Пише: Александар Павловић
Мимо главног тока песме о чојству главног јунака и његовом сукобу око части с Југовићима и Влах-Алијом, одвија се, готово неприметно, и прича о судбини српског царства. Наиме, критика је претходно уочила да се радња песме одвија „непосредно уочи Косовског боја и у вези с њим“, али није до сада из тога извукла пуне консеквенце које, заправо, подразумевају критику читаве властеле, па и самог кнеза – цара Лазара, за кукавичлук, чиме се имплицира једна трула царевина која ће пропасти не толико због туђе бројности или суперироности на бојном пољу, него због сопствене моралне слабости.
Као што смо већ помињали, након Богдановог одбијања да му помогне, Страхиња гневно иде да сам оседла коња и пође на Косово. Но, пре него што крене, погледа још једном Југовиће, не би ли се неко од њих предомислио и придружио му се, али они спуштају поглед „у земљицу црну“. Затим
Бан погледну пашенога свога,
некакога млада Немањића,
а Немањић гледа у земљицу.
Нико у досадашњој интерпретативној традицији није поставио питање ко је тај „млади Немањић“ и откуд он на двору Југовића. Цар Урош то никако не може бити, и то из више разлога. Прво, његов двор у епици није у Крушевцу, већ на Косову, то јест у старој Србији, а сам Милија – како видимо из описа турске војске и локализације Бањске – познаје топографију Косова. Даље, у епској традицији је познато да је Урош умро знатно пре Косовског боја (тачније 1371. године), те се он и не помиње у косовским песмама. Сем тога, епска песма не доводи у везу, ни пријатељску ни родбинску, Уроша са Југовићима, већ са Мрњавчевићима, знатно пре Косовског боја, и то на југу, по данашњем Косову и Македонији.
Крушевац је нова престоница („ђе одскоро царство постануло“) Лазареве Србије. Дакле, ако тај „млади Немањић“ није прави Немањић, јер епска традиција зна да Урош није имао потомства, онда то може бити само кнез – цар Лазар. Наиме, он је био ожењен Милицом, ћерком војводе Вратка, Вукановог праунука и Немањиног чукунунука, дакле био је у сродству са Немањићима по жениној линији и, као такав, прихваћен у традицији као легитимни наследник њиховог трона, па му је и кнежевска титула у епским песмама често замењена царском.
Александар Павловић: Нетко бјеше Страхињићу бане – Двобој са Влах-Алијом
Према томе, како год пришли овом тристиху „Бан погледну пашенога свога,/Некакога млада Немањића,/А Немањић гледа у земљицу“, једино уверљиво објашњење гласи да певач овде и самог цара Лазара оптужује за кукавичлук. Страхињу су, значи, у Крушевцу издали не само Југовићи, него и сва остала господа. Отуда се певачева критика властелина који „Док пијаху вино и ракију/Сви се фале за добре јунаке“, али када их Страхиња очима позива са собом у бој, посрамљено обарају поглед „у земљицу црну“, односи на сву „Госпоштину што је у Крушевцу“, па и на самог кнеза – цара Лазара.
Стога се, када три претходне референце узмемо заједно у обзир, судбина Страхињиног двора, по аналогији и паралелизму, односи и на „жалосну“ српску царевину коју – због великашког одсуства части и јунаштва – очекује иста пропаст.
Иако овакав антивластелински став на први поглед делује готово невероватно, критика властеле и владара није тако неуобичајена у епици уопште и српској епици посебно. Рецимо, као што сам на другом месту детаљније расправљао, насупрот традиционалном хегеловско-лукачевском поимању епског жанра као „унутрашње хомогеног“ (Лукач), с једним јединим гласом који припада аристократији или владајућој класи и који се „не може ни преосмислити, ни превредновати“ (Бахтин), савремени тумачи Илијаде у њој налазе разне идеолошке позиције и повремену критику, ако не баш самог доминантног поретка, онда свакако његових носилаца и истакнутих јунака уколико те вредности изневеравају или занемарују.
У косовским песмама и генерално епици коју је Вук бележио 1814-1815. у Срему непосредно након слома Првог српског устанка, таквих негативних тонова практично нема, јер у том тренутку и локални Срби и Српкиње из Угарске, и Срби избеглице који су се ту склонили од Турака, са устаничким, револуционарним жаром и жудњом хвале некадашње српско царство. Али, већ у песмама које Вук бележи у време Милошеве власти након Другог српског устанка, неколико певача експлицитно критикује некадашњу властелу – а кроз њу имплицитно и њима савремене српске господаре.
Довољно је само опоменути се да Његошеви стихови с почетка Горског вијенца: „Великаши, проклете им душе,/на комате раздробише царство“ имају директну паралелу код Старца Рашка, који у песми „Урош и Мрњавчевићи“ на поље Косово не изводи Турке, него властохлепну и несложну српску властелу:
господа се тешко завадила
на Косову Пољу широкоме
код бијеле Самодреже цркве,
и они се отимљу о царство,
међу се се хоће да поморе.
Имплицитну критику књаза Милоша у епици налазимо у песми „Бој на Чачку“ која, описујући ову битку из Првог српског устанка, Милошу даје маргиналну улогу у односу на Јована Димитријевића Добрачу и Васу Томића Книћанина. Наиме, када ју је Вук објавио 1823. године, Милош му љутито поручује „не дозвољавам вам лаж о мојим ђелима разносити по роду нашем“, и кори га што му пре штампања, док је био на двору, није показао ту песму у којој је догађај опеван „с репа“ и „сасвим лажно“.
Даље, Милош му прети да му то издање „неће проћи као што сте мислили нити ће вам се распродати као што сте рачунали“, дакле да ће му ускратити обећану финансијску подршку за њено штампање, што је у том тренутку огроман ударац за Вука, који је направио велике дугове у лајпцишкој штампарији. Несрећни Вук се правдао да „пјесма није историја“ и да је он, наводно, намеравао накнадно да напише како „у народу има о вама пјесама више и млого бољи, али и ја за сада нијесам могао добити“. Но, иако би било згодно да је народ на сва уста кроз песме хвалио Милоша, то није био случај; хвалио је Карађорђа, па Вук у тој закаснелој, четвртој књизи, 1833. године, објављује и песму „Растанак Кара-Ђорђија са Србијом“. Обе је, уз још неколико лепих песама о старим јунацима – Лазару, Милошу и Југовићима, као и о Краљевићу Марку („Опет зидање Раванице“ и „Марко Краљевић у азачкој тамници“), записао од истог певача, „од једнога сељака из Рудничке наије“. Име му је, наравно, изоставио, јер би му сујетни и окрутни Милош – као негда Берисављевићу и Радосавкићу – извесно одсекао руке и језик, а можда и главу.
Речени сељак из Рудничке нахије у тој песми „Опет зидање Раванице“ и Југ-Богдана и Југовиће кори за проневеру:
Курве једне девет Југовића
Све царево продадоше пиво,
И цареву хазну затомише,
И надницу лаку оставише,
А надницу по једну асприцу,
Напојницу по једну чашицу;
Не светкују петку ни неђељу,
Ни Илију, који громом бије,
Ни Марију, која муњом пали.
Штавише, и сам Лазарев лик представљен је овде амбивалентно. Наиме, иако Лазар иницира подизање Раванице као своје задужбине, прави јунак песме није он, већ Милош Обилић.
Најпре, Лазар набраја велике немањићке задужбине, те исказује своју намеру да их надмаши: „Од свијех ћу боље учинити“, подижући цркву од злата, драгог камена и бисера: „Нек се сјаје, нек се моје знаје“ – дакле, нек се зна да сам ја највећи од свих српских владара. На то га Милош одвраћа говорећи му како им је судбина да их ускоро надвладају Турци који ће му све то растурити, а од дрвених греда правити буздоване којима ће тући сиротињу: „Сиротиња клети ће ти душу“. Стога му Милош предлаже да у Раваници подигне скромну задужбину „Од студена креча и камена,/А покривај плочом и каменом“ која ће му трајати „хиљаду година“.
Даље, када Лазар сазна да градња стагнира због Југовића који га поткрадају, он наложи Милошу да „објеси девет Југовића“ а за Југ-Богдана је припремио следећу казну:
Извади му обје очи чарне,
Повади му клијештима зубе,
Извади му језик на вилице,
Рас’јеци га на четири стране,
Објеси га о четири гране.
Милош, међутим, за сваки случај поштеди Југовиће, али јави Лазару да их је поморио по прописаном рецепту. Но, кад је то чула царица Милица, она „процвиље као кукавица“: „За што, царе? Ако Бога знадеш!“ На то се Лазар покаје: „Каде зачу славан цар Лазаре,/То је њему врло жао било“, а Милош опет испадне мудрији и открије цару како их је ипак поштедео, „Доке нам се, царе, поодљутиш“. Према томе, док плаховити и славожедни Лазар издаје наредбе у афекту, Милош је промишљен и сталожен.
Најзад, он обавештава цара да је црква завршена, али га нетом и подсећа да „положи мајсторима благо,/Мајсторима, што сте погодили“. Према томе, Југовићи су у овој песми главни „негативци“ јер су непоуздани, похлепни и лакоми на благо, али ни Лазар није поштеђен критике јер су му одлуке непромишљене и исхитрене, а једини прави јунак песме је Милош који цареве намере исправља, и чак се о њих и оглушује. Уз то, Милош, а не цар Лазар, размишља о последицама које ће царев велелепни градитељски подухват имати по „сиротињу“ и опомиње га да поштено плати „мајсторима, што сте погодили“.
Напокон, ова необична песма завршава се стиховима који описују како Лазар одлази да обиђе задужбину, и том приликом му се пропне коњ па он заврши на земљи, те се тај локалитет и дан-данас зове „царево дупило“. Иако у овоме можемо видети безазлену етиолошку цртицу – објашњење једног топонима, остаје чињеница да певач, како иронично каже Владан Недић, цара Лазара „награђује падом с коња“ (Недић 1990: 110).
Симптоматично је, притом, приметити извесне сродности између ове тројице „певача-опозиционара“. Наиме, и Милију и Рашка и рудничког сељака Вук упознаје у годинама након устанака и у доба Милошеве владавине – Рашка по свему судећи у два наврата, 1816. и 1820. или 1821, Милију 1822. године, а Рудничанина „по свој прилици у времену између 1820. и 1822, за дужих Караџићевих боравака у Србији“ (Недић, 1990: 104). Уз то, сва тројица су из централне Србије и релативно близу Милошевом двору – Милија из пожешког, Рудничанин из рудничког, а Рашко из јагодинског краја.
Док за Милију поуздано знамо да је песме певао на самом Милошевом двору, за осталу двојицу немамо тих података, али будући да је Вук у овом периоду док је био у Србији најчешће боравио управо на самом Милошевом двору, сасвим је могуће да је ту записивао песме и од њих. Тако би, према овом тумачењу, недуго након Вукових сремских записа међу угарским Србима и избеглицама из Србије, који глорификују старо српско царство и некадашњу властелу, неколико певача географски блиских Милошевом крагујевачком двору, а неки од њих и на двору самом, почело, што би рекао Црњански, да удара „у сасвим друге жице“ певајући о српској власти и држави, саображавајући своје певање о златном добу српске царевине са искуством обновљење власти и државе.
У том смислу, самотњак Милија, који унеколико моделује престони Крушевац из „Бановић Страхиње“ „ђе одскора царство постануло“ према Милошевом крагујевачком двору нетом обновљене Србије, није усамљен у песничком проблематизовању српског златног доба царевине међу његовим савременицима од којих је Вук записивао песме.
Извор: НИН
