeluje prestoni Kruševac iz „Banović Strahinje“ „đe odskora carstvo postanulo“ prema Miloševom kragujevačkom dvoru netom obnovljene Srbije, nije usamljen u pesničkom problematizovanju srpskog zlatnog doba carevine među njegovim savremenicima od kojih je Vuk zapisivao pesme.
Izvor: NIN
