Bilo bi zaista zanimljivo znati procenat smrtnosti junaka književnih dela. Nije baš jasno kojom bi jednačinom stigli do te brojke, verovatno bi to bilo nešto što se i ne može izračunati, ili bi za osmišljavanje te jednačine trebalo iz večnog sna probuditi Ajnštajna, ali bi taj procenat zasigurno bio vrlo visok. Jer, smrt je gola, realna činjenica: u životu, ali isto tako i u fikcijskom svetu
Ona, smrt, nije nažalost plod nečije – Bog, pisac, svejedno – bogate mašte ili hipotetička pretpostavka, nego je neminovnost i pitanje trenutka u vremenu. Koliko su samo puta ubijeni veličanstveni King Kong ili Godzila u večitom ratu koji traje između životinjskih vrsta (ljudi, majmuni, gmazovi i gušteri…) u popularnim žanrovima literature u kojima je ubitačno dejstvo emocija drastično uvećano mentalnim vizuelnim zapisima iz filmova? A to je još najbezazlenije što nalazimo u knjigama!
Sigurno nije slučajno što naši drugari, tvorci novih svetova, naši pisci, često na početku knjige često napomenu da je priča izmišljena i da je svaka sličnost sa stvarnim događajima slučajna, ali kada ti isti junaci u tim istim knjigama ubiju svoje junake, teško da nam je uteha što, kao, znamo da su ti likovi izmišljeni. Da li manje boli kada surovi Marko Kraljević buzdovanom među pleća zatuče vilu Ravijojlu ili kada drski Ahilej u dvoboju ubije velikog trojanskog junaka Hektora, kada se zanosna deva vilinskog dvora (u filmu je glumi Liv Tajler) odrekne besmrtnosti zbog Aragorna, a i većina ostalih junaka “Gospodara prstenova” na kraju se ukrcava na brod i odlaze u Sive luke?..
Uostalom, plačemo, i Viljem Tel je ubio sopstvenog sina, sličan čin “žrtvovanja” umalo se zbio i u Bibliji, što bi svakako poljuljalo buduću recepciju vere i istorije u vekovima koji se kotrljaju do dan-danas da se Bog nije predomislio u zadnjem trenu, a Raj i Pakao iz književnosti, kada bi se malo zamislili i prisetili, prepun je junaka koji su stradali jer su imali tu nesreću da budu rođeni iz pera počesto krvožednih pisaca. (A dovoljno je i malo mrzovolje, loša jutarnja kafa, mamurluk… i eto ti belaja!)
Koliko samo smrti i umiranja ima kod Šekspira, a na drugoj strani vremenske klackalice, mnogo bliže nama, kod Martina, prava krvava svadba, ubijanje junaka i onako usput, a čak još uvek nije uspeo ni da završi svoju franšizu; moguće je da poslednji tom nije ni napisan jer mu je za osnovnu radnju zafalilo junaka. Sve je to, što bi rekao Sabato, priča o junacima i grobovima, a kao dokaz koliko nas pogađaju sve te fikcionalne (virtuelne) smrti, dovoljno je samo prisetiti se umiranja u Molnarovim “Dečacima iz Pavlove ulice”, Štajnbekovim “O miševima i ljudima”, Egziperijevog “Malog princa”, Ane Karenjine i Bambija, “Velikog Mona” i Devojčice sa šibicama. Pa čitav niz “sličnih” smrti junaka kod Hemingveja, Remarka, Tomasa Mana i Crnjanskog.
Rembo bi rekao “istinski život više nije ovde”, a već spomenuti Sabato prividno neutralnije, a zapravo još potresnije, odnosno strašnije: “Došao sam u Santander da primim nagradu ’Menendes i Pelajo’, i jutros sam poželeo da odem sa Elviritom da vidim more sa obale, možda poslednji put”.
U svetu koji i dalje pripada ljudskoj vrsti, iako svaki pojedinačni od pripadnika vrste jeste ograničen na relativno kratak vremenski interval trajanja, svaka pojedinačna smrt je neopoziva i konačna, tragična ili bar tužna ako ništa drugo, ali i smrt junaka u knjigama ne da ume nego i jeste takođe neopoziva i na čitaoce ume da deluje jednako kao da je stvarna, bez obzira da li se odnosi na umiranje prepisano iz života, ili je sve, kako se to često ograđuju autori, izmišljeno (“svaka sličnost sa stvarnim događajima je slučajna“).
Smrt će, na kraju, uslediti. Desiće se. Verujte. Zato i nije toliko bitno da li su junaci koji su pomrli u knjigama izmišljeni (izmaštani) ili preslikani iz života. Umrli su i time zaslužili svaku suzu tuge, osećanja razumevanja i žaljenja – i molitve – koju su čitaoci u stanju da proliju za njima.
Čak i kada visoka trava prekrije bojno polje (života ili priče) ostaće i trajaće žal za junakom, dokle god postoji zapis o njemu.
Đorđe Pisarev
Izvor: Dnevnik.rs
