Koliko god puta posećivao Mostru, uvek ima nečeg uzbuđujućeg u svakom novom dolasku u Veneciju.
Jedan od najstarijih gradova na svetu, domaćin je i najstarijeg filmskog festivala na svetu, ove godine po 82. put Mostra Cinematographica održava se na venecijanskom Lidu.
Filmski festival je inače sastavni deo Venecijanskog bijenala, jedne od najvažnijih svetskih umetničkih smotri iz različitih oblasti umetnosti. Ove godine je u toku izložba arhitekture, ali o tome malo kasnije.
Leto Venecije je i ove godine istovremeno epicentar vizuelne dramaturgije, tehnološke interaktivnosti i arhitektonske refleksije. Filmska Mostra, „ Venice Immersive “ i Bijenale zajedno čine sinergiju koja nas vodi od refleksije svojih autora do globalnih, interdisciplinarnih pitanja budućnosti.
Ono što mene posebno uzbuđuje jeste činjenica da ću ove godine imati film u okviru festivala. Prethodni put sam učestvovao sa filmom “Ničije dete” u režiji Vuka Ršumovića, pre sada već jedanaest godina. I ovaj put je reč o debitantskom ostvarenju, nemačko-francusko-srpskoj koprodukcijom ruske rediteljke Nastje Korkije, filmu za koji očekujem da će privući pažnju kritike i filmskih profesionalaca na ovom festivalu.
A od ove godine gledaću deo filmova iz programa sa namerom da ih kao programski direktor predstavim beogradskoj publici na predstojećem FEST-u. Ovogodišnja 82. Mostra istakla se kao najbolja sinteza tradicionalnog i eksperimentalnog: od visoke mode i dugo iščekivanih premijera do tehnoloških otkrića.
Teško je u jednom tekstu nabrojati filmove i autore, ali bih ipak izdvojio neke:
„ The Smashing Machine“, režija Beni Safdi
Glumačka transformacija Dvejna Džonsona u intimnoj drami o MMA legendi je najemotivniji trenutak festivala do sada. Nakon projekcije, publika je 15 minuta aplaudirala, dok je Džonson u suzama primao priznanje. Kritika ga je jednoglasno istakla kao favorita za glumačka priznanja – dokaz da Venecija ume da prepozna iznenađenja. Ovaj film je divan izlet u emotivnost divova iz oktagona, i utisak mi je da je poseban mamac za mušku publiku.
„Frankenštajn“, režija Giljermo del Toro
Premijera Del Torovog dugoočekivanog ostvarenja donela je ekipi 13-minutne ovacije. Izuzetno sveža adaptacije književnog, pa i filmskog klasika, naglašava raskoš vizuelnog jezika i Del Torov prepoznatljivi rukopis.
„The Wizard of the Kremlin“, režija Olivije Asajas
Film koji izaziva političku kontroverzu, sa Džudom Loom u ulozi Putina, primljen je sa desetominutnim aplauzom. Publika i kritika prepoznale su hrabrost da se na evropskom tlu otvori kompleksna priča o vlasti, manipulaciji i moći. Ovaj film će biti poslastica za našu publiku, koja iz nekih svojih razloga gaji posebna osećanja prema ruskom predsedniku.
„La grazia“, režija Paolo Sorentino
Otvaranje festivala obeležio je novi film italijanskog majstora. „La grazia“ je doneo suptilan, ali upečatljiv početak – intimna priča koja osvetljava duhovne i društvene dileme savremenog čoveka. Snažni kandidat za Zlatnog lava.
https://www.youtube.com/watch?v=EbJMFn-fFBY
„No Other Choice“, režija Park Čan-vuk
Jedan od najiščekivanijih naslova festivala donosi tamnu, duhovitu, moralno kompleksnu priču. Reakcije su bile snažne – kritika ga već svrstava među vrhunce ovogodišnje selekcije.
„Silent Friend“, režija Ildiko Enjedi
Najnovije ostvarenje moje drage koleginice Ildiko Enjedi, čije je ranije filmove domaća publika imala prilike da isprati na prethodnim izdanjima Palićkog i drugih domaćih festivala. Ovaj film sa Tonijem Leungom i Leom Sejduom u glavnim ulogama potvrđuje da Ildiko nastavlja da gradi poseban evropski autorski izraz.
Bogati festivalski sadržaji obuhvataju i program ‘Venice Immersive’, posvećen proširenoj stvarnosti (XR) i interaktivnim medijima. Smešten na ostrvu Lacareto Vekio, ovaj program predstavlja 69 radova iz 27 zemalja, uključujući i najnovije XR projekte priznatih reditelja poput Daga Limana i Edvarda Bergera.
‘Venice Immersive’ demonstrira rastuću zrelost XR umetnosti: film, interakcija i performans kombinuju se bez jasnih granica. Za mene je ovo svakako novo samospoznajno iskustvo, koje otvara razmišljanje o budućnosti filma i pokretnih slika.
Ova sekcija potvrđuje da se oblici pripovedanja sada prepliću s performansom, igrom i vizuelnim eksperimentom — budućnost je na ovom malom ostrvu, ali svakako odzvanja u glavnim salama festivala.
Paralelno sa filmskim festivalom, širom Venecije se prostire 19. Venecijanski bijenale arhitekture pod temom “Intelligens. Natural. Artificial. Collective”, koji traje od maja do novembra ove godine.
Kustos je Karlo Rati, koji ovaj put grad vidi kao „živu laboratoriju“, dok Arsenale i Đardini predstavljaju glavne lokacije za program koji je spojio više od 750 učesnika iz raznolikih disciplina: od arhitekata, filozofa, inženjera do zanatlija i umetnika.
Moj utisak je ipak da je možda previše kustoske opterećenosti instalacijama, što ponekad ruši narativnu jasnoću same postavke, posebno u nekim nacionalnim paviljonima.
Obilazak Bijenala arhitekture obavezni je festivalski sastojak i idealni eskapizam za kišne dane, koji se pogotovo u prostoru Arsenala i Đardina mogu provesti u kakofoniji zvukova različitih nacionalnih paviljona, uz ovaj put dosta zamračenu postavku takmičarskog dela izložbe. Važno je istaći da posebno mesto u postavci u okviru takmičarskog zauzima i delo profesora Vladana Jolera iz Novog Sada, koji je zajedno sa saradnicom Kejt Kraford osvojio Srebrnog lava za delo “Calculating Empires: A Genealogy of Technology and Power Since 1500”. Ovo delo zahteva i dosta vremena zbog svoje sveobuhvatnosti i detaljnosti, ali obilazak ovakvih izložbi je svakako celodnevna aktivnost.
Posebno mesto za mene ima svetska premijera filma „Kratko leto“, u koprodukciji moje kompanije „ Art & Popcorn “, prikazana u okviru programa „Dani autora“. Prve izašle kritike su film već nazvale „formalističkim remek-delom“. Ono što je na mene ostavilo poseban utisak ipak su detalji u organizaciji premijere filma. Kao neko ko je značajan deo svoje karijere posvetio organizaciji festivala, ne mogu a da ne primetim kako se pažnja posvećuje svakoj sitnici, i kako se ekipa filma sasvim lagano i naizgled spontano sprovodi kroz sve festivalske detalje: od okupljanja na laganom ručku u restoranu na obali Lida, do koktela sa programerima festivala, preko zvaničnog fotografisanja, uvođenja u salu do predstavljanja i pitanja i odgovora nakon filma. Kod nas se, nažalost, dosta toga prepušta improvizaciji i onom našem podrazumevanju da će se ekipe filma već nekako snaći. Zato sam uvek i iznova srećan što imam priliku da uživam ne samo u prijemu filma od strane publike, već i masterklasu festivalske organizacije. Jer godine iskustva na Mostri donose i odgovornost prema opstanku na vrhu.
I dok na vaporetu sa Murana za Lido završavam ovaj osvrt iz dosadašnjeg toka Venecije, sa nestrpljenjem očekujem preostale premijere i ceremoniju dodele nagrada.
Nadam se da ću za predstojeći FEST beogradskoj publici, po dogovoru sa domaćim i svetskim distributerima, predstaviti značajan deo programa ovogodišnjeg izdanja Mostre, koje je do sada i više nego ispunilo očekivanja kritike i publike
Izvor: NIN
